Он остаје укопан у земљу док му поглед лелуја на горе.
Не види себе више, сада су битни други које не види. Чудно.
Загледан у сунце он гледа, гледа горе где ништа не види.
Није важно то.
Важно је да га други виде.
Његова колена више нису сигурна јер упадају у кал, невидљиви кал који се растаче око њега. Небитно.
Не види он кал, види сунце, не види ништа.
И ништа му је прече од других и себи је најбитнији. Ал он не зна за себе.
Та илузија величине га обузима целог.
Гледа навише и расте. Имагинарно расте.
Као сунцокрет окренут ка сунцу он обасјава пут неверици.
Поглед у Сунце уме да замагли поглед у реалност. То више не личи само на физичку стварност већ и на опомену да је човеку дато да гледа право. Уме да боли често парање облака. Сунце нас ионако греје, не морамо да му доказујемо уздизањем над другима да смо ту и да смо лепши, бољи, паметнији од других, А јесмо ли? Откуд знамо? Сви смо исти, отприлике, у суштинским стварима. Сви чинимо погрешке и нисмо смирени. Смиримо се!
Не види себе више, сада су битни други које не види. Чудно.
Загледан у сунце он гледа, гледа горе где ништа не види.
Није важно то.
Важно је да га други виде.
Његова колена више нису сигурна јер упадају у кал, невидљиви кал који се растаче око њега. Небитно.
Не види он кал, види сунце, не види ништа.
И ништа му је прече од других и себи је најбитнији. Ал он не зна за себе.
Та илузија величине га обузима целог.
Гледа навише и расте. Имагинарно расте.
Као сунцокрет окренут ка сунцу он обасјава пут неверици.
Поглед у Сунце уме да замагли поглед у реалност. То више не личи само на физичку стварност већ и на опомену да је човеку дато да гледа право. Уме да боли често парање облака. Сунце нас ионако греје, не морамо да му доказујемо уздизањем над другима да смо ту и да смо лепши, бољи, паметнији од других, А јесмо ли? Откуд знамо? Сви смо исти, отприлике, у суштинским стварима. Сви чинимо погрешке и нисмо смирени. Смиримо се!