Užici i zadovoljstva

Biblija: "Kakvu će korist imati čovek što dobije ceo svet, a izgubi svoju vlastitu dušu?"
*
Anais Nin: "Mi ne vidimo stvari onakve kakve one jesu. Mi ih vidimo onakvim kakvi smo mi."
*
Osho: "Možda niste pozvali bol, ali pozvali ste zadovoljstvo, a bol je druga strana iste pojave. Pozovite jedno i drugo stiže. Ne možete ih razdvojiti, oni su uvek zajedno."
***

Manipulativni, koristoljubivi i beskrupulozni ljudi smatraju da su pošteni, savesni i odgovorni izgubili kontakt sa realnošću. Pitanje je: šta je realnost? Nije li to percepcija koju svaki čovek stvara kroz vlastitu svest? Fizički svet je sfera koja omogućava inteligentnom biću da spoznaje i uči. Duhovnost sposobnost učenja tumači inkarnacijom duše. Duša je večni, neuništivi smisao, dok je telo i fizički svet samo prolazna faza njenog razvoja. Prema tom shvatanju je besmisleno graditi postojanost u konačnosti i prolaznosti fizičke egzistencije ako se time odriče svoje suštine.

Prolaznošću života uživanje je dobilo poseban značaj. Ali, šta je uživanje? Nije li ono drugačije za svakog čoveka? Različiti ljudi imaju različitu ideju zadovoljstva u zavisnosti od uzrasta i pogleda na život. Što za neke predstavlja vrhunac uživanja, drugima može biti neukusno i odvratno. Sadista će naći zadovoljstvo u iživljavanju nad žrtvom, kockar u kocki, kleptoman u kradji. Postoje zadovoljstva koja, ne samo što se brzo iscrpe, već završavaju destrukcijom i većom prazninom nego pre zadovoljenja.

Istinska lepota užitka se oseti kroz unutrašnju integralnost kada se telo sjedini sa umom, dušom i duhom. To rezultira višim stepenom razumevanja. Shvate se suštinske potrebe. Nestane želja za površnim i destruktivnim užicima. Radost pričinjavaju zadovoljstva koja u isto vreme prijaju telu, ispune dušu i uzdignu duh. Takva zadovoljstva oplemene čoveka.

Iako na prvi pogled izgledaju malobrojna, nije tako. Neiscrpna su, jer nisu ograničena samo na senzacionalne i spektakularne događaje. Produhovljen čovek pronalazi zadovoljstvo u vlastitom razvoju i osvešćivanju pošto ga sposobljava da otkriva smisao i lepotu u samoj egzistenciji. Zato uživa svuda i na svakom mestu. Za njega je dovoljno da posmatra pticu u letu, udiše svežinu vazduha, sluša žubor potoka, divi se lepoti cveta i da oseća ogromnu radost, sklad, mir i sreću. Na taj način njegova zadovoljstva nikada nisu ustaljena i jednolična, već uvek sveža i nova.

 

[Stojkov Menidjer]

Jedino je dečja sreća iskrena
Ono kad dobiješ igračku ili slatkiš samo eto zato što si dete

Sve dalje u životu je protokolarno
Dobio si "nagradu" ali za ispunjen uslov za ovo ili ono ili kao uslov...
A to nije sreća već zarada

 

[Stojkov Menidjer]

Osho: "Možda niste pozvali bol, ali pozvali ste zadovoljstvo, a bol je druga strana iste pojave. Pozovite jedno i drugo stiže. Ne možete ih razdvojiti, oni su uvek zajedno."

Ovo bi otprilike, materijalistički gledano, bilo kad nabaviš nešto "na crtu" i unapred
a posle se nerviraš za otplatu pa ti "svi okolo krivi"

sećam se tako jedne scene iz tamo neke firme...
mator lik mrtav ladan kaže: "nek zapne ovaj on dobija celu platu"
???
logika prvog reda naravno...

"Prijatelju jel si ti Ovog zvao kad ti bilo lepo?"

 

[a bre Milun]

Jedino je dečja sreća iskrena
Ono kad dobiješ igračku ili slatkiš samo eto zato što si dete

Sve dalje u životu je protokolarno
Dobio si "nagradu" ali za ispunjen uslov za ovo ili ono ili kao uslov...
A to nije sreća već zarada

nema nista dzaba. I dete treba da zasluzi nagradu. Jedino su politicari izuzetak.........oni su nagradjeni i bez ikakvog rada........protokolarno.

 

[Stojkov Menidjer]

nema nista dzaba. I dete treba da zasluzi nagradu. Jedino su politicari izuzetak.........oni su nagradjeni i bez ikakvog rada........protokolarno.

