zalazim u sredovecnost.
to ne bi bio problem sam po sebi, da pre cetiri godine nisam odlucio da u potpunosti promenim pristup ljubavnim odnosima.
bez ikakvih lazi, sto su zene koje sam sretao bila promiskuitetnije, to sam vise padao na njih.odlazile bi, menjale se, neke postajale majke, neke se udavale, neke ostajapre cetiri godine sam se zgrozio nad svim tim, okrenuo novi list i odlucio da apstiniram u svakom smislu, sve dok ne budem osetio nesto novo.
apstinencija mi jebila potrebna da bih mogao stvari da postavim na nov osnov.
ocekivao sam zaljubljivanje.
nedavno sam uspostavio kontakt sa zenom svojih godina koju sam imao na umu i srcu duze od dve godine.
izasli smo par puta.
u neposrednom kontaktu, sve moje nade da cu osetiti nesto novo prsle su.
bila je dobra, saosecajna, prijatna, kulturna. ne smerna, ali normalna i normalno kontrolisana i orijentisana.
i nisam osetio nista, ni zaljubljivanje, niti pozudu.
zapravo, ranije sam mogao sa skoro svakom.za svakom sam zudeo. sa vecinom mogao.sa dobrim delom dostupnih, bio.
sada, kada bi bilo normalno da barem zudim za onim sto ispunjava sve uslove zbog kojih sam se podvrgao cetvorogodisnjoj apstinenciji, ne osecam nista.
ako se ovakvo stanje nastavi kod mene, uskoro cu se vratiti promiskuitetnima.
samo, sada jos intenzivnije nego ikad.
odbacicu svaku pomisao da mogu sa nekom zenom da se spojim na normalan nacin.to ce biti to.
recite mi, da li su sve velike istine o ljubavi toliko razlicite upravo zato sto nijedna od njih nije primenjiva na svakoga bez razlike?
pokusao sam da podjem od najjednostavnije istine i proverim je u praksi, sto mi nikada ranije nije padalo na um, cak ni kada sam bio sasvim mlad.
je li ovo pouka da nema naknadne pameti?
da li postoje ljudi osudjeni na promiskuitet, da li je to moja i njihova prava priroda i nista je ne moze zameniti?
da li je manja steta za neke od nas da i ne pokusavaju da vole, nego da misle da to cine i osecaju se jos praznije?
imamo li pravo na takav izbor?
ili, jos bolje, to kod mene i nije stvar izbora. kad sam pozeleo da biram, izabrao sam apstinenciju kao oporavak, kako bih posle proteklog vremena ustanovio mogu li da se menjam. promena je, izgleda, propala.
molio bih one koji imaju sta da kazu i to cine u dobroj nameri da odgovore na moja pitanja i da povedemo razgovor na tu temu.
nisam se obratio psiholozima u uzem smislu te reci, niti moralistima, niti religioznima, niti bilo kome ko nema bar malo iskustva u tim stvarima na osnovu koga moze da da misljenje.
ne trebaju mi knjiski odgovori, generalizacije i propaganda. samo tudje iskustvo i iskrenost. ko se na bilo koji nacin ne pronalazi u napisanom, neka ne pise.
ostali, meni slicni, izvolite.le u istom stanju, ali bez mene.ponekad sam ja odlazio.
to ne bi bio problem sam po sebi, da pre cetiri godine nisam odlucio da u potpunosti promenim pristup ljubavnim odnosima.
bez ikakvih lazi, sto su zene koje sam sretao bila promiskuitetnije, to sam vise padao na njih.odlazile bi, menjale se, neke postajale majke, neke se udavale, neke ostajapre cetiri godine sam se zgrozio nad svim tim, okrenuo novi list i odlucio da apstiniram u svakom smislu, sve dok ne budem osetio nesto novo.
apstinencija mi jebila potrebna da bih mogao stvari da postavim na nov osnov.
ocekivao sam zaljubljivanje.
nedavno sam uspostavio kontakt sa zenom svojih godina koju sam imao na umu i srcu duze od dve godine.
izasli smo par puta.
u neposrednom kontaktu, sve moje nade da cu osetiti nesto novo prsle su.
bila je dobra, saosecajna, prijatna, kulturna. ne smerna, ali normalna i normalno kontrolisana i orijentisana.
i nisam osetio nista, ni zaljubljivanje, niti pozudu.
zapravo, ranije sam mogao sa skoro svakom.za svakom sam zudeo. sa vecinom mogao.sa dobrim delom dostupnih, bio.
sada, kada bi bilo normalno da barem zudim za onim sto ispunjava sve uslove zbog kojih sam se podvrgao cetvorogodisnjoj apstinenciji, ne osecam nista.
ako se ovakvo stanje nastavi kod mene, uskoro cu se vratiti promiskuitetnima.
samo, sada jos intenzivnije nego ikad.
odbacicu svaku pomisao da mogu sa nekom zenom da se spojim na normalan nacin.to ce biti to.
recite mi, da li su sve velike istine o ljubavi toliko razlicite upravo zato sto nijedna od njih nije primenjiva na svakoga bez razlike?
pokusao sam da podjem od najjednostavnije istine i proverim je u praksi, sto mi nikada ranije nije padalo na um, cak ni kada sam bio sasvim mlad.
je li ovo pouka da nema naknadne pameti?
da li postoje ljudi osudjeni na promiskuitet, da li je to moja i njihova prava priroda i nista je ne moze zameniti?
da li je manja steta za neke od nas da i ne pokusavaju da vole, nego da misle da to cine i osecaju se jos praznije?
imamo li pravo na takav izbor?
ili, jos bolje, to kod mene i nije stvar izbora. kad sam pozeleo da biram, izabrao sam apstinenciju kao oporavak, kako bih posle proteklog vremena ustanovio mogu li da se menjam. promena je, izgleda, propala.
molio bih one koji imaju sta da kazu i to cine u dobroj nameri da odgovore na moja pitanja i da povedemo razgovor na tu temu.
nisam se obratio psiholozima u uzem smislu te reci, niti moralistima, niti religioznima, niti bilo kome ko nema bar malo iskustva u tim stvarima na osnovu koga moze da da misljenje.
ne trebaju mi knjiski odgovori, generalizacije i propaganda. samo tudje iskustvo i iskrenost. ko se na bilo koji nacin ne pronalazi u napisanom, neka ne pise.
ostali, meni slicni, izvolite.le u istom stanju, ali bez mene.ponekad sam ja odlazio.
sve si isplanirao 