AleksaJ
Buduća legenda
- Poruka
- 30.288
http://www.intermagazin.rs/umberto-eko-sta-je-fasizam-kako-se-rada-i-kako-ga-prepoznati/
1. Прво обележје фашизма је култ традиције а традиционализам имплицира одбацивање модерне. Поштоваоци технологије су како фашисти тако и нацисти, док је традиционалистички мислиоци обично одбацују као негацију традиционалних духовних вредности. Међутим, иако је нацизам био поносан на своја индустријска достигнућа, његов модернизам је лежао тек на површини једне идеологије која се темељила на крви и тлу. Одбијање модерног света камуфлирало се као одбијање капиталистичког начина живота, али у првом реду, радило се о одбијању духа из 1789. г. (1776. г. наравно). Просвећеност, век ума, важи као почетак модерног изопачења. У том смислу, фашизам се може дефинисати као ирационализам.
2. Ирационализам је, такође, овисан о култу акције због акције. Акција мора успети пре мишљења или у потпуности без мишљења. Отуд култура постаје сумњива чим се идентификује са критичким ставовима. Неповерење према свету интелекта увек је био симптом фашизма, од Геринговог отвореног става: „Када чујем реч култура машим се за пиштољ“, до честе употребе израза као што су „дегенерисани интелектуалци“, „јајоглавци“, „јалови снобови“, „универзитети су гнезда црвених“. Службени фашистички интелектуалци углавном су били ангажовани у нападању модерне културе и либералне интелигенције због издаје традиционалних вредности.
Никаква се синкретистичка вера не може одупрети аналитичкој критици. Критички дух проводи разликовања. У модерној култури научна заједница хвали неслагање као нешто корисно за обогаћивање знања. За фашизам неслагање је издаја.
3. Уосталом, разлике у мишљењу знак су разноликости. Фашизам расте и тражи подршку тако што израбљује и наоштрава природни страх од различитог. Први апел једног фашистичког или предфашистичког покрета усмерен је против дошљака. Тако је фашизам по дефиницији расистички.
4. Фашизам је настао из индивидуалне или социјалне фрустрације. Стога је типичним обележјима историјског фашизма припадао апел фрустрираној средњој класи, класи која је трпела економску кризу или осећај политичког понижења. У наше вриеме, када су стари „пролетери“ постали малограђани фашизам сутрашњице наћи ће своју публику у тој новој већини.
5. Људима који осећају да им је отет њихов властити социјални идентитет фашизам додељује као једину привилегију да су рођени у истој земљи.То је извор национализма. Осим тога, једна нација долази до свог идентитета само преко својих непријатеља. Стога, у коренима фашистичке психологије, лежи опсесија завером, најбоље је, међународном завером. Следбеници се морају осећати опкољенима. Тој завери најлакше је доскочити позивом на мржњу према странцима. Али завера мора такође доћи изнутра: Јевреји су обично најбољи циљ јер имају ту предност да су истовремено и унутра и споља. У САД проминентна инстанца опсесије завером може се наћи у „Тхе Нењ њорлд Ордер“, Пета Робертсона, али има и много других.
6. Следбеници се морају осећати пониженима очигледним богатством и моћи својих непријатеља. Кад сам био младић научили су ме да мислим о Енглезима као народу са пет оброка. Они су јели чешће од сиромашних, а и умерених Италијана. Јевреји су богати и помажу једни другима путем тајних мрежа узајамне подршке. Следбеници морају, међутим, такође бити уверени да могу победити своје непријатеље. Тако, непрестаним померањем реторичког жаришта непријатељи су истовремено прејаки и преслаби. Фашистичке владе осуђене су на то да губе ратове јер су неспособне да исправно процене непријатеља.
7. У Фашизму не постоји борба за живот, напротив, живот се живи само због борбе. Због тога, пацифизам је колаборација са непријатељем. Он је лош, јер живот је стална борба. То води Армагедоновом комплексу. Како непријатељи морају да буду побеђени, нужна је једна одлучујућа битка након које ће покрет завладати светом. Такво „коначно решење“ имплицира изнова једно раздобље мира, ново златно доба, што противречи начелу непрестаног рата. Ниједном фашистичком вођи никада није пошло за руком да реши тај проблем.
