budim je zbog sunca koje objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci koje grebu grlo
volim je usima treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaza javnih parkova
budim je zbog ove nase planete koja ce mozda biti mina
u raskrvavljenom nebu zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije vise bilo veliki kavez za ptice nego
aerodrom moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije nego li dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla neka me trazi i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta koju volim
to dete koje je zaspalo ne obrisavsi suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi drukcija i nova
uzalud je budim
jer njena usta nece moci da je kazu
uzalud je budim
ti znas voda protice ali ne kaze nista
uzalud je budim
trba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen
Branko MIljkovic
