AleksaJ
Buduća legenda
- Poruka
- 30.304
Легализација, каква је сада на делу, даје за право грађанима који су кршили урбанистичке и друге норме и законске прописе, а кажњава и смањује вредност имовине савесних грађана који су се придржавали прописа.
Србија, у поређењу са европским државама, има највећи проценат објеката изграђених без урбанистичке и грађевинске дозволе, са привременом или непотпуном дозволом. У последње четири деценије бесправна изградња је била скоро једини начин стамбеног збрињавања стотина хиљада домаћинстава која нису могла да добију друштвени стан на коришћење.
Међутим, у последњој деценији двадесетог века бесправна изградња у Србији добија форму узурпације и претвара се у средство противправног заузећа јавних површина, грађевинских парцела и објеката. Битна разлика између „класичне” бесправне изградње и узурпације јесте у томе што су у време социјализма сиромашни грађани и они који нису могли да добију друштвене станове зидали на својим парцелама и поштовали међе туђих парцела и јавних површина – улица, тротоара, паркова, шума, обала река и језера и осталих јавних површина.
Узурпацијом се заузима туђе земљиште, то јест објекти, и/или омета њихово функционисање и квалитет становања (наџиђивање, пробијање грађевинске и регулационе линије, нарушавање вертикалне регулације, угрожавање темеља и стабилности објекта, незаконито прикључивање на инфраструктуру, промена микроклиме, конверзија заједничких просторија у згради које су често од виталног значаја за функционисање зграде у станове).
Узурпација је по правилу „покривена” непотпуним, незаконитим и противправно издатим сагласностима општинских и градских службеника, а неретко и ненадлежних служби.
Бесправна изградња, а нарочито узурпација јавног и приватног простора, поништава урбанистичку норму. Постојање и поштовање урбанистичке норме је услов без којег град не може да опстане као квалитетна физичко-просторна, социјално-културна и еколошка структура. Урбанистичка и грађевинска дозвола су средство контроле и примене урбанистичке норме и стога представљају један од најважнијих инструмената у изградњи и развоју града.
Узурпација јавних површина и туђег приватног власништва поприма масовне размере почетком деведесетих година прошлог века, нарочито захваљујући институту привремене урбанистичке и грађевинске дозволе и Закону о наџиђивању стамбених зграда и претварању заједничких просторија у станове.
„Моћни” инвеститори злоупотребљавају и изигравају оба ова прописа без имало ризика „захваљујући” корумпираним политичарима, општинским и градским службама и судовима. Тако изграђене објекте продају грађанима који као савесна трећа лица кад-тад наилазе на проблем легализације и укњижбе. Да невоља буде већа, један део савесних купаца су избеглице на које је бачен одијум због раширености нелегалних објеката. То је наравно још једна од наших хипокризија, када починиоци оптужују жртву.
Легализација бесправно изграђених објеката која је започета 2003. године, након усвајања Закона о планирању и грађењу, имала је за циљ да се коначно уведе ред у изградњу и власнички статус објеката. Нажалост, и ова кампања за легализацију је имала све слабости и грешке претходних кампања.
Један од кључних недостатака јесте тај што нису на време припремљени остали услови за уредну и успешну легализацију, као што су: статус грађевинског земљишта, парцелација са евиденцијом грађевинских парцела, својински статус стамбених зграда са већим бројем станова. Није решен ни проблем компензације грађанима који су издвајали средства за стамбену изградњу из бруто личног дохотка, а нису добили друштвени стан на коришћење и прилику да га откупе.
Средства прикупљена легализацијом неће бити довољна за увођење и рехабилитацију основне комуналне опреме (водовод, канализација, улична мрежа), тако да ће зоне бесправне изградње и даље остати без одговарајуће комуналне инфраструктуре, што значи да ће бити хигијенски, здравствено и еколошки неусловне и рискантне за становање.
