KPCTAHK
Veoma poznat
- Poruka
- 10.524
Uvek sam voleo, zaista jesam, najiskrenije, najčasnije, onako bezuslovno: mislima, srcem i dušom, dozvoljavao da me takva, nebesko-sveta, ljubav na svojim krilima ponese, nisam razmišljao o onome što bi, onome što prođe, i onom što će doći, mada sam imao crne slutnje da će toj blaženoj sreći jedared kraj da dođe, uživao sam u toj, nažalost kratkotrajnoj, sadašnjosti, upijao svaki tren sa njom proveden, ali kada sam osetio da mi se ta i takva ljubav ne uzvraća, kad počne da bledi i sve manje vredi, odlazio sam, duboko razočaran, slomljena srca, sa grčem u duši, ali odlazio sam, zauvek, onako uzdignute glave, ponosno i časno, pazeći na svaku reč, svaki gest, svaki mig oka kako tu moju, tada već zauvek bivšu, dragu ne bih uvredio i povredio... Poželeo sam joj svu sreću ovoga sveta, da joj ljubav uvek kao cveće cveta i da bude srećna, neizmerno srećna, kraj drugog čoveka ... Poželeo bih joj, zaista jesam - kunem se u Boga, dragoga, da je neko drugi voli tako kao ja, da mu ona na isti način ljubav uzvraća i da joj svaki dan, svaki tren, pozlati sreća ...
