Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Прочитајте овај цитат, па закључите одакле је, ко је то написао:
“Потреба за све ширим пласманом производа гони глобализацију преко целе земаљске кугле. Она мора да се угнезди свуда, да свуда гради, ствара везе. Глобализација је својом експлоатацијом светског тржишта космополитски уобличила производњу и потрошњу… Прастаре националне индустрије су уништене и још увек се уништавају… На место старих потреба, које су могле бити задовољене локалном производњом, ступају нове потребе за чије су задовољење потребни производи из најудаљенијих земаља. На место старе локалне и националне самодовољности и затворености ступа сваковрсни саобраћај, сваковрсна међусобна зависност нација.
Убрзаним унапређењем свих средстава за производњу, бескрајно олакшаном комуникацијом, глобализација вуче све, па и најварварскије нације у цивилизацију. Повољна цена њихове робе у ствари је тешка артиљерија којом она до темеља руши све кинеске зидове…”
Пре одговора које ово написао, навешћу да сам си дао слободу да заменим реч “буржоазија”, савременијим изразом “глобализација”. А овај цитат је из “Комунистичког манифеста” који је написао Карл Маркс. Данас гледано просто зачуђује (и мене је искрено изненадила) актуелност овог текста на који сам наишао. Ипак, јасно је да је Маркс у много чему погрешио, иначе би ДДР производила мерцедеса, а Бундесрепублика трабанта, па би и каснији исход хладног рата био другачији. Није једина грешка то што је Маркс занемарио значај приватне иницијативе.
Можда је и већа грешка у ономе што је Маркс означио као “гробара” оваквог система – радничкој класи – чувеном пролетаријату. Маркс исправно уочава економску принуду као облик присиле. Али грешка је што онда један у основи присилан идентитет сматра неприкосновеним. Јер шта ако радник добије на лутрији? Да ли ће и даље бити радник?! Или ако му газда побољша услове рада; ако чак држава то гарантује; ако радници добију могућност да школују своју децу… Или шта као “радничка класа” дође на власт – ако оствари своју државу – социјализам. Хоће ли онда опстати интерес радничке класе или ће превладати интереси појединаца у њој, а посебно оних који владају “у име” те класе… Ово већ више нису ни питања јер одговоре знамо.
Али горњи текст остаје и даље актуелан. Парадокс је у томе што данашња техника омогућава драматично смањење рада. Зашто радити 8 сати, када се потрбе могу задовољити и за 4 сата?!? У Западној Европи су изгледа ово схватили у другој половини прошлог века, али онда се догодио тренутно актуелни процес… Пре објашњења морамо поменути још једну анализу.
Није Маркс једини помињао “гробаре” буржоазије/глобализације. Сличан процес пре скоро сто година описао је и Освалд Шпренглер у свом делу Untergang des Abendländess. Шпренглер међутим полази од реалнијег погледа на идентитет. Први светски рат је ту представљао прекретницу и дао му за право. Није ли немачки пролетаријат подржао великодржавне пројекте буржоазије? Није ли француски пролетаријат јурнуо на немачки? Није ли најзад прва земља социјализма (истина нешто касније) преузела раније империјалне руске циљеве? Из свега тога је јасно да постоје облици идентитета које човек осећа природније – нација и цивилизација (у смислу ширег културног круга).
Шпренглер слично Марксу наводи то “увлачење у цивилизацију” Запада. Последица је да Запад губи свој технолошки примат као ексклузивно право. Први симптом тог процеса је био 1905. када је Јапан победио Русију. А само 50 година раније то је била заостала феудална земља. Даљи токови, у наредних скоро сто година, ипак инсу ишли у том смеру…
Транзиција из комунизма у тржишну привреду (капитализам) је поново отворила ту Пандорину кутију. Централноевропске земље су представљале лак плен. Народи су се (више или мање) осећали окупираним од стране Руса, и њихова економска интеграција је била у нивоу моћи Европске Уније. И отприлике ту се завршавају њене могућности.
Према Русији је покушана политика дезинтеграције (Јелцин) која је напуштена не зато што воле Русе, већ зато што западњаке страх од већег хаоса. Тако је, уз прећутну подршку Запада почели воздизање Русије (Путин). Јасно, на Западу постоји мишљење да овај процес мора бити лимитиран. Русима се мора показати њихово место. Онда се рецимо догоди “наранџаста револуција”…
Већи проблем представљале су земље које су измениле економски систем без промене власти и пратеће нестабилности. Комунистичка Кина и Вијетнам. Затим полусоцијалистичка Индија, дугогодишњи савезник Русије. И ове земље су ушле у тржишну утакмицу на велика врата и одједном је доведено у питање целокупно коришћење технологије у смислу релаксације запослених. Јер Индуси и Кинези су спремни да раде више за мање пара. И капитал се онда сели, а радна места у Европи затварају. Капитал нема домовину. Тако је сада потребно у Европи производити више, по мањој цени – чак и ако ти производи потрошачу заправо не требају. Лако ће се створити слика да је нека потреба неопходна. Живети се не мора, али се мора пловити…
“Потреба за све ширим пласманом производа гони глобализацију преко целе земаљске кугле. Она мора да се угнезди свуда, да свуда гради, ствара везе. Глобализација је својом експлоатацијом светског тржишта космополитски уобличила производњу и потрошњу… Прастаре националне индустрије су уништене и још увек се уништавају… На место старих потреба, које су могле бити задовољене локалном производњом, ступају нове потребе за чије су задовољење потребни производи из најудаљенијих земаља. На место старе локалне и националне самодовољности и затворености ступа сваковрсни саобраћај, сваковрсна међусобна зависност нација.
