-Dimitrije-
Zainteresovan član
- Poruka
- 347
Звониће из пепела вазнесна звона косовска!
Дарко ТЕРЗИЋ
Кроз призрен до архангела (боже помози!)
У Европи, у 21. вијеку, потребна је јака полицијска пратња да би мала група српских новинара, „наоружана” диктафонима, камерама и фото апаратима, допутовала од Приштине до Призрена, тачније до манастира Свети Архангели. Пробијамо се уским призренским улицама кроз масу оних који би нас најрадије скратили за главу. Схватају да смо Срби јер смо под пратњом - њихови погледи све говоре. Тешко је бити Србин на Косову! Чак и у пролазу није баш препоручљиво.
До цркве Богородице Љевишке се не може, она је у самом центру Призрена - за такав подухват би нам био потребан батаљон њемачких војника чија је база у овом, некада царском граду. Ко зна да ли бисмо и тада били заштићени? Тешко Србину којег штити њемачки војник!
Водич на овом путу нам је искушеник Бојан из манастира Бањска, чијем смо монашењу присуствовали два дана касније, када је добио монашко име Пимен. Био је у Светим Архангелима када су Шиптари у марту прошле године, наочиглед њемачких припадника КФОР-а, спалили манастирски конак. Каже да њемачки војници једноставно презиру Србе као нижу расу - такав је њемачки менталитет. Увјерисмо се у то на пункту испред саме капије Светих Архангела. Никако да измамимо неки њихов осмијех (мада је било и шармантних дама у „експедицији”); дадоше нам некакве мале „аусвајсе” као да улазимо на територију њемачке државе, а узеше наша документа. Мене мало подробније загледаше због босанске личне карте.
Дан раније, због те личне карте умало ме не вратише са „границе” са Косовом. Навикнут да границу на Дрини прелазим само с личном картом, нисам понио пасош, па ме је због тога полицајац Србин жестоко укорио на пункту приликом уласка на Косово.
„Пријатељу, није ти ово граница на Дрини. Видиш да је ово друга држава. Не волим ни ја што је тако. Ако неко види да сам те пустио с личном картом, због тебе могу да останем без посла. Мени су странци шефови, нема зајебанције. `Ајде сад...” - одбруси ми. Разумијем га и захваљујем се што ме је пропустио.
У јуну сам први пут био на Косову и тада су ме албански полицајци на неком другом прелазу без проблема пропустили само с личном, мада сам тада за сваки случај у торби имао и пасош. То ме је заварало, па сам се овај пут превише опустио. А на Косово се не иде опуштено.
Око манастира Свети Архангели огромни колутови бодљикаве жице и неколико добро утврђених осматрачница. Ваљда да „бундесверовци” осмотре када ће Шиптарима опет на ум пасти да пале, па да могу да се уклоне, да им не сметају!
Јунаци су сви Срби који живе у жицама. Мора да су западне фабрике специјалне бодљикаве жице добро профитирале на Косову. Велико је то тржиште.
Косовски и метохијски манастири имају своје монахе,који су изабрали да овдје служе Богу, не обазирући се на све опасности и искушења. Својим животима чувају светиње. Сабрата Светих Архангела, оца Харитона, киднаповали су Шиптари 1999. године. Његово тијело, обезглављено и са мноштвом рана од убода, пронађено је тек сљедеће године у једној масовној гробници у Призрену. Икона са ликом новомученика Харитона, који у руци држи своју главу, краси малу капелу у Архангелима.
„У духовном смислу, нема ништа лепше него бити монах на Косову. Човек се налази на своме, са својим светињама, на месту где су многи светитељи и многи наши преци давали и крв и зној да то изграде и очувају” - каже јеромонах Герман, игуман манастира Свети Архангели. Он истиче да Епархија рашко-призренска, њено свештенство и монаштво, имају снаге да се и у данашње (не)вријеме ухвате у коштац са проблемом обнове оскрнављених православних светиња.
Игуман Герман сматра да нико не може да чува српске светиње боље од самих Срба, као што нико не може да их воли више од Срба. „То су дела наших руку, задужбине наших отаца” - додаје он.
Малобројне Србе, који још живе у својим кућама у Призрену, каже да није имао прилику да посјети, због проблема у вези са обезбјеђивањем пратње.
„Не осећамо се безбедни да улазимо у град и да својим возилом пролазимо кроз Призрен, где је велика гужва и не можете тако брзо да се крећете. Стварно немам увид како ти људи живе. Одређену подршку и помоћ добијали су од нас кад смо били у могућности да им пружимо. Доста их помажу и људи из Координационог центра који покривају Призрен. Делимичну помоћ имају и од УНМИК-а, од њиховог одељења за мањине. Али, све то суштински не решава њихове проблеме. Они немају слободу кретања нити могућност да слободно остварују основна људска права, право на рад, право на живот, право на религијску слободу. Све цркве тамо су срушене и запаљене” - прича игуман Герман
Дарко ТЕРЗИЋ
Кроз призрен до архангела (боже помози!)