Carefree life ne postoji
I bogati plaču samo krijhu svoje suze daleko od kamera i tabloida

 

[sofija06]

Carefree life ne postoji
I bogati plaču samo krijhu svoje suze daleko od kamera i tabloida

Naravno da u životu ima teškoća i problema. To se ne poriče. Medjutim, postoji i izbor kako da se na njih reaguje. Pametan čovek ne tovari na sebe više nego što može poneti. Rešava ono što je u njegovoj moći, što nije prepušta višoj sili.

Pored lošeg i ružnog vidi i lepo i dobro. To mu pomaže da uspostavlja ravnotežu i da ne ode u krajnost i shvata sve suviše tragično i fatalno. Mir i zadovoljstvo ne dolaze sami od sebe nego se stvaraju stavom i mislima kojima dozvoljavamo da prevladaju.

 

[Moje ime je Đurđija]

Svaka radost koja je izazvana nečim spolja kao okidačem je kratkotrajna i ima svoju suprotnost. Nebitno je da li je taj okidač nešto što je, prema svetskim kodeksima, lepo i plemenito ili ružno i skaradno. Kao što si i sama lepo istakla, sve je to samo stvar percepcije "koju svaki čovek stvara kroz vlastitu svest". Samim tim, nemoguće je ikakvim kodeksima odrediti tačan odgovor šta je to što "oplemenjuje dušu" a šta ne, jer je uvek pitanje - čiju dušu, u kom telu smeštenu? Ljudi su veoma različiti. Ako ih pažljivo posmatramo, videćemo da se neki zaista iskreno raduju bolu (bilo u sebi, bilo u drugome) i samo tada se osećaju živim i ushićenim, dok su prema nekim lepim i plemenitim pojavama (po mišljenju većine) na ovom svetu potpuno indiferentni, a nekih takvih pojava se čak i gade. To znači da različite duše (ili različiti delovi Jednog) traže različite stvari u ovom pojavnom svetu... a na pojedincu je da li će i u kolikoj meri uspeti da razume one koji su jako različiti od njega.

Ona druga radost, koja jeste večna i koja nema svoju suprotnost se ne tiče baš ničega spolja. Ona je bezuslovna.. dolazi iznutra, direktno sa izvora, i uvek je tu - nezavisno šta se napolju dešava ili ne dešava. To je najčistija radost duše (ili čak možda i sama duša ). Ali mislim da ona ne oplemenjuje čoveka, nego da ona prosto jeste. Svako je ima, samo nije svako sposoban da joj pristupi svojom svešću. Ljudi koji jesu, uglavnom nemaju velike zahteve od spoljne sredine i materijalnog sveta.. i uglavnom su radosni/zadovoljni - bez obzira šta im se u životu (ne)dešava.

Ona prva, uslovljena radost je prečesto eksplozivna i euforična.. ima svoj pik, traje neko vreme i onda utihne, pretvarajući se (lagano ili brzo) u svoju suprotnost.

Ova druga radost je tiha i uvek prisutna, daje unutrašnje zadovoljstvo, stabilnost i mir.. i ti ljudi nemaju neku preteranu potrebu za skakanjem i ekspresijom.

Ono što je rekao @Stojkov Menidjer : "Jedino je dečja sreća iskrena", se često može čuti.. a mislim da je to tako zbog toga što su deca manje opterećena neprekidnim misaonim tokovima iniciranih spoljašnjim svetom, a više su u kontaktu sa svojom unutrašnjom esencijom.. pa samim tim i izvorom te prave, bezuslovne radosti unutar sebe.

 

[sofija06]

Uglavnom se slažem time što pišeš, mada ima nekih detalja koje vidim drugačije. Da bi se postiglo što bolje razumevanje važno je razjasniti šta se podrazumeva pod pojmovima.

Za mene je svest Jedno koje se sastoji od Troje ili osećanja (duše), uma (misli) i razuma (duha). Svest je živi, neuništivi smisao. Samim tim nije statična nego dinamična. Dinamiku stvara Trojstvo kojim postiže neuništivost, stalni samorazvoj/samousavršavanje i time zadržava karakteritsiku večnog smisla i života. Ni jedno stanje nikada ne nestaje, niti može nestati, pošto se medjusobno održavaju, tranformišu ili prelaze jedno u drugo.

Duša i Duh su nadsvesni, beskonačni potencijali i kao takvi se ne mogu u potpunosti znati u telu, već se uvek delimično realizuju u umu kroz misli.

