Мирослава Крлежу, познатог књижевника из Загреба, многи цитирају. Већином то раде ван граница његове Хрватске, јер током НДХ-а није желио да се прикључи усташама и рат је у Загребу провео потпуно изолован. Након рата је прво био у немилости Броза, али након Информбироа пистао је један од најомиљенијих писаца у комунистичком систему.
Посљедњих година о његовом стваралаштву у Србији и Црној Гори снимљено је безброј емисија и објављено је пуно текстова. У тим приликама потпуно су заобиђени његови ствови о Хрватима и њиховој историји. Портал „Расен“ објавио је два Крлежина текста гдје он пише о Ватикану, Риму, Хрватима…
У тексту „Прије тридесет година“ из 1947, Крлежа пише:
„Рим продаје дим вјековима, а у врху Рима није било већег смрада на свијету… Ми смо свеукупној нашој интелигенцији говорили да за хрватски народ нема другог ријешења него да се одреди и координира спрам осталих, балканских сељачких народа, а нарочито спрам српског и да у солидарној заједници с њима приступи преиспитивању својих такозваних западњачких и латинских културних прдрасуда и обмана. У првом реду ми смо то говорили нашем клеру и господи бискупима: верујте господо, шта хоћете и како хоћете, али не верујте, да вам ми верујемо да ви радите у интересу нашег народа! Ви верујете у интересу Ватикана, а Ватикан је досљедан и хладнокрван непријатељ нашег народа.“
Мирослав Крлежа у тексту „Неколико ријечи о малограђанском хисторизму Хрвата уопће“ из 1926. тврди:
„У вријеме последњих тристо година, од Јураја Крижанића, првог пансалвена (1618.-1683.), до последње видовданске фазе (1918.-1926.) хрватство показује све симптоме једне народности, која нестаје. Све то настојање хрватске народности у последњих тристо година и све оно хаотично збивање за првих девет вијекова, сав тај проблематичан напор да се хрватство отме ротацији око туђих осовина, све то остало је до данас углавном без резултата… Хрвати кроз хиљаду година траже себи господара, да над њима завладају. Од мађарског Коломона (г. 1102.) до крижевачког састанка године 1526. (када пада први предлог за кандидатуру Хабсбурга) а папски посланик у Будизму то правило зове `тражењем другог господара`, троварси’алтро сигноре’, од борбе с Мађарима до наших дана увијек једно те исто: хрватство тражи некога да му се подреди, да потпише с њим уговор и да се онда буни против тог уговора… У осамсто година – тридесет дана хрватског суверенитета, то је читава хрватска биланца… дођите и владајте над нама, јер смо неспособни да сами собом управљамо! Напор, дакле, да се хрватство отме ротацији око туђих осовина, остаје до данас јалов.“
