Kosmarac
Obećava
- Poruka
- 86
Evropski identitet slobodnog pojedinca uglavnom je zasnovan na radu u zajednici,na aktivizmu volje koje sebe ispoljava u spoljasnji svet koji zeli da potcini svome trebanju. Bila to privatna volja pojedinca koji otelotvoruje gradjanski princip,samovolja autokrate,ili pak ideal gradjanske revolucije olicen u jednakosti i protestantskom moralu koji radja kapitalizam,uvek je rec o afirmativno postavljenom pojedincu,koji zeli da osvoji sto vise materijalnih dobara,moci ili slobode za sebe i zajednicu.
Temelj Evrope,medjutim,poznaje i asketizam,drustvenu autarhicnost helenistickog perioda,koji kroz stoicizam(i epikurejstvo) postavlja zatvorenog pojedinca u sukob iskljucivo sa svojim nagonima,zeljom da se oni potisnu i ostvari unutrasnji ideal u sukobu sa svojom granicom,smrcu. Bitan element evropske raznolikosti jeste i pravoslavna introvertnost,gde citave zajednice mogu da se nadju na outu koji sprecava izlazak obicajnosti jednog naroda iz sebe,a podviznistvo se predstavlja kao smernica zivota pojedinca. Naravno,ovo je samo duhovni nivo,dok politika posreduje sukob ovih dveju volja koje jesu Evropa.
Na drugom kraju sveta,citava jedna civilizacija zadrzala je u sebi princip neodvojivosti religije i filozofije,koji sprecava volju da izadje iz sebe i postene globalna,a modusi prilagodjavanja indijske i kineske drustvene organizacije jesu samo spoljasnje prihvatanje ideja koje dominiraju svetskom pozornicom. A osnov duhovnosti jeste,mozda,Lao Ceov Tao(put),koji se toliko razlikuje od modernog ospoljenog zapadnog ideala razvoja koji je postavljen jos sa hriscanstvom. Wu-Wei nasuprot istoricnosti. Sta je Wu-Wei,ne-delovanje na duhovnom putu? Tao nam govori da ne rasipamo vrednosti,snage i esenciju Nepokretnog Kraljevstva svojim egom...Wu-Wei...Ne deluj! Ne cini to! Ne dodiruj me! Ne umisljaj da svojom osobnoscu(negacija licnosti) i njenom materijalnom manifestacijom,dakle telom,mozes biti dostojan Kraljevstva. To je u mogucnosti samo iskra duha,zacetak duhovne Duse u nama. "I zato se mudar angazuje u ne-delovanju,on iznosi ucenje bez reci..." On je sam svojim zivotom ucenje. Mudar covek je potpuno u ovom svetu,ali ne od ovog sveta. "Sa nasom opsednutoscu egom ne mozemo spoznati Boga...ego mora nestati..."
Ovo je sustina istocnjacke supstancijalnosti,toliko daleka od ostvarenog coveka zapada koji je porobio prirodu i ljudsko drustvo sopstvenoj oslobodjenoj volji(za moc?),koje jeste afirmacija ideje izvan sebe. Ja je(u Evropi subjetivizma i Fihtea recimo) osvojila svoje Ne-Ja i vratilo se nazad obogadjeno iskustvom predjenog puta. Ja je sebe pronaslu u potvrdi izvan,u drugom Ja,prirodi,drustvu,i tako postalo Sopstvo,princip koji vlada,cini se zauvek determinirajuca hegelijanska istoricnost.
Ipak,u zasicenju civilizacije kojoj pripadamo,ne samo u kultovima okrenutim ka istoku,javlj se potreba za samocom,za refleksijom koja nema pretenziju nametanja volje drugome,jer je mnogoljudnost gradskog zivota stvorila i otpor kultu rada,samoproizvodjenja afirmativnosti. Poput kraja Grcke epohe,ispostavlja nam se novi izbor...osvajati vec pokoren svet ili se vratiti "unazad" zaboravljenoj introspekciji.
Mozda bas iz razloga cinjenice da je,u svojojevrsnoj svojoj reverzibilnosti,moderan covek,na neki paradoksalan nacin,ponistio svoju subjektivnost...nivelacijom licnosti na objekat apstraktne,kolektivisticke volje(toliko svojstvene totalitarizmu).
Sta nam je ciniti,vise se ne moze postaviti kao pitanje,jer je sloboda izbora svedena na utapanje u pomenutu "volju" ili negaciju licnosti kojom se odlikuje istok. Kao da je pomiren,svet vise ne vidi licnost,ne trazi arhetip.
