Марковић иде да се поклони у Вашингтон
У јесен 1989-е године, управо пред пад Берлинкског зида, југословенски федерални премијер Марковић се срео у Вашингтону са председником САД Џорџом Бушом – старијим ради завршетка преговора односно новог пакета финансијске помоћи. У замену за помоћ Југославији су се сложили за још шире «економске реформе» укључујући и нову девалвацију своје валуте, даље замрзавање плата, нагло смањење државних трошкова и ликвидацију компанија, које се налазе у колективној својини и којима управљају радници. Београдска номенклатура је помоћу саветника са Запада припремила основу за мисију премијера, који је извршио правоввремно многе од захтеваних реформи, укључујучи и либерализацију законодавства за иностране инвестиције. «Шок терапија» почиње у јануару 1990 године. Без обзора на то, што је инфлација брзо прогутала дохотке људи, ММФ је наложио замрзавање плата на нивоу средине новембра 1989 године. Цене су наставиле непрекидно расти, а реално зарађена плата се смањила за 41% у првих шест месеци 1990 године. ММФ је такође управљао југословенском Централном банком. Његова чврста монетарна политика нанела је још већу штету способности Федералне Југославије да финансира своје економске и социјалне програме. Државни приходи који су намењени за отплату републикама и аутономним покрајинама, отишли су уместо тога на отплату југословенског дуга Париском и Лондонском клубу. Републике су у значајној мери биле препуштене саме себи. Одједном су реформатори направили коначан банкрот федералне финансијске структуре Југославије и ненели смртни удар по федералним политичким институцијама. Пререзавши финаснијски артерију између Београда и република, «реформе» су долиле уље на ватру сепаратистичких тенденција, које су се и без тога потхрањивале како економским факторима, тако и eтничким различитостима, што је стварно предодредило распад Југославије. Буџетска криза који је изазвао ММФ је створила привреду «свршеног чина» која је прокрчила пут ка формалном отцепљењу Хрватске и Словеније у јуну 1991 године.
Очајна «невидљива рука»
Реформе, које су кредитори наметнули Београду, нанеле су такође удар у само срж југословенског система колетивних самоупавних предузећа. Како је приметио један посматрач, «циљ се састојао у томе, да се југословенска привреда подвргне масовној приватизацији и демонтира «јавни сектор». Бирократија Комунистичке партије (углавном представници армије и државне безбедности) после дугих дебата су изразили своју политичку и економску подршку спровођеним реформама на условима ликвидације социјалних гаранција југословенских радника». То је био предлог, од кога очајник Југославија није могла одустати. Научена од западних правника и консултаната, Марковићева влада је донела закон, који је принудио «платежно неспособна» предузећа на банкротство или ликвидацију. Према новом закону, у случају неплаћања рачуна у току 30 дана узастопно или у току 30 дана у оквиру 45-одневног периода, влада би иницирала процедуру банкротства предузећа у току следећих 15 дана. Напад на самоуправну привреду такође је укључивао и ново законодавство о банкама, припремљено зато, да би изазвало ликвидацију «Уједињених банака», које се налазе у колективној својини. У току две године више од половине банка у земљи је нестало, будући да су замењене новопеченим «независним комерцијалним институцијама». Те промене у правној сфери у комбинацији са чврстом монетрном политиком ММФ-а у погледу индустрије и отварања привреде за страну конкуренцију су убрзале индустријки пад. Од 1989 до септембра 1990 године банкротирало је више од хиљаду компанија. До 1990 године показатељ БДП је опао за 7,5%. 1991 године БДП се смањио још за 15%, док се обим индустријске производње смањио за 21%. Пакет мера ММФ-а, је неоспорно убрзао банкротство великог дела добро развијене тешке индустрије Југославије. Друга колективна предузећа су преживела само зато, што су прекинула исплату плата радницима. Више од пола милиона радника, сви и даље на платним списковима предузећа, нису добили редовну плату до краја 1990 године. Тим ништа мање, били су још срећници. До септембра 1990 године приближно 600 хиљада југословена је већ изгубило своје радно место, и то је био само почетак. По директивама Светске банке још 2435 индустријских предузећа, укључујучи део најкрупнијих у земљи, је било одређено за ликвидацију, 1,3 милиона радника који су радили у њима – половина преостале радне снаге у индустрији је била «сувишна». Наступила је 1991 година, реална плата се налазила у слободном паду, социјални програми су били обустављени, незапосленост је стрмоглаво расла. Распад индустријске привреде је био процес, који је заустављао дах по својим размерама и суровости. Његов социјални и политички утицај, тешко процењив квантитативно, је био ужасавајући. «Народ јадикује», – како се изразио аристократски лондонски «Фајненшл тајмс». Југословенски председник Борислав Јовић је мање иронично упозорио, да су реформе «јако и неповољно утицале на друштевену ситуацију у целини… Грађани су изгубили веру у државу и њене институције… Даља продубљена економска криза и раст социјалних напетости је битно погоршала друштвено-политичку ситуацију и друштвену безбедност».
Политичка економија распада
Део југословена се политички ујединио за последњу битку осуђених на пропаст, да би спречили разарање њихове привреде и државе. Како је утврдио један посматрач, «отпор радника је савладао етничке баријере, када се срби, хрвати, босанци, словенци мобилишу раме уз раме уставши са својим друговима – радницима». Међутим до тог момента је економско супарништво већ појачало напетости у односима република – како међусобно, тако и са централном влашћу. Србија је у потпуности одбацила план «чврсте економије», и приближно 650 хиљада српских радника је устало против федералне владе, да би добили повишице плата. Друге републике су поступиле на свој начин и изабрале понекад супротан пут. У релативно богатој Словенији, на пример, лидери сепаратиста, такви, као председник Социјал-демократске партије Јоже Пучник, су подржавали реформе: «Са економске тачке гледишта, ја се могу само сложити са социјално корисним мерама у нашем друштву, таквим, као повећање незапослености или смањивање права радника, зато што су оне потребне за унапређивање процеса економских реформи». Али у прави час Словенија се прикључила другим републикама, оспоравајући настојања федералне владе на ограничавању њихове економске аутономије. Како хрватски лидер Фрањо Туђман, тако и српски Слободан Милошевић прикључују се словеначким лидерима у супротстсвљању покушајима Федералне Југославије да спроведе радикалне реформе. На вишепартијски изборима 1990 године економска политика је била у центру политичких спорења; за то време сепаратистичке коалиције су уклониле са власти комунисте у Хрватској, Босни и Словенији. У оној истој мери, у којој је економски банкрот заоштрио занос сецесије, са своје стране појачавајући економску кризу. Сарадња република је фактички прекинута. А са почетком међусобних сукоба република и привреда, и сама југословенска нација ушла у безизлазно обрушавање. Процес пада се убрзао, када је републиканска бирократија почела хотимично помагати социјално-економске сукобе ради учвршћивања своје сопствене власти: «Републиканска олигархија, код сваког оног који је имао своју визију «националног препорода», уместо тога, да направи избор између правог југословенског тржишта и хиперинфлације, изабрали су рат, који је могао замаскирати истинске узроке економске катастрофе». Истовремена појава оружаних формација верних лидерима сепаратиста, само је убрзала сурвавање у хаос. Те «милиције» су вршиле све више многобројних злодела, не само што су раздвојили народе по етничким обележјима, они су такође разбили и раднички покрет.
Западна помоћ
Драконске мере удариле темељ за нову колонизацију Балкана. Питање, је ли потребан распад Југославије, првобитно је било предмет дикусија међу западним државама, нарочито Немачком, бившим иницијатор цепања, и Сједињене Државе, које су се бојале да отворе националистичку «Пандорину кутију» и у почетку наводили доказе у корист очувања Југосалвије. Одмах после убедљиве победе прве Демократске заједнице предвођене Туђманом у Хрватској у мају 1990 године немачки миинстар иностраних послова Ханс-Дитрих Геншер као резултат свакодневних контаката са својим колегом у Загребу дао «сагласност» за отцепљење Храватске, Немачка није била пасивни посматрач цепања Југославије; она је «подстрекавала међународну дипломатију» и извршила притисак на своје западне савезнике са циљема да они признају Словенији и Хрватску. Немачка је имала одрешене руке, «да успостави економску превласт у целој централној Европи», Вашингтоне је са своје стране, изразио подршку «јединству на основу слободе посредством развоја демократије… Државни секретар Бејкер је рекао Туђману и председнику Словеније Милану Кучану, да Сједињене Државе неће одобрити или подржати једнострано отцепљење… али ако они буду морали изаћи [из састава Југославије], убедиће их да то учине према постигнутом споразуму у току преговора». Уместо тога Словенија, Хрватска, а затим и Босна је увучена у крвави грађански рат против «остатка» Југославије (Србије и Црне Горе) и српских националиста. Тек тада су САД са закашњењем активирале своја дипломатска настојања у Босни, учврстили своје односе са Хрватском и Македонијом и позиционирали се као претенденти на водећу улогу у одређивању економске и политичке будућности региона.
? iz bg-a sam