Поред ових проблема суштински промашај овог последњег пројекта легализације јесте поништавање урбанистичке норме. Ову тврдњу заснивам на одредбама Одлуке о привременим правилима и условима за издавање одобрења за изградњу и за издавање употребне дозволе за објекте изграђене, односно реконструисане без грађевинске дозволе до 13. маја 2003. године („Службени лист Београда” , 30/2003), на основу које се врши легализација бесправно изграђених објеката. Примена ове одлуке прети да врати Београд у предурбано стање.
Одлука садржи неколико одредаба којима ће се легализовати најдрастичније узурпације у градском простору. Градске потцелине у којима се одлука примењује непотпуно су дефинисане, а критеријуми класификације нису јасни. Из члана 4 следи да се одлука не примењује у „подручју вредних градских блокова и целина у којем ће се примењивати важећа планска документација”.
Из одлуке није јасно која подручја Београда се сврставају у вредне „градске блокове и целине” у којима би требало очекивати ригорознију заштиту, тим пре што се у члану 14 каже да објекат не испуњава услове за легализацију уколико се налази у заштићеној околини објеката и у зонама заштићеним на основу Закона о културним добрима и наводи се листа тих добара.
Одлука допушта легализацију активности које су незамисливе у градском простору. Тако пише да ће се „одобрење издати под следећим условима: за објекат у којем се обавља делатност штетна по здравље и околину или ако се у њему обављају технолошки процеси који би могли да угрозе околне објекте пожаром, експлозијом или испуштањем опасних материја, ако се прибави одобрење од надлежног органа за обављање одређене делатности која није штетна по здравље и не угрожава околину”, као и за „објекат за производњу, прераду и ускладиштење запаљивих течности, запаљивих гасова и експлозива ако се прибави сагласност од органа унутрашњих послова надлежних за заштиту од пожара” (члан 11).
Другим речима, ако грађанин прибави експертско мишљење од надлежног органа може да легализује производњу експлозива, отровних гасова и сличних производа усред стамбене зоне! Ако знамо да је у овој земљи експертско мишљење неретко пијачна категорија и да се може прибавити за релативно мале паре, није тешко замислити за шта ће се све добити дозвола за рад у стамбеним зонама главног града.
Озбиљан проблем са овом одлуком јесте излагање савесних грађана потенцијалном насиљу и уценама бесправних градитеља – узурпатора. Ако власник непрописно озиданог објекта „прибави сагласност суседа” може легализовати дословно све: и то што је својим објектом „прешао границу парцеле према суседу”, и то што се „атмосферске воде преливају на суседну парцелу или објекат”, и то што објекат „изграђен на ивици парцеле има отворе који гледају на суседну парцелу”, и то што је „на мањем растојању од оног који је прописано овом одлуком” итд. (члан 17).
Чик да грађанин коме је комшија – узурпатор урадио све што је у поменутом члану набројано одбије да овом моћнику и/или насилнику да сагласност. Такво одбијање се нарочито препоручује у држави у којој починиоци најтежих кривичних дела слободно шетају и бивају промовисани у медијске звезде. Да цинизам креатора ове одлуке буде већи, овај члан је стављен у поглавље које је насловљено „Правила и услови за заштиту интереса суседа” (сиц!).
Одредбама ове одлуке се поништавају особености градских подручја и њихових амбијенталних и просторно-физичких одлика. У блоковима индивидуалног становања издаваће се одобрења за „објекте који немају више од четири етаже”. Тако се зоне индивидуалног, породичног становања претварају у зоне средње спратности до четири етаже (чланови 25 и 26).
Не мање важне су вредносне и политичке последице ове одлуке. Оваква легализација даје за право грађанима који су кршили урбанистичке и друге норме и законске прописе, а кажњава и смањује вредност имовине савесних грађана који су се придржавали прописа и који су, и у ситуацијама када су морали да граде и адаптирају своје објекте без дозволе (пре свега због неодговорног и коруптивног понашања надлежних градских и општинских служби), настојали да не угрозе своје суседе и да поштују урбанистички ред и норму.