Nije slučajno što je fizička sfera razjedinjena i što postoji subjektivno-objektivna suprotnost. Jedino tako može doći do interakcije, odnosno promene i razvoja. U Apsolutno Istom je nemoguće. Kao što u ogledalu vidimo svoj fizički odraz tako kroz objektivni, spoljašnji svet razotkrivamo unutrašnji. O tome sam detaljnije pisala u "Subjektivno-objektivna suprotnost."

Deca, naročito predškolska, su prihvaćena, voljena i zaštićena. Nisu opterećena problematičnim svetskim i medjuljudskim odnosima, zdravstvenim i finasijskim brigama itd. Od njih se skoro ništa ne traži pošto su odrasli odgovorni za njih. Nemaju nagomilane traume i loša iskustva koja im otežavaju kontakt sa unutrašnjom esencijom. Zato iz njih brzo i lako zrači unutrašnja radost. Slažem se time.

Misli su sastavni deo procesa rasta i razvoja. Bez njih nema osvešćivanja niti bilo kojeg razumevanja. Normalno je da mala deca, bez obaveza, misle samo na igru, zabavu i da su celim bićem u momentu zadovoljstva. Odrasli imaju teža iskušenja, odgovornosti i obaveze, pa su i njihove misli zrelije i kompleksnije. Medutim, važno je znati da postoji i funkcionalno i disfunkcionalno mišljenje koje treba prepoznati da bi se imala kontrola nad sobom i vlastitim razvojem.

 

[Moje ime je Đurđija]

Onako kako ja uspevam da vidim stvari - sve je Jedno. To Jedno neko naziva svest, neko bog, neko univerzum... ali se svi slažu da ono ne nastaje i ne nestaje, nego prosto jeste... i da se onda manifestuje na najrazličitije načine (što bi odgovaralo onome što ti zoveš "dinamika"). Da li je to oko čega se svi slažemo zaista tako ili nije - ne možemo sa sigurnošću znati.. ali izgleda da je to poslednja granica do koje je spoznaja ljudi uspela da dopre, i za nas (ljude) je to sada tako.

Dakle, sve je Jedno.. jedan ogroman kontinuitet/kontinuum.. a sve podele koje ljudi prave (bilo na trojstvo, bilo na manje ili više komponenti) su veštačke.. i predstavljaju samo način pojedinca da sistematizuje svoje opažaje - kako bi se njima lakše bavio. Nijedna od tih komponenti nije istinska zasebna realnost, odvojena od bilo koje druge.

Kažeš:

Duša i Duh su nadsvesni, beskonačni potencijali i kao takvi se ne mogu u potpunosti znati u telu, već se uvek delimično realizuju u umu kroz misli.

I ja se sa time slažem - samo bih dodala da to jednako važi za baš svaku pojavu koju opazimo. Nijedna pojava se ne može u potpunosti znati -- iz istog razloga iz kojeg:

Nije slučajno što je fizička sfera razjedinjena i što postoji subjektivno-objektivna suprotnost.

-- a taj razlog se tiče samo ograničenosti naših čula i naše svesne pažnje. Fizička sfera nije razjedinjena, nego naša fizička čula ne mogu da opažaju subliminalne stimuluse. Kada u opažanjima stignu do granice ispod ili iznad koje pojava za njih postaje neopažajna - naš um poveruje kako je tu prisutan diskontinuitet. A kada bi mogla da opažaju sve stimuluse, opazila bi da postoji kontinuitet/kontinuum fizičkog sveta, baš kao i nefizičkog. Jer, "fizički svet" i postoji samo zahvaljujući našim čulima koja stvaraju svu tu zbrku. Da nije njih, fizičkog sveta ne bi ni bilo. A to nam onda govori da je fizički svet samo individualni proizvod opažaja čoveka, nipošto nešto što istinski postoji kao nekakva objektivna istina. I on se menja samo time što se menjaju čovekova čula i čovekova pažnja. A promenu čula i pažnje izaziva Jedno.. ili bog.. ili svest.. - u svom neprekidnom plesu.. tokom kojeg stvara i razara svetove.

Eto.. tako moj um to vidi.. a pošto je i on samo ljudski um, ne znači da sam u pravu.

 

[Moje ime je Đurđija]

Ovo me zanima što si rekla:

Medutim, važno je znati da postoji i funkcionalno i disfunkcionalno mišljenje koje treba prepoznati da bi se imala kontrola nad sobom i vlastitim razvojem.

Zašto misliš da je to važno?

 

[sofija06]

Jedno i mnoštvo nije u potpunosti neosnovano. Prisutno je i u prirodi. Navela sam primer semena i cveta. Sve razlike cveta se nalaze unutar semena kao Jedinstvena, sažeta celina za koju je karakteristična pasivnost.