Убрзаним унапређењем свих средстава за производњу, бескрајно олакшаном комуникацијом, глобализација вуче све, па и најварварскије нације у цивилизацију. Повољна цена њихове робе у ствари је тешка артиљерија којом она до темеља руши све кинеске зидове…”
Пре одговора које ово написао, навешћу да сам си дао слободу да заменим реч “буржоазија”, савременијим изразом “глобализација”. А овај цитат је из “Комунистичког манифеста” који је написао Карл Маркс. Данас гледано просто зачуђује (и мене је искрено изненадила) актуелност овог текста на који сам наишао. Ипак, јасно је да је Маркс у много чему погрешио, иначе би ДДР производила мерцедеса, а Бундесрепублика трабанта, па би и каснији исход хладног рата био другачији. Није једина грешка то што је Маркс занемарио значај приватне иницијативе.
Можда је и већа грешка у ономе што је Маркс означио као “гробара” оваквог система – радничкој класи – чувеном пролетаријату. Маркс исправно уочава економску принуду као облик присиле. Али грешка је што онда један у основи присилан идентитет сматра неприкосновеним. Јер шта ако радник добије на лутрији? Да ли ће и даље бити радник?! Или ако му газда побољша услове рада; ако чак држава то гарантује; ако радници добију могућност да школују своју децу… Или шта као “радничка класа” дође на власт – ако оствари своју државу – социјализам. Хоће ли онда опстати интерес радничке класе или ће превладати интереси појединаца у њој, а посебно оних који владају “у име” те класе… Ово већ више нису ни питања јер одговоре знамо.
Али горњи текст остаје и даље актуелан. Парадокс је у томе што данашња техника омогућава драматично смањење рада. Зашто радити 8 сати, када се потрбе могу задовољити и за 4 сата?!? У Западној Европи су изгледа ово схватили у другој половини прошлог века, али онда се догодио тренутно актуелни процес… Пре објашњења морамо поменути још једну анализу.
Није Маркс једини помињао “гробаре” буржоазије/глобализације. Сличан процес пре скоро сто година описао је и Освалд Шпренглер у свом делу Untergang des Abendländess. Шпренглер међутим полази од реалнијег погледа на идентитет. Први светски рат је ту представљао прекретницу и дао му за право. Није ли немачки пролетаријат подржао великодржавне пројекте буржоазије? Није ли француски пролетаријат јурнуо на немачки? Није ли најзад прва земља социјализма (истина нешто касније) преузела раније империјалне руске циљеве? Из свега тога је јасно да постоје облици идентитета које човек осећа природније – нација и цивилизација (у смислу ширег културног круга).
Шпренглер слично Марксу наводи то “увлачење у цивилизацију” Запада. Последица је да Запад губи свој технолошки примат као ексклузивно право. Први симптом тог процеса је био 1905. када је Јапан победио Русију. А само 50 година раније то је била заостала феудална земља. Даљи токови, у наредних скоро сто година, ипак инсу ишли у том смеру…
Транзиција из комунизма у тржишну привреду (капитализам) је поново отворила ту Пандорину кутију. Централноевропске земље су представљале лак плен. Народи су се (више или мање) осећали окупираним од стране Руса, и њихова економска интеграција је била у нивоу моћи Европске Уније. И отприлике ту се завршавају њене могућности.
Према Русији је покушана политика дезинтеграције (Јелцин) која је напуштена не зато што воле Русе, већ зато што западњаке страх од већег хаоса. Тако је, уз прећутну подршку Запада почели воздизање Русије (Путин). Јасно, на Западу постоји мишљење да овај процес мора бити лимитиран. Русима се мора показати њихово место. Онда се рецимо догоди “наранџаста револуција”…
Већи проблем представљале су земље које су измениле економски систем без промене власти и пратеће нестабилности. Комунистичка Кина и Вијетнам. Затим полусоцијалистичка Индија, дугогодишњи савезник Русије. И ове земље су ушле у тржишну утакмицу на велика врата и одједном је доведено у питање целокупно коришћење технологије у смислу релаксације запослених. Јер Индуси и Кинези су спремни да раде више за мање пара. И капитал се онда сели, а радна места у Европи затварају. Капитал нема домовину. Тако је сада потребно у Европи производити више, по мањој цени – чак и ако ти производи потрошачу заправо не требају. Лако ће се створити слика да је нека потреба неопходна. Живети се не мора, али се мора пловити…
. Ako hoce neko mogu da mu posaljem ?
