Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 103.515
Некада важила прича за једног од најпопуларнијих српских политичара, са ширим амбицијама. Председавао ГС УН и у финишу завршио у трци за генсека. У време приче о председничким изборима, током 2016. године, котирао се као потенцијални другопласирани, односно најреалнији противкандидат Вучићу или Николићу, коме су неке процене давале и 15 одсто подршке.
На самим изборима остварио је не претерано завидан резултат, убедљиво плаћајући најскупље сваки глас; цик мало изнад стандарда који је на изборима у Србији изборни праг. У наредном периоду, суочио се са огромним осипањем подршке; напустили су га редом људи; од Александра Бабића и неких крупних лица као што је шеф медијског тима Слободан Крстин, до неких ситнијих фаца који су били одлучни у формирању Народне странке као нпр. Душан Раичковић. Генерални замах Јеремићев опао је и тренд се огледа чак и у повлачењима у омладини: двојица ухапшених студената који су упали у РТС и који су врло активни у протестном покрету, историчар Милош Декић и правник Стефан Новаковић који је учествовао у акцији Други круг, били су врло активни учесници његове председничке кампање.
Неки појединци одлазе к власти, у смеру СНС-а, а један талас је најновијим дешавањима покупио Ђилас приликом формирања Странке слободе и правде. Формирана је Народна странка која једва ужива половину потенцијала Јеремића као личности, која је бројним кадровским решењима као једна мешавина свега и свачега, од грађаниста до бивших дверјана, многе људе (даље) отуђила, или барем збунила. Примање истакнутих бивших напредњака у појединим местима у унутрашњости и личност као нпр. Дијану Вукомановић, оставило је утисак замене за СНС која се само бори против Вучића као личности. Може се рећи да је НС свакако још увек у процесу формирања, са претензијама да постане појединачно највећа странка опозиције (као да је то много у овим околностима), али свакако остаје као једна чудна појава у српској опозицији.
Поједине одлуке које је странка предузела у период од оснивања нису нимало помогле. Мислим на улазак у Савез за Србију, а потом и одлука да се подржи Споразум са народом, обе које су сами народњаци напали и изразили кајање да можда нису били најбоље. Јеремић се показао врло свадљивим и сујетним; упадајући често у конфликт и са онима који би можда могли бити партнери, бар на неком нивоу, у најновије време са Александром Шапићем. Демографија бирачког тела народњака била је благом већином националистичке оријентације, а улазак у партнерство са Ђиласом није остварио жељени ефекат помирења врло љутих непријатеља зарад општих националних циљева, већ збуњеност и отуђеност код огромног дела сопствених потенцијалних бирача и чланова.
Резултат је Јеремић на челу једне доста инфраструктурално велике, али усамљене странке, без икаквих партнера у опозицији. Омражена код велике већине опозиционара и потенцијални коалициони партнер никоме, Народна странка на мети је оптужби да забија нож у леђа савезницима из уједињене опозиције; да ради против опозиционог јединства, саботира протесте и актуелно дела на урушавању Савеза за Србију. Неко би можда рекао да је значајни одлив нешто добро, јер доводи до прочишћења редова; без непринципијелних прелетача, остају они који су одани и ту из дубоких и идеолошких разлога. Народна странка до краја ове године требало би да доврши процес формирања, укључив и усвајање новог програма после јесени. Каква је њена политичка будућност? Да ли је Јеремић достигао зенит на који се више никада неће (или ће се тешко) вратити?