Ова одлука, али и сличне одлуке, легализују узурпацију јавне и туђе имовине и поништава урбанистичку норму као базични принцип уређења и изградње града.
https://www.b92.net/info/vesti/pregled_stampe.php?yyyy=2004&mm=09&dd=13&nav_id=150915
Србија, у поређењу са европским државама, има највећи проценат објеката изграђених без урбанистичке и грађевинске дозволе, са привременом или непотпуном дозволом. У последње четири деценије бесправна изградња је била скоро једини начин стамбеног збрињавања стотина хиљада домаћинстава која нису могла да добију друштвени стан на коришћење.
Међутим, у последњој деценији двадесетог века бесправна изградња у Србији добија форму узурпације и претвара се у средство противправног заузећа јавних површина, грађевинских парцела и објеката. Битна разлика између „класичне” бесправне изградње и узурпације јесте у томе што су у време социјализма сиромашни грађани и они који нису могли да добију друштвене станове зидали на својим парцелама и поштовали међе туђих парцела и јавних површина – улица, тротоара, паркова, шума, обала река и језера и осталих јавних површина.
Узурпацијом се заузима туђе земљиште, то јест објекти, и/или омета њихово функционисање и квалитет становања (наџиђивање, пробијање грађевинске и регулационе линије, нарушавање вертикалне регулације, угрожавање темеља и стабилности објекта, незаконито прикључивање на инфраструктуру, промена микроклиме, конверзија заједничких просторија у згради које су често од виталног значаја за функционисање зграде у станове).
Узурпација је по правилу „покривена” непотпуним, незаконитим и противправно издатим сагласностима општинских и градских службеника, а неретко и ненадлежних служби.
Бесправна изградња, а нарочито узурпација јавног и приватног простора, поништава урбанистичку норму. Постојање и поштовање урбанистичке норме је услов без којег град не може да опстане као квалитетна физичко-просторна, социјално-културна и еколошка структура. Урбанистичка и грађевинска дозвола су средство контроле и примене урбанистичке норме и стога представљају један од најважнијих инструмената у изградњи и развоју града.
Узурпација јавних површина и туђег приватног власништва поприма масовне размере почетком деведесетих година прошлог века, нарочито захваљујући институту привремене урбанистичке и грађевинске дозволе и Закону о наџиђивању стамбених зграда и претварању заједничких просторија у станове.
„Моћни” инвеститори злоупотребљавају и изигравају оба ова прописа без имало ризика „захваљујући” корумпираним политичарима, општинским и градским службама и судовима. Тако изграђене објекте продају грађанима који као савесна трећа лица кад-тад наилазе на проблем легализације и укњижбе. Да невоља буде већа, један део савесних купаца су избеглице на које је бачен одијум због раширености нелегалних објеката. То је наравно још једна од наших хипокризија, када починиоци оптужују жртву.
Легализација бесправно изграђених објеката која је започета 2003. године, након усвајања Закона о планирању и грађењу, имала је за циљ да се коначно уведе ред у изградњу и власнички статус објеката. Нажалост, и ова кампања за легализацију је имала све слабости и грешке претходних кампања.
Један од кључних недостатака јесте тај што нису на време припремљени остали услови за уредну и успешну легализацију, као што су: статус грађевинског земљишта, парцелација са евиденцијом грађевинских парцела, својински статус стамбених зграда са већим бројем станова. Није решен ни проблем компензације грађанима који су издвајали средства за стамбену изградњу из бруто личног дохотка, а нису добили друштвени стан на коришћење и прилику да га откупе.
Средства прикупљена легализацијом неће бити довољна за увођење и рехабилитацију основне комуналне опреме (водовод, канализација, улична мрежа), тако да ће зоне бесправне изградње и даље остати без одговарајуће комуналне инфраструктуре, што значи да ће бити хигијенски, здравствено и еколошки неусловне и рискантне за становање.
Поред ових проблема суштински промашај овог последњег пројекта легализације јесте поништавање урбанистичке норме. Ову тврдњу заснивам на одредбама Одлуке о привременим правилима и условима за издавање одобрења за изградњу и за издавање употребне дозволе за објекте изграђене, односно реконструисане без грађевинске дозволе до 13. маја 2003. године („Службени лист Београда” , 30/2003), на основу које се врши легализација бесправно изграђених објеката. Примена ове одлуке прети да врати Београд у предурбано стање.