Znači, u semenu ne postoji aktivnost, već intenzitet ili snaga koja, kada dostigne kulminaciju sažimanja, ekspanzira u aktivnost. Zašto? Zato što odvajanjem i individualizacijom svih razlika dolazi do njihove interakcije.

Za aktivnost je potrebno bar dvoje. U Apsolutno Jednom i Istom nema aktivnosti. Postoji samo sažimanje, odnosno porast snage/intenziteta. Ta stanja su komplementarno suprotna, ali se ne mogu odvojiti pošto se medjusobno stvaraju, kao yin and yang. Seme stvara cvet, a cvet seme. Inteniztet prelazi u aktivnost, a aktivnost u intenzitet.
Aktivnošću i ekspanzijom razlika nastaje manifestacija i pojava, a sažimanjem nemanifestovanost.

Što se tiče Trojstva u svesti za to postoji neposredan dokaz u vidu misli, osećanja i razuma. Um je svesni, pojavni nivo. Za njega je karakteristična stalna razloženost i aktivnost misli kojima biće zna sebe kao sebe i postiže razvoj.

Osećanja se doživljavaju kao nerazumljiva, nejasna snaga/intenzitet. Zato i jesu skrivena ili nesvesna. Njihovo središte je nematerijalna duša. Ona je bitak bića. Dok je duša sažeta u tami nesvesnog kao unutrašnja dubina, duh/razum je rasplinuta, nevidljiva eteričnost oko fizičkog tela ili spoljašnji bitak bića koji unosi bistrinu i jasnoću razumevanja. Biće je ono što je realizovano ili što se razvija u fizičkom svetu i telu, dok je bitak njegova esencija ili nematerijalni, nemanifestovani potencijal.

Čula su prijemnici ili početna karika u lancu spoznavanja koja prenose nadražaje/signale/ informacije do mozga i uma gde se sredjuju i osmišljavaju. Opet, opažanje nije moguće u Apsolutno Jednom i Istom, već u razlikama. Slažem se da čula imaju granicu opažanja i da ne mogu opaziti nematerijalne, bezoblične entitete. Medjutim, bez čula ne bilo nikakvog opažanja i prenosa signala, a time ni spoznaje i razumevanja. Ono što fascinira je smišljena organizovanost i struktura tela. To samo po sebi govori o višoj svesti iznad nas, a ne o besmislenom slučaju.

Zašto misliš da je to važno?

Važno je i za mentalno i fizičko zdravlje, jer dugotrajno, disfunkcionalno mišljenje ne prouzrokuje samo anksioznost, strahove, iracionalnost, kao i reaktivno, štetno ponašanje i aktivnosti, nego dovodi i do fizičkih promena u telu i mozgu.

 

[Moje ime je Đurđija]

Jedno i mnoštvo nije u potpunosti neosnovano. Prisutno je i u prirodi. Navela sam primer semena i cveta. Sve razlike cveta se nalaze unutar semena kao Jedinstvena, sažeta celina za koju je karakteristična pasivnost.

Znači, u semenu ne postoji aktivnost, već intenzitet ili snaga koja, kada dostigne kulminaciju sažimanja, ekspanzira u aktivnost. Zašto? Zato što odvajanjem i individualizacijom svih razlika dolazi do njihove interakcije.

U semenu postoji aktivnost, samo nije vidljiva golim okom. To je ono što sam rekla iznad: aktivnost Jednog/celine stalno postoji... a sva "diferencijacija" koju mi opažamo se dešava tek kada "kondenzacija"/materijalizacija (mislim da je to ono što ti zoveš "sažimanje") pojave postane tolika da je za naša čula opažajna. To što je mi ne opažamo pre toga nikako ne znači da ona ne postoji.. nego samo da je mi ne opažamo. Ako upotrebimo neko tehološko pomagalo, opazićemo mnoge stvari za koje smo pre toga mislili da ne postoje, da nisu ili da su deo "statičke celine".

Sve je do igre naše percepcije.

Za aktivnost je potrebno bar dvoje.

Sa time se ne bih složila. Mislim da je za aktivnost dovoljno jedno.. ali da je za opažanje aktivnosti neophodno makar dva - kako bi mogla da se napravi komparacija jednog vs. drugog, tj. prethodnog i sadašnjeg stanja.. i tako primeti aktivnost - od strane posmatrača. Za samu aktivnost je dovoljan samo onaj jedan, ko tu aktivnost izvodi/vrši.

Osećanja se doživljavaju kao nerazumljiva, nejasna snaga/intenzitet. Zato i jesu skrivena ili nesvesna.