Pitanje moze biti svedeno i na: uzdrzanost ili afirmacija kao licni izbor...apstrahujuci prethodni pasus. Jer,pored svega,uzdrzanost je uslov kulture kao sputane agresije(Frojd),nacin zivota u zajednici. I to je zapad.
Temelj Evrope,medjutim,poznaje i asketizam,drustvenu autarhicnost helenistickog perioda,koji kroz stoicizam(i epikurejstvo) postavlja zatvorenog pojedinca u sukob iskljucivo sa svojim nagonima,zeljom da se oni potisnu i ostvari unutrasnji ideal u sukobu sa svojom granicom,smrcu. Bitan element evropske raznolikosti jeste i pravoslavna introvertnost,gde citave zajednice mogu da se nadju na outu koji sprecava izlazak obicajnosti jednog naroda iz sebe,a podviznistvo se predstavlja kao smernica zivota pojedinca. Naravno,ovo je samo duhovni nivo,dok politika posreduje sukob ovih dveju volja koje jesu Evropa.
Na drugom kraju sveta,citava jedna civilizacija zadrzala je u sebi princip neodvojivosti religije i filozofije,koji sprecava volju da izadje iz sebe i postene globalna,a modusi prilagodjavanja indijske i kineske drustvene organizacije jesu samo spoljasnje prihvatanje ideja koje dominiraju svetskom pozornicom. A osnov duhovnosti jeste,mozda,Lao Ceov Tao(put),koji se toliko razlikuje od modernog ospoljenog zapadnog ideala razvoja koji je postavljen jos sa hriscanstvom. Wu-Wei nasuprot istoricnosti. Sta je Wu-Wei,ne-delovanje na duhovnom putu? Tao nam govori da ne rasipamo vrednosti,snage i esenciju Nepokretnog Kraljevstva svojim egom...Wu-Wei...Ne deluj! Ne cini to! Ne dodiruj me! Ne umisljaj da svojom osobnoscu(negacija licnosti) i njenom materijalnom manifestacijom,dakle telom,mozes biti dostojan Kraljevstva. To je u mogucnosti samo iskra duha,zacetak duhovne Duse u nama. "I zato se mudar angazuje u ne-delovanju,on iznosi ucenje bez reci..." On je sam svojim zivotom ucenje. Mudar covek je potpuno u ovom svetu,ali ne od ovog sveta. "Sa nasom opsednutoscu egom ne mozemo spoznati Boga...ego mora nestati..."
Ovo je sustina istocnjacke supstancijalnosti,toliko daleka od ostvarenog coveka zapada koji je porobio prirodu i ljudsko drustvo sopstvenoj oslobodjenoj volji(za moc?),koje jeste afirmacija ideje izvan sebe. Ja je(u Evropi subjetivizma i Fihtea recimo) osvojila svoje Ne-Ja i vratilo se nazad obogadjeno iskustvom predjenog puta. Ja je sebe pronaslu u potvrdi izvan,u drugom Ja,prirodi,drustvu,i tako postalo Sopstvo,princip koji vlada,cini se zauvek determinirajuca hegelijanska istoricnost.
Ipak,u zasicenju civilizacije kojoj pripadamo,ne samo u kultovima okrenutim ka istoku,javlj se potreba za samocom,za refleksijom koja nema pretenziju nametanja volje drugome,jer je mnogoljudnost gradskog zivota stvorila i otpor kultu rada,samoproizvodjenja afirmativnosti. Poput kraja Grcke epohe,ispostavlja nam se novi izbor...osvajati vec pokoren svet ili se vratiti "unazad" zaboravljenoj introspekciji.
Mozda bas iz razloga cinjenice da je,u svojojevrsnoj svojoj reverzibilnosti,moderan covek,na neki paradoksalan nacin,ponistio svoju subjektivnost...nivelacijom licnosti na objekat apstraktne,kolektivisticke volje(toliko svojstvene totalitarizmu).
Sta nam je ciniti,vise se ne moze postaviti kao pitanje,jer je sloboda izbora svedena na utapanje u pomenutu "volju" ili negaciju licnosti kojom se odlikuje istok. Kao da je pomiren,svet vise ne vidi licnost,ne trazi arhetip.
Pitanje moze biti svedeno i na: uzdrzanost ili afirmacija kao licni izbor...apstrahujuci prethodni pasus. Jer,pored svega,uzdrzanost je uslov kulture kao sputane agresije(Frojd),nacin zivota u zajednici. I to je zapad.
