Čovek bi znao šta, kada, i kako, kada bi život tekao unazad.
Imao bi iskustvo, davao bi prioritet samo bitnim stvarima, i, na kraju, svako bi malo više pažnje posvetio sebi i uživanjima.
Ovako, pun ideja, snage, u borbi za opstanak porodice, sebe stavi u zapećak.
Svi odu na svoju stranu misle ti još uvek možeš, i ako ne možeš - šta će tebi bilošta.
Ne treba da izađem iz svog kvarta da bih videla primere gde su ljudi radili, stvarali, odricali se odmora i uživanja, a sada nikom to ne treba.
Još sam pod utiskom od pre 6-7 godina.
Porodica sa dvoje dece, otac faca u svakom smislu, od izglleda do društvenog statusa, majka gospođa, radila cenjen i značajan posao.Skućili se, opremili kuću u elitnom delu, odškolovali decu koja su se osamostalila i otišla svojim putem.
Otac doživi infarkt, majka ostala sama u sređenoj kučerini.
Da ne dužim, našli su je na podu, šlogiranu, nekoliko dana posle doživljenog šloga, ali još živu.
Umrla je u bolnici ne dolazei svesti.
Kuću su odmah prodali ali kupac je hteo kuću bez stvari.
Deca, situirana, nisu hteli da se opterećuju sa stvarima, dali su da ko hoće mosi šta hoće.
Svo stvaranje roditelja razvučeno je za 2-3 dana na najnedostajnstveniji način.
Mogla bih još dugo nabrajati primere koje sam lično videla.
Sve bi drugačije bilo da živimo život unazad.