8. Елитизам је типични аспект сваке реакционарне идеологије, уколико је он у основи аристократски, а аристократски и милитаристички елитизам имају особину- презирање слабијих. Фашизам може да заступа само један популарни елитизам. Сваки грађанин припада најбољем народу на свету, најбољи грађани су чланови странке, сваки Грађанин може (или би требало) да приступи странци. Међутим, без плебејаца нема патријаца. Вођа зна да његова моћ није демократски пренета на њега него насилно освојена и њему је потпуно јасно да његова снага произилази из слабости маса, коју су тако слабе да требају и заслужују вођу. Како је група хијерархијски организована (по војничком моделу) сваки од нижих вођа презире своје потчињене, као што опет сваки од ових потчињених презире оне њему потчињене. То појачава свест о масовном елитизму.
9. Фашизам се темељи на селективном популизму, на једном такорећи квалитативном популизму. У демократији грађани имају индивидуална права, али у својој целини поседују политички утицај само на основу једног квалитативног гледишта- поштују се одлуке већине. За фашизам индивидуе као индивидуе нема никаква права, док је народ, напротив, схваћен као квалитет, као монолитни ентитет који изражава заједничку вољу. Како велики квантитет људи не може имати никакву заједничку вољу, вођа се представља као њен тумач. Изгубивши своју делегирану моћ, грађани више не делују; они се позивају само онда када треба одиграти улогу народа. Због тога, народ није ништа друго до једна театрална фикција. Као добар пример квалитативног популизма није нам више потребна. Пиазза Венезиа у Риму или Нирбершки стадион. У будућности нас чека један телевизијски или интернет-популизам у којем ће емоционална реакција неке одабране групе грађана бити прихваћена као глас народа. На темељу сваког квалитативног популизма фашизам мора бити против „труле“ парламентарне власти. Једна од првих реченица коју је Мусолини изрекао у италијанском Парламенту била је: „Могао сам претворити ово глуво и суморно место у логор за моје манипуле“- „манипуле“ су јединице од којих се састојала традиционална римска легија. Уствари, он је сместа пронашао бољи смештај за своје манипуле, али је нешто касније ликвидирао и Парламент. Где год неки политичар доводи у питање легитимност парламента зато што он не изражава више вољу народа, ту смрди на фашизам.
10. Фашизам говори новоговором. Орвел је у „1984“ измислио новоговор као службени језик Англосоца, енглеског социјализма, али елементи фашизма заједнички су различитим облицима диктатуре. Сви нацистички или фашистички школски уџбеници послужили су се осиромашеним вокабуларом и елементарном синтаксом како би у клици затрли инструменте комплексног и критичког мишљења. Али морамо се припремити и на друге облике новоговора, чак и када се појављују у наизглед невином облику популарних ток-шоуа. Ујутро, 27. јула 1943. сазнао сам са радија да је фашизам пропао и да је Мусолини ухапшен. Када ме је мајка послала по новине открио сам да новине на најближем киоску имају различите наслове. Штавише, након што сам прочитао те наслове постало ми је јасно да у сваким новинама стоји нешто друго. Наслепо сам се одлучио за једне и на првој страници прочитао проглас који је потписало пет или шест политичких странака, међу њима и Комунистичка партија, Социјалистичка партија и Либерална партија. Све до тог тренутка веровао сам да у свакој земљи постоји само једна једина странка и да је у Италији то Партито Назионале Фасцисте. Сада сам откривао да је у мојој земљи могло постојати више странака у исто време. Како сам био паметан дечко, сместа сам схватио да тако много странака није могло преко ноћи да изникне из земље, да су оне, дакле, неко време морале постојати у илегали. Проглас на насловној страни славио је крај диктатуре и повратак слободе: слобода говора, штампе, политичког организовања. Те речи „слобода“, „диктатура“, „права“- тада сам их читао по први пут у свом животу. Уз помоћ тих нових речи поново сам био рођен као слободан човек Запада. Морамо остати будни како смисао тих речи поново не би доспео у заборав. Фашизам је још увек око нас, понекад неугледно обучен. Било би много лакше за нас када би се на светској сцени појавио неко и рекао: „Желим други Аушвиц, желим да црне кошуље поново парадирају италијанским трговима“. Живот није тако једноставан. Фашизам се може вратити и под најневинијом маском. Наша је дужност да га разоткријемо и да упремо прстом на сваки од његових примера сваког дана, на сваком месту на свету. Слобода и ослобођење задаци су којима никада нема краја.
