Uzalud je budim

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku
 
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
 
Nekad je teško razumeti, zašto pesnici vole toliko da se izražavaju metaforama? Sva njihova osećanja mogu da izraze bez simbola, jasnim i razumnim jezikom.

Tako isto možemo gledati na neke filozofe, ili pisce čak. Oni napišu toliko stranica, i toliko stranica da kada čovek pročita i poslednju oseti kao da je prošao kroz vreme i kao da je za to vreme osedeo i dobio unuče, a ponekad i rak.

I sad, neki pametni tumač (a pametni znači onaj čije je tumačenje prihvaćeno) protumači sav smisao na nekoliko listova hartije, ili nekada čak, na jednom, ili nekada čak, na pola jednog, ili nekada čak, u jednoj rečenici.

Onda treba postaviti pitanje, zašto pisci, pesnici i filozofi, svoje intelektualne doživljaje zavlače u suknju tajnosvitosti.

Jedini odgovor koji do sada pronađoh je, da na taj način žele da svoje poruke ili misli načine nepristupačnima, da ih ne mož' svako razumeti, da za razumevanje istih bude potrebno skinuti taj suvišni omotač tajni i simbola, da tako izgledaju ''pametniji''.

Jadni smo mi umetnici,

zaista.
 
Možda smo mi na neki poseban način intelektualno nesposobni, da izrazimo naše poruke onako kako bi nam se u mahu nametnulo. Za to nam ne bi bila potrebna priča; za to bi nam bio dovoljan jedan novinski stubac.
 
scharfschuetze:
Nekad je teško razumeti, zašto pesnici vole toliko da se izražavaju metaforama? Sva njihova osećanja mogu da izraze bez simbola, jasnim i razumnim jezikom.

Tako isto možemo gledati na neke filozofe, ili pisce čak. Oni napišu toliko stranica, i toliko stranica da kada čovek pročita i poslednju oseti kao da je prošao kroz vreme i kao da je za to vreme osedeo i dobio unuče, a ponekad i rak.

I sad, neki pametni tumač (a pametni znači onaj čije je tumačenje prihvaćeno) protumači sav smisao na nekoliko listova hartije, ili nekada čak, na jednom, ili nekada čak, na pola jednog, ili nekada čak, u jednoj rečenici.

Onda treba postaviti pitanje, zašto pisci, pesnici i filozofi, svoje intelektualne doživljaje zavlače u suknju tajnosvitosti.

Jedini odgovor koji do sada pronađoh je, da na taj način žele da svoje poruke ili misli načine nepristupačnima, da ih ne mož' svako razumeti, da za razumevanje istih bude potrebno skinuti taj suvišni omotač tajni i simbola, da tako izgledaju ''pametniji''.

Jadni smo mi umetnici,

zaista.
Kliknite za proširenje...
zato sto opisuju svoje intelektualne dozivljaje
 
Zato i umetnost postoji dragi Scharfschuetze, da bi nam zakomplikovala zivot instistirajuci da iz svoju slozenost ucinimo jos slozenijom tako sto cemo napraviti milion nasih Ja unutar sebe i dati im osobine, ali priznaj da nasi likovi izgledaju stvarno.
Ja sam svoje likove uvek gledao kao na svoju decu, kao na nesto neprocenjivo, ma kakav karakter oni imali.
A mozda su oni i stvarniji od nas samih koji ih pravimo.
 
Dont_Break_The_Oath:
Zato i umetnost postoji dragi Scharfschuetze, da bi nam zakomplikovala zivot instistirajuci da iz svoju slozenost ucinimo jos slozenijom tako sto cemo napraviti milion nasih Ja unutar sebe i dati im osobine, ali priznaj da nasi likovi izgledaju stvarno.
Ja sam svoje likove uvek gledao kao na svoju decu, kao na nesto neprocenjivo, ma kakav karakter oni imali.
A mozda su oni i stvarniji od nas samih koji ih pravimo.
Kliknite za proširenje...

Gospodine Oath,

Znao sam da ćeš se ti osvrnuti na moj odgovor i da ćeš dati jedini među ovom sub-intelektualnom bandom makar iole razuman odgovor na moj odgovor.
Znao sami da ćeš reći da je Umetnost zbog toga Umetnost, odnosno da ona zbog toga postoji. Međutim i dalje nam stoji pitanje, zašto, zaboga, zašto mi naše misli zavlačimo pod suknju tajnovitosti? To da je to zarad umetnosti, i da je zbog toga umetnost - umetnost je nekako neargumetnovana misao, kojom praktično idemo u krug, ne dajući odgovor na pitanje.

No, zašto je zavlačenje naših misli pod suknju tajnovitosti pretstavlja umetnost? Zašto se to smatra duhovno uzivešnim? Z A Š T O?

Z A Š T O se dozvoljava ovim pesnicima da nas svakodnevno zasipaju svojim metaforičnim intelektualnim proizvodima? Zašto su ti pesnici umetnost, i zašto je umetnost biti pesnik?


A R G H...
 
Nevenchica:
Pa ok :) al moram da znam koga da citam kasnije :lol:
Kliknite za proširenje...

Javi se Divljoj... Miljković je njen omiljeni pesnik. 8)

Ljubav poezije

Ja volim sreću koja nije srećna
Pesmu koja miri zavađene reči
Slobodu koja ima svoje robove
I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra
Cvetove koji se prepiru sa vremenom
U ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće
Kreće se po zakonima mirovanja i smrti
Volim sve istine koje nisu obavezne
Jer prava istina je stidljiva kao miris

Ja volim jučerašnje nežnosti
Da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje
Prste oči sluh drugačije raspoređene
U šumi negoli u telu

-- Miljković
 
Dobro ja znam
da pesnik uvek mora reći više
od onoga što skriva buka reči.
A to i jeste poezija.
Inače ne bih mogao polugom stiha
izbaviti pupoljak iz zavese meda,
niti primorati mraz
da vam klizne niz kičmu
kada svlačim istinu.

Jaroslav Seifert
(1901-1986)
 
POEZIJU CE SVI PISATI ;)

San je davna i zaboravljena istina
koju vise niko ne ume da proveri
sada tudjina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lazno kretanje je najbrze
sada pevaju mudrost i ptice moje zapustene bolesti
cvet izmedju pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prezive ljubav
i ljubavnici koji vracaju vreme unazad
vrt cije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga

Ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajace sunce
i nece biti u ljudskom govoru takvih reci
kojih ce se pesma odreci
poeziju ce svi pisati
istina ce prisustvovati u svim recima
na mestima gde je pesma najlepsa
onaj koji je prvi zapevao povuci ce se
prepustajuci pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao buducih poetika:
jedan nesrecan covek ne moze biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da slusa pesmu slusace oluju
ali:
hoce li sloboda umeti da peva
kao sto su suznji pevali o njoj
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top