У Европи, у 21. вијеку, потребна је јака полицијска пратња да би мала група српских новинара, „наоружана” диктафонима, камерама и фото апаратима, допутовала од Приштине до Призрена, тачније до манастира Свети Архангели. Пробијамо се уским призренским улицама кроз масу оних који би нас најрадије скратили за главу. Схватају да смо Срби јер смо под пратњом - њихови погледи све говоре. Тешко је бити Србин на Косову! Чак и у пролазу није баш препоручљиво.
До цркве Богородице Љевишке се не може, она је у самом центру Призрена - за такав подухват би нам био потребан батаљон њемачких војника чија је база у овом, некада царском граду. Ко зна да ли бисмо и тада били заштићени? Тешко Србину којег штити њемачки војник!
Водич на овом путу нам је искушеник Бојан из манастира Бањска, чијем смо монашењу присуствовали два дана касније, када је добио монашко име Пимен. Био је у Светим Архангелима када су Шиптари у марту прошле године, наочиглед њемачких припадника КФОР-а, спалили манастирски конак. Каже да њемачки војници једноставно презиру Србе као нижу расу - такав је њемачки менталитет. Увјерисмо се у то на пункту испред саме капије Светих Архангела. Никако да измамимо неки њихов осмијех (мада је било и шармантних дама у „експедицији”); дадоше нам некакве мале „аусвајсе” као да улазимо на територију њемачке државе, а узеше наша документа. Мене мало подробније загледаше због босанске личне карте.
Дан раније, због те личне карте умало ме не вратише са „границе” са Косовом. Навикнут да границу на Дрини прелазим само с личном картом, нисам понио пасош, па ме је због тога полицајац Србин жестоко укорио на пункту приликом уласка на Косово.
„Пријатељу, није ти ово граница на Дрини. Видиш да је ово друга држава. Не волим ни ја што је тако. Ако неко види да сам те пустио с личном картом, због тебе могу да останем без посла. Мени су странци шефови, нема зајебанције. `Ајде сад...” - одбруси ми. Разумијем га и захваљујем се што ме је пропустио.
У јуну сам први пут био на Косову и тада су ме албански полицајци на неком другом прелазу без проблема пропустили само с личном, мада сам тада за сваки случај у торби имао и пасош. То ме је заварало, па сам се овај пут превише опустио. А на Косово се не иде опуштено.
Око манастира Свети Архангели огромни колутови бодљикаве жице и неколико добро утврђених осматрачница. Ваљда да „бундесверовци” осмотре када ће Шиптарима опет на ум пасти да пале, па да могу да се уклоне, да им не сметају!
Јунаци су сви Срби који живе у жицама. Мора да су западне фабрике специјалне бодљикаве жице добро профитирале на Косову. Велико је то тржиште.
Косовски и метохијски манастири имају своје монахе,који су изабрали да овдје служе Богу, не обазирући се на све опасности и искушења. Својим животима чувају светиње. Сабрата Светих Архангела, оца Харитона, киднаповали су Шиптари 1999. године. Његово тијело, обезглављено и са мноштвом рана од убода, пронађено је тек сљедеће године у једној масовној гробници у Призрену. Икона са ликом новомученика Харитона, који у руци држи своју главу, краси малу капелу у Архангелима.
„У духовном смислу, нема ништа лепше него бити монах на Косову. Човек се налази на своме, са својим светињама, на месту где су многи светитељи и многи наши преци давали и крв и зној да то изграде и очувају” - каже јеромонах Герман, игуман манастира Свети Архангели. Он истиче да Епархија рашко-призренска, њено свештенство и монаштво, имају снаге да се и у данашње (не)вријеме ухвате у коштац са проблемом обнове оскрнављених православних светиња.
Игуман Герман сматра да нико не може да чува српске светиње боље од самих Срба, као што нико не може да их воли више од Срба. „То су дела наших руку, задужбине наших отаца” - додаје он.
Малобројне Србе, који још живе у својим кућама у Призрену, каже да није имао прилику да посјети, због проблема у вези са обезбјеђивањем пратње.
„Не осећамо се безбедни да улазимо у град и да својим возилом пролазимо кроз Призрен, где је велика гужва и не можете тако брзо да се крећете. Стварно немам увид како ти људи живе. Одређену подршку и помоћ добијали су од нас кад смо били у могућности да им пружимо. Доста их помажу и људи из Координационог центра који покривају Призрен. Делимичну помоћ имају и од УНМИК-а, од њиховог одељења за мањине. Али, све то суштински не решава њихове проблеме. Они немају слободу кретања нити могућност да слободно остварују основна људска права, право на рад, право на живот, право на религијску слободу. Све цркве тамо су срушене и запаљене” - прича игуман Герман