Одлука садржи неколико одредаба којима ће се легализовати најдрастичније узурпације у градском простору. Градске потцелине у којима се одлука примењује непотпуно су дефинисане, а критеријуми класификације нису јасни. Из члана 4 следи да се одлука не примењује у „подручју вредних градских блокова и целина у којем ће се примењивати важећа планска документација”.
Из одлуке није јасно која подручја Београда се сврставају у вредне „градске блокове и целине” у којима би требало очекивати ригорознију заштиту, тим пре што се у члану 14 каже да објекат не испуњава услове за легализацију уколико се налази у заштићеној околини објеката и у зонама заштићеним на основу Закона о културним добрима и наводи се листа тих добара.
Одлука допушта легализацију активности које су незамисливе у градском простору. Тако пише да ће се „одобрење издати под следећим условима: за објекат у којем се обавља делатност штетна по здравље и околину или ако се у њему обављају технолошки процеси који би могли да угрозе околне објекте пожаром, експлозијом или испуштањем опасних материја, ако се прибави одобрење од надлежног органа за обављање одређене делатности која није штетна по здравље и не угрожава околину”, као и за „објекат за производњу, прераду и ускладиштење запаљивих течности, запаљивих гасова и експлозива ако се прибави сагласност од органа унутрашњих послова надлежних за заштиту од пожара” (члан 11).
Другим речима, ако грађанин прибави експертско мишљење од надлежног органа може да легализује производњу експлозива, отровних гасова и сличних производа усред стамбене зоне! Ако знамо да је у овој земљи експертско мишљење неретко пијачна категорија и да се може прибавити за релативно мале паре, није тешко замислити за шта ће се све добити дозвола за рад у стамбеним зонама главног града.
Озбиљан проблем са овом одлуком јесте излагање савесних грађана потенцијалном насиљу и уценама бесправних градитеља – узурпатора. Ако власник непрописно озиданог објекта „прибави сагласност суседа” може легализовати дословно све: и то што је својим објектом „прешао границу парцеле према суседу”, и то што се „атмосферске воде преливају на суседну парцелу или објекат”, и то што објекат „изграђен на ивици парцеле има отворе који гледају на суседну парцелу”, и то што је „на мањем растојању од оног који је прописано овом одлуком” итд. (члан 17).
Чик да грађанин коме је комшија – узурпатор урадио све што је у поменутом члану набројано одбије да овом моћнику и/или насилнику да сагласност. Такво одбијање се нарочито препоручује у држави у којој починиоци најтежих кривичних дела слободно шетају и бивају промовисани у медијске звезде. Да цинизам креатора ове одлуке буде већи, овај члан је стављен у поглавље које је насловљено „Правила и услови за заштиту интереса суседа” (сиц!).
Одредбама ове одлуке се поништавају особености градских подручја и њихових амбијенталних и просторно-физичких одлика. У блоковима индивидуалног становања издаваће се одобрења за „објекте који немају више од четири етаже”. Тако се зоне индивидуалног, породичног становања претварају у зоне средње спратности до четири етаже (чланови 25 и 26).
Не мање важне су вредносне и политичке последице ове одлуке. Оваква легализација даје за право грађанима који су кршили урбанистичке и друге норме и законске прописе, а кажњава и смањује вредност имовине савесних грађана који су се придржавали прописа и који су, и у ситуацијама када су морали да граде и адаптирају своје објекте без дозволе (пре свега због неодговорног и коруптивног понашања надлежних градских и општинских служби), настојали да не угрозе своје суседе и да поштују урбанистички ред и норму.
Ова одлука, али и сличне одлуке, легализују узурпацију јавне и туђе имовине и поништава урбанистичку норму као базични принцип уређења и изградње града.
https://www.b92.net/info/vesti/pregled_stampe.php?yyyy=2004&mm=09&dd=13&nav_id=150915
Poslednja izmena:
