Ma ne znam, bila sam na 6-7 svadbi i sve su ličile jedna na drugu. Na dve sam čak kitila svatove i to mi, priznajem, uopšte nije teško palo.
Ali uglavnom sam ćutala i gledala sa strane.
Uvek mi je bilo žao tih mladi. Majke mi, baš mi ih je bilo žao - onako čiste, bele, nasmejane i neme devojčice koje će tog dana postati nešto sasvim drugo. Dobiće novu porodicu, novo prezime, nov prostor, nove navike...
Ne, suzi, naravno da ne mislim na svoju mamu i da je ne ubrajam u te babe
Ali bre na svim tim svadbama na kojima sam bila bilo je baš tako.
I ne mogu da doživim svadbu kao nešto moje. Stvarno ne mogu.
Moje je samo ono što imam sa Žarkom i to se nikoga ne tiče.
Ne bih to da podelim sa društvom, crkvom i državom.
Bezobrazno želim da sačuvam samo za nas svaki trenutak koji imamo.
Neću da to bude institucija, ne tražim nikakav blagoslov.
Tražim samo intimnost tog našeg trajanja.
Ne tražim ni da nas neko prizna.
Ja sam lepa i bez te haljine, cveća i galame. Ne, stvarno, ne mora neko da šapuće zamnom da sam ko pahuljica
.kad mozda njegovi zele orgomnu svadbu a ja bi sto skromnije...Mada i nemam neku zelju da se udam....:mad:
) ili posvađala s nekim ili ...ko zna, bolje ipak ne. 
ops: 
