Оливер у канџама англо-албанског права
Александар Б. Ђикић
недеља, 24. јануар 2016.
"Није се могло установити ван сваке сумње да је поступао у својству вође и лидера српских парамилитараца. Не може се доказати да је извршио кривично дело. Не може се доказати да је наређивао и подстрекивао на кривично дело. Оливер Ивановић је угледан грађанин који је помагао и грађанима албанске националности. Оливер Ивановић се проглашава кривим за дело ратног злочина“... Кафка? Не, Комша! Комша са великим „К“, дакле не „сусетка“, него Роксана Комша.
Овим речима је ЕУЛЕКС судија, Румунка (дакле ипак комшиница) Роксана Комша, образложила своју пресуду којом након двогодишњег притвора осуђује Оливера Ивановића на девет година робије. Дакле на основу претпоставке, односно на основу „неутврђене кривице“.
Ипак мора се признати, Оливер Ивановић јесте крив. Крив је као и многи пре њега, а надајмо се нико више након њега. Крив је само зато што је Србин. А и зато што је „угледан грађанин“. Такви су најкривљи и најсумњивији.
Ове Комшине речи подсећају на речи финског патолога Хелене Ранте, која је 2008. године признала да је лагала у случају Рачак, након чије је лажи страдало на хиљаде људи и разорена једна земља. Лагала, јер ју је на то натерао шеф мисије ОЕБС Виљем Вокер, гађајући је оловком (графитном)[1]. Ко је гађао Комшу и чиме, сазнаћемо једног дана такође.
Оно што сада делује врло извесно је да је Еулекс мисија фактички завршила свој мандат. Самоубила се. Као неко ко је одмах осудио авантуризам тадашњег председнка Србије Бориса Тадића (кога је неко 2010. такође гађао оловком) и увођење ЕУ уместо УН у косовску причу[2], као и реакције наших савезника на тај авантуризам[3], са горким задовољством дочекујем и крај те мисије, а даће бог и сваког политичког авантуризма, пре и после тога.
Еулекс је уздрман прошлогодишњом корупционашком афером[4], коју су открили медији у Приштини, а овом пресудом је коначно завршио мандат. Можда не формално још увек, али практично – да. У ту мисију више нико нема поверeња, па ни она сама у себе, осим можда Борис Тадића и још понеког необавештеног еурофанатика.
Но, о томе ће лупати главу наредних месеци у Њујорку и Бриселу, а све је вероватније и у Москви, а да се ми вратимо невино осуђеном човеку (невином,барем по речима али не и по пресуди ЕУ судија).
Оливер Ивановић је изненада ухапшен на Светог Саву 2014, некако уочи локалних избора у Косовској Митровици у организацији Приштине, које је Београд подржао свим средствима, а на којима је био убедљиви фаворит. Дакле 2014 – петнаест година након дела која су му се стављала на терет?!
За тих петнест година Ивановић се није скривао у прашумама Амазоније, него је био активни, а можда и најактивнији учесник политичке сцене на Косову и Метохији, па и у Београду. Дакле, посвећен решавању косовског чвора. За тих петнаест година се нису могли пронаћи „докази“, него се чекало на Комшу.
Пођимо од чињенице да је Оливер Ивановић веома интелигентан човек, а што сведоче сви који га познају. Па зар би иоле интелигентан, а камоли веома интелигентан човек парадирао по Косову и био активан члан друштва да је имао путера на глави? Зар би изигравао покретну мету знајући за бројне примере окрутног односа међународне заједнице западних земаља према Србима? Никако!
Има, наравно, и злурадих у овом случају, нарочито оних за компјутерима, који кажу: „Е па тако му и треба кад је хтео да учествује у томе и томе“! Или: „Што је тражио то је и добио“! Има нас разних.
Ако посматрамо политику у реалном времену, мораћемо да признамо да нимало није било лако 1999, опстати било где на Косову а нарочито Метохији. Градови су били апсолутно етнички очишћени. Сви, осим северног дела Косовске Митровице. За заустављање албанске хистерије на ибарском мосту огромну заслугу има Оливер Ивановић. Да ли је он и како учествовао у политичком животу, дипломатским активностима и томе слично, и да ли је при томе чинио грешке, што ће многи ових дана покушавати да истуре у први план, то је споредно.
Нико не може да се бави политиком на КиМ а да не прави грешке. Не зато што је неспособан, него зато што је то такав терен. Али резултати се виде. У случају Оливера Ивановића, то је опстанак Срба у јединој урбаној средини на КиМ. Осуђивање Ивановића за политичке грешке врло подсећа на прогон владике Артемија, само што је слично Комши и Ранти, „неко“ 2010. Бориса Тадића „гађао оловком“. И владики Артемију се свашта могло приговарати, и да се састајао са Олбрајтовом, Кушнером итд, али резултат је да је СПЦ 1999. одлучујуће утицала да опстане колико толико Срба по КиМ 1999. године.
