Случај који је преусмерио Американце
У Калифорнији умро Мило Радуловић, српског порекла, чија је животна драма – у споју с бескомпромисним новинарством – допринела окончању хладноратовског „лова на вештице”
Симбол раскида с америчким мрачним раздобљем: Мило Радуловић
(Фотодокументација „Политике”)
Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 21. новембра – Американци се од синоћ опсежним медијским приказима опраштају од Мила Радуловића, суграђанина српског порекла, истичући да је био један од симбола раскида с мрачним раздобљем које је ова земља проживела пре више од пола века. Преминуо је, саопштено је, прекјуче јуче у 81. години, у калифорнијском Ваљеху, а остаје у сећању, како се наглашава, као један од ретких „обичних појединаца” чија је животна драма – у споју с бескомпромисним новинарством – допринела окончању овдашњег хладноратовског „лова на вештице”.
Невоље су му, додуше, и почеле поводом штампе, тачније са ондашњим уображењем власти о њеном значењу. Као 26-годишњи припадник армије САД (касније ваздухопловни поручник) и студент Мичигенског универзитета, ухапшен је једне ноћи 1953. и бачен у немилост зато што је његов отац Џон, емигрант из Црне Горе, постао „сумњив” као – купац неколико српских новина. Такву набавку је ондашња власт доживела као „прокомунистички наговештај”, као и учешће Милове сестре Маргарете на демонстрацијама, па се устремила и на њега.
Било је то време „макартизма” – тако названог по сенатору Џозефу Макартију, најжешћем проповеднику тадашње борбе против „инфилтрације црвене опасности” – карактеристичног по масовним прогонима неистомишљеника и стављањима „левичара” на „црну листу”, на којој се нашао и низ холивудских уметника. Ко зна колико би још потрајало такво системско застрашивање да на видело није избио „случај Радуловић”...
После неколико интервјуа локалној штампи, Радуловићев „случај” је у популарном програму телевизије Си-Би-Ес приказао новинарски ас Едвард Мароу. Уз упозорење – да тако нешто апсурдно и мучно „може да се догоди свима нама” – којим је преокренуо расположење јавности од заплашености ка отпору репресивним поступцима. „Макарти никада више није могао да се опорави” од тог јавног „шамара”, констатује данас „Лос Анђелес тајмс”, подсећајући да је тај политичар потом доживео политичку осуду у Сенату и да је 1957. умро „од болести повезане са алкохолизмом”. Пад Макартија почео је сторијом Мароуа, и његовог продуцента Фреда Френдлија, о Радуловићу, тврди и коментатор Националног јавног радија Данијел Шор.
Хроничари указују, такође, да је у овом сукобу појединца и новинара с властима исказана моћ објективног новинарства у заштити појединца изложеног самовољи власти. Квалификованост, одважност и истрајност Мароуа и његове екипе представљена је у филму „Лаку ноћ и срећно”, који је у режији Џорџа Клунија прошле године био вишеструки кандидат за Оскара. Кажу да се у писању сценарија Клуни консултовао с Радуловићем…
Филм је, извештава се, доживео завидан успех овде и у свету, свакако прошавши битно боље од судбина његових ликова. Иако рехабилитован, Радуловић је тек после више месеци нашао посао у скромној калифорнијској метеоролошкој фирми, где је догурао до пензије у коју је отишао почетком осамдесетих. Мароу је престао да се бави новинарством 1961. године, разочаран комерцијализацијом медија, која је 1958. довела и до укидања његове емисије, а умро је 1965. од рака плућа, само два дана после свог 57. рођендана. „Њујорк тајмс” данас посвећује опсежан прилог целом случају, уз изношење детаља из животописа Радуловића, ваздухопловног поручника, за којим су остале три кћерке, два брата и унук. Уједно га описује као човека који „никад није посумњао у вредност своје борбе” и који је „налазио да се слична кршења слободе дешавају и сада у борби против тероризма”.
И у једном од последњих интервјуа, почетком ове године, Радуловић је рекао да „не могу да се порекну сличности” између Макартијевог размаха и савремених мера, којима се у име борбе против тероризма сужавају грађанска права. „Људи се плаше да говоре о курсу земље”, оценио је и подсетио да и његова лична драма не би имала повољан завршетак да о неоправданом нападу власти на њега нису проговорили новинари, а потом и шира јавност…
Радуловићев „случај” ће се, по свему судећи, још помињати. Као драгоцен подстицај – да се не понавља страдање недужних појединаца, а да се обнавља моћ штампе у заштити грађана од застрањивања власти.
М. Пантелић
[објављено: 22.11.2007.]