Sa ovim se isto ne bih složila, jer postoje ljudi koji su veoma svesni svojih osećanja i čak svojevoljno rukuju sa njima.. kao i oni koji to nisu bili ili umeli, pa su naučili. Osećanjima se već dugo manipuliše i medikamentima ili raznim vrstama opijata - ne mislim samo na droge, nego i na TV, seks, adrenalinske sportove, itd. Svako ko se detaljnije udubi u istraživanja pravilnosti kako njegovo telo reaguje može da napravi lep sistem navigacije svojih osećanja.. i da živi upravo ona koja najviše voli.

Biće je ono što je realizovano ili što se razvija u fizičkom svetu i telu, dok je bitak njegova esencija ili nematerijalni, nemanifestovani potencijal.

Da, postoji uvek deo iskorišćenog/manifestovanog i deo neiskorišćenog/nemanifestovanog potencijala, a koji može i ne mora da se manifestuje tokom razvoja.

Opet, opažanje nije moguće u Apsolutno Jednom i Istom, već u razlikama.

Fizičkim čulima nije moguće.. ali nefizičkim je moguće. Kako bi inače znali sve ovo o čemu ti i ja sada pričamo, da to nismo opazili unutar i oko sebe?

Ono što fascinira je smišljena organizovanost i struktura tela. To samo po sebi govori o višoj svesti iznad nas, a ne o besmislenom slučaju.

Slažem se.

Važno je i za mentalno i fizičko zdravlje, jer dugotrajno, disfunkcionalno mišljenje ne prouzrokuje samo anksioznost, strahove, iracionalnost, kao i reaktivno, štetno ponašanje i aktivnosti, nego dovodi i do fizičkih promena u telu i mozgu.

Razumela sam na šta misliš, i slažem se i sa time. Hvala na odgovoru.

 

[sofija06]

Prisutna je tendencija da ono što se dugo ponavlja i što je poznato poprimi obeležje istine, dok se novi uvidi podozrivo posmatraju. Svesna sam da je ovo što pišem drugačije i protivno opšteprihvaćenom mišljenju i da će se najverovatnije posmatrati sa nevericom. Medjutim, smatram da je razmena mišljenja korisna i plodonosna, jer ubaci novi element i drugačiju perspektivu koja podstakne na dublje razmišljane i otvori nove vidike i mogućnosti.

Zato mi je drago da daješ svoj doprinos i predstavljaš svoje vidjenje. Uspešnost konverzacije zavisi i od toga koliko su sagovornici u stanju da privremeno potisnu svoja uverenja, odnosno da se otvore za novi i drugačiji pogled koji im se predstavlja, u pokušaju da ga shvate, a potom nepristrasno uporede svojim; da sagledaju prednosti i nedostatke i jednog i drugog.

Vidimo neke stvari drugačije i to je ok. Kada završim iznošenjem ove knjige izložiću još dve: "Trojstvo Univerzuma" i "Putovanje". Nadam se da će u njima jasnije i detaljnije biti obrazloženo ovo o čemu sada govorimo.

Postoji realizovana, manifestovna pojava i nerealizovani, nemanifestovani potencijal koji je suština pojave. Potencijal se realizuje tako što um, kao svesni aktivni nivo stupi u kontakt sa tim potencijalom. Tek tada potencijal iz mirnog, nemanifestovanog stanja prelazi u aktivno. Osećanja se ne mogu znati bez uma. Najpre se oseti intenzitet, snaga osećanja, da bi se odmah potom pojavile misli kojima tumačimo i postajemo svesni onoga što osećamo, a potom odlučujemo šta da radimo time i kako da se ponašamo.

Naša tela i čula su konstruisana i predispozirana za život i opstasnak u fizičkom svetu. Zato je razumlljivo što opažaju samo materijalno-energetske oblike, a ne svest ili bezoblični entitet. O "šestom čulu" ili vančulnoj percepciji sam pisala u prvom naslovu "Odredjivanje postojanja", pa ne bih opet o tome.

 

[Moje ime je Đurđija]

Pa ljudi su skloni da nešto opaze.. onda izgrade čitavu priču oko toga.. i onda se zaljube u tu svoju priču. Tome su naročito skloni oni koji su udaljeni od svoje stvarne esencije.. - oni svoj identitet ("ko/šta sam ja") povežu sa nekim od svojih misaonih konstrukata.. i onda se vežu za svoju priču do te mere da je brane i životom.

Nije li to baš zanimljivo.. to poistovećivanje čoveka sa svojim umom?

Lep pozdrav, Sofija!

 

[sofija06]

Pozdrav Đurđija i sve najbolje! Imaš pravo na svoje mišljenje.