Usamljenost

Zemlja omekša i zaspi, otežala od vode,
I odjednom mi uznemirenost zariva nož u srce,
Od nejasne buke kiše i srebrne čipke
Samoća noći plete mrežu u uglu.

Strašno šuštanje zidova dremale kuće
Neprimetno se stapa sa muzikom vetra i sna..
Moja nežnost nikome nije potrebna... U naručju razdvojenosti,
Nestaju zaboravljene senke prijatelja,
Samoća vrti svoj začarani krug.

Na crnim senkama leži veo oproštaja,
Neshvatljiv osećaj tuge i krivice.
I čežnja za sobom, kao večni bol i strepnja...

Ali pogrešno vreme, prebrzo teče..
Samo kad bih imala vremena da dodirnem nebeske izvore,
Na samoću vetra, kiše, trave...
Samo kad bih pronašla i osetila željenu
tišinu beskrajnih prostora i željeni mir.
Pre nego što usamljenost dotakne srce,
tiho i snažno
hladnom rukom smrti.

 

[Black_star]

jako lepo. cini se da smo vec tu...