Proglasili su me ludim. A ja sam jedini otok razuma preostao u ovom moru ludila koje me okružuje. Sve su, naravno, zakuhali mediji. Kad su već svima dozlogrdili crnom hronikom i uhođenjem slavnih osoba, prebacili su se na područje natprirodnog. U Americi je ionako nedeljama, od avgusta, u žarištu interesa bio takozvani „UFO Revival”, a naše su novine i televizije tu besmislicu samo prenele na plodno domaće tlo.
Prvo su se tupa novinarska pera raspisala o Roswellu i drugim kvazislučajevima “viđenja” svemirskih brodova, kao da se ta “viđenja” upravo sada događaju. Naravno, reakcija je bila brza: uskoro su iz celog sveta počele pristizati vesti o viđenju letećih tanjira, svetlećih cigara, tajanstvenih svetlosnih mrlja, orbova itd...itd. Navodne vanzemaljske otmice, nekad ograničene uglavnom na područje SAD-a, sada su se “događale” doslovno posvuda. Svedoci su se množili, fotomontaže i lažirani filmovi prikazivani su tempom od stotinjak na dan. Svugde u svetu fenomen je bio sličan, uz nešto lokalnih razlika.
(Kod nas su, recimo, na prozorima “svemirskih” brodova brojni svedoci videli na desetine lica Svetih Sava. U Hrvatskoj Majki Božjih, u Bosni se nisu mogli složiti da li je u pitanju bio Muhamed ili sam Isus, lično, pa je Umprofor presudio da su u pitanju bila obojica samo u različitim letilicama.)
Sve to me, naravno, živciralo, ali mislio sam da će histerija proći. No, uskoro se ta histerična bujica prelila i u moj dom. Kćer se vratila kući iz škole oduševljeno pripovedajući o nizu svetala na večernjem nebu. Nismo joj protivrečili, ni supruga ni ja, niti smo joj posvetili preveliku pažnju. Dve godine mlađi brat ju je još i ismejao. Ali već sutradan je i on pričao priču o letelici koja se srušila u grmlju iza škole i policiji koja je to nastojala prikriti, ali bezuspešno... da ne nastavljam tu stereotipnu storiju.
Odgovorni smo roditelji. Usledila je serija ozbiljnih razgovora s kćerkom i sa sinom. Sve to je propalo u vodu kad se sve troje - deca i moja supruga - jedne večeri nisu vratili iz šopinga. Nije ih bilo cele noći. Tek su se ujutro pojavili. Ovoga puta dobro poznatu priču potvrdila je i moja žena: govorila je, stalno prekidana uzvicima uznemirene dece, kako ih je “vanzemaljska zraka” podigla do velike letelice i kako su ih tamo vanzemaljci krhkih tela i velikih očiju proučavali na ne baš ugodan način. Pokazivali su mi, sve troje, nevidljive ubode na rukama i još nevidljivije tačke na čelu. Te noći nismo uopšte spavali.
Koliko sam uspevao shvatiti, ni drugima nije bilo bolje. U mojoj kancelariji uskoro sam mogao čuti iste te priče i osetiti istu histeriju: bilo je sve teže raditi. Sve više javnih osoba - kako kod nas, tako i u svetu - svrstavalo se u red vernika u vanzemaljce. Uzalud smo mi drugi upozoravali kako nikakvi čvrsti dokazi ne postoje. Uhvatio me strah. Moji ukućani kao da su poludeli. Deca više nisu išla u školu... što je čak i manje bitno jer je već sledeće nedelje škola prestala s radom. Svako su me poslepodne dovlačili do prozora i upirali prstom u neindentifikovane leteće objekte, premda sam ja jako dobro znao da su ti objekti ili Venera ili avion ili velika ptica ili, što je najčešće bio slučaj, ništa. Jedno veliko ništa.
Istog dana kad je škola prestala s radom, predsednik T. u obraćanju naciji izjasnio se za vanzemaljce i njihovo “pravo na postojanje”. Sledio ga je predsednik vlade; ministri koji se s takvim stavom nisu slagali morali su podneti ostavke. “Nevernici” poput mene izvrgnuti su ruglu, a neki su bili čak i životno ugroženi. Mnogima je jednostavnije bilo priznati postojanje vanzemaljaca i nastaviti dalje sa životom.
Nekako oko Nove godine osetio sam da sam možda i poslednji nevernik na svetu. Doista, nisam se mogao setiti nikoga drugog.
U januaru su me zaskočili na ulazu u moju kuću. Zavezali su me u nosiljci i počeli dizati; gore je već štektao helikopter. U bolnici su me podvrgnuli opsežnim ispitivanjima. Razgovarao sam s psihijatrima i lečnicima svih fela. Niko nije mogao shvatiti zašto ne verujem u nešto tako očito kao što je postojanje vanzemaljaca. Kad bih zatražio dokaze za takvu njihovu tvrdnju, pravili bi se da me ne čuju. Ili bi nešto kratko zapisali. Ili progutali slinu... Na kraju su zaključili da nema nade i poslali me plastičarima.
Mesec dana kasnije, gledao sam moje lice, moje telo, moje sve u ogledalu. Napravili su mi makover, preobrazili me u kičastu vanzemaljsku lutku: bela koža, šiljasta glava, ogromne kose oči, mršavo telo i udovi. I više nije bilo razgovora: izbacili su me van na ulicu, u staroj odeći Crvenog krsta s infuzijom u jednoj i tramvajskom kartom u drugoj ruci. Na ulici, sunce me zaslepilo (povećali su mi oči, a nisu mi dali tamne naočale). Prvi čovek kojeg sam sreo nasmešio se i pružio mi ruku.
“Drago mi je da sam napokon sreo jednog od vas”, rekao je.
Hteo sam ga razuveriti, ali ne, sve to sada je bilo besmisleno. Sišao sam do stanice i sačekao tramvaj.