Да се разумемо, нисам Ивановићев политички истомишљеник. И тада и сада сам био противник укидања државних институција и предаја истих тамо некоме, а што је био циљ локалних избора 2013. И тада и сада, а по свему судећи и убудуће, противник сам бриселског процеса вођеног на овај начин. Али ја нисам активни политичар. Не доносим одлуке. Можда ни мој став није до краја исправан. Са моралног јесте, али са политичког можда и није. Такав је терен. Много клизав, џомбаст и необележен.
Но да за тренутак оставимо политику по страни, колико се може. Ради се човеку који је невин осуђен. Додуше, премијер Вучић каже да то још није правоснажно, али до правоснажности је још један корак. Тај корак се зове Апелациони суд „Републике Косово*“ у Приштини. Колико је веровати том суду, ако је већ ЕУ суд овако пресудио? Шта ако тај суд, буде још строжији? Шта ако „Република Косово*“ преко тог суда истргује даљим политичким уступцима. Не каже се џабе: „Ех да је памети до суда, као од суда“!
Ивановић је две године био у притвору. Сви су знали да се ради о политичком процесу. Људи који с присуствовали суђењу су препричавали комична сведочења „сведока“, као што је онај који је након што је стрељан пребројао колико је још стрељано са њиме, или онај који је видео некога што носи секиру на рамену и маску, а личи на Ивановића без маске.
Елем, ако се знало да је по среди политички процес, зашто се није, или барем не довољно, политички деловало? Са правничке стране, Ивановића је бранио тим изузетних адвоката који је располагао врло јаким доказима, али у политичком процесу то не значи много. У политичком процесу треба да те бране политичари. Не може се рећи да времена није било, а и тапшања по рамену европских бирократа је било – машала.
Ивановић је више од годину и по дана био у затвору (притвор је само тепање). Држава Србија је, према изјавама званичника, давала гаранције да се брани са слободе. Те гаранције ЕУ није уважавала, што писменима довољно говори шта ЕУ мисли о Србији. Да ли се неко сетио да пита: „Па добро, бре, ЕУ браћо, шта фали нашим гаранцијама? По чему су оне слабије од гаранција које су даване за Харадинаја?“ Можда се сетио, можда је питао, али ми не знамо одговор. За сада одговор је девет година затвора.
Па и након изрицања пресуде изјаве наших политичара су дисонантне, почев од председникове, да се ради о сечи кнезова, преко револуционарне о прекидању бриселског процеса, шефа Канцеларије за КиМ, па до месијанске изјаве премијера како он није од оних који лупају шаком о сто (а ни кваком, прим. аут.), те да се све ситуације морају решавати разговором. Баш ме интересује како ће разговарати са Апелационим судом у Приштини. Он је правник, па боље зна.
И коначно зашто је ово утамничење Оливера Ивновића политички толико битно, и коме?
Прво због тога што се Србима шаљу јасне поруке као што су: "не смете се више никако организовати, ни на северу ни на југу, па ма колико бранили свој опстанак, јер ћете лоше проћи“; „Приштина је од сад па надаље за вас Бог и батина, других институција немате“ ; и „сви ви који сте планирали повратак оканите се, а ви који сте планирали опстанак, размислите“!
Друго, Оливер Ивановић је жртвован како би се у Приштини лакше прогутало оснивање суда за злочине ОВК, која у албанској заједници слови за безгрешнију од Мајке Терезе.
И коначно, али не и најмање важно, међународној заједници западних земаља, која овиме а и ратификацијом ССП са Косовом* наставља са градњом Велике Албаније пред очима Србије којој је изгледа претходно везала и руке и ноге.
И да се за крај вратимо тези са почетка ове приче, о скорашњем краху мисије Еулекс. Пресудом Оливеру Ивановићу Еулекс је у ствари пресудио себи. Даљим упорним инсистирањем на тој и таквој мисији, ЕУ би компромитовала постулате на којима почива, као што су то: владавина права, једнакост,независно судство и томе слично.
Еулекс је изгубио поверење код локалне заједнице на северу Косова, које је и иначе било танко. Не може се очекивати да ће Срби вољно сарађивати са њим. Силом ће морати, али сила има ограничен рок трајања. Наравно, не очекују се било какви радикални потези и протести, али тихи бојкот и грађански притисак свакако да. А на то ни ЕУ ма како била тврдокорна не може да се оглуши.
Надајмо се да ће овога пута сви, и црква и држава, и пријатељи и противници, учинити све да невин човек не труне у затвору. Уосталом то је и обавеза, јер не ради се о обијању трафике, већ о ратном злочину, а питање је времена када ће то еволуирати до геноцида и ко зна чега све не, што је већ виђено и то не тако давно.
Хајде да већ једном демантујемо Бранислава Нушића који о нама написа још пре 120 година: „У Србији прилике су так`е, бабе славе презиру јунаке“!
Аутор је председник Српског националног форума