1. Прво обележје фашизма је култ традиције а традиционализам имплицира одбацивање модерне. Поштоваоци технологије су како фашисти тако и нацисти, док је традиционалистички мислиоци обично одбацују као негацију традиционалних духовних вредности. Међутим, иако је нацизам био поносан на своја индустријска достигнућа, његов модернизам је лежао тек на површини једне идеологије која се темељила на крви и тлу. Одбијање модерног света камуфлирало се као одбијање капиталистичког начина живота, али у првом реду, радило се о одбијању духа из 1789. г. (1776. г. наравно). Просвећеност, век ума, важи као почетак модерног изопачења. У том смислу, фашизам се може дефинисати као ирационализам.
2. Ирационализам је, такође, овисан о култу акције због акције. Акција мора успети пре мишљења или у потпуности без мишљења. Отуд култура постаје сумњива чим се идентификује са критичким ставовима. Неповерење према свету интелекта увек је био симптом фашизма, од Геринговог отвореног става: „Када чујем реч култура машим се за пиштољ“, до честе употребе израза као што су „дегенерисани интелектуалци“, „јајоглавци“, „јалови снобови“, „универзитети су гнезда црвених“. Службени фашистички интелектуалци углавном су били ангажовани у нападању модерне културе и либералне интелигенције због издаје традиционалних вредности.
Никаква се синкретистичка вера не може одупрети аналитичкој критици. Критички дух проводи разликовања. У модерној култури научна заједница хвали неслагање као нешто корисно за обогаћивање знања. За фашизам неслагање је издаја.
3. Уосталом, разлике у мишљењу знак су разноликости. Фашизам расте и тражи подршку тако што израбљује и наоштрава природни страх од различитог. Први апел једног фашистичког или предфашистичког покрета усмерен је против дошљака. Тако је фашизам по дефиницији расистички.
4. Фашизам је настао из индивидуалне или социјалне фрустрације. Стога је типичним обележјима историјског фашизма припадао апел фрустрираној средњој класи, класи која је трпела економску кризу или осећај политичког понижења. У наше вриеме, када су стари „пролетери“ постали малограђани фашизам сутрашњице наћи ће своју публику у тој новој већини.
5. Људима који осећају да им је отет њихов властити социјални идентитет фашизам додељује као једину привилегију да су рођени у истој земљи.То је извор национализма. Осим тога, једна нација долази до свог идентитета само преко својих непријатеља. Стога, у коренима фашистичке психологије, лежи опсесија завером, најбоље је, међународном завером. Следбеници се морају осећати опкољенима. Тој завери најлакше је доскочити позивом на мржњу према странцима. Али завера мора такође доћи изнутра: Јевреји су обично најбољи циљ јер имају ту предност да су истовремено и унутра и споља. У САД проминентна инстанца опсесије завером може се наћи у „Тхе Нењ њорлд Ордер“, Пета Робертсона, али има и много других.
6. Следбеници се морају осећати пониженима очигледним богатством и моћи својих непријатеља. Кад сам био младић научили су ме да мислим о Енглезима као народу са пет оброка. Они су јели чешће од сиромашних, а и умерених Италијана. Јевреји су богати и помажу једни другима путем тајних мрежа узајамне подршке. Следбеници морају, међутим, такође бити уверени да могу победити своје непријатеље. Тако, непрестаним померањем реторичког жаришта непријатељи су истовремено прејаки и преслаби. Фашистичке владе осуђене су на то да губе ратове јер су неспособне да исправно процене непријатеља.
7. У Фашизму не постоји борба за живот, напротив, живот се живи само због борбе. Због тога, пацифизам је колаборација са непријатељем. Он је лош, јер живот је стална борба. То води Армагедоновом комплексу. Како непријатељи морају да буду побеђени, нужна је једна одлучујућа битка након које ће покрет завладати светом. Такво „коначно решење“ имплицира изнова једно раздобље мира, ново златно доба, што противречи начелу непрестаног рата. Ниједном фашистичком вођи никада није пошло за руком да реши тај проблем.
8. Елитизам је типични аспект сваке реакционарне идеологије, уколико је он у основи аристократски, а аристократски и милитаристички елитизам имају особину- презирање слабијих. Фашизам може да заступа само један популарни елитизам. Сваки грађанин припада најбољем народу на свету, најбољи грађани су чланови странке, сваки Грађанин може (или би требало) да приступи странци. Међутим, без плебејаца нема патријаца. Вођа зна да његова моћ није демократски пренета на њега него насилно освојена и њему је потпуно јасно да његова снага произилази из слабости маса, коју су тако слабе да требају и заслужују вођу. Како је група хијерархијски организована (по војничком моделу) сваки од нижих вођа презире своје потчињене, као што опет сваки од ових потчињених презире оне њему потчињене. То појачава свест о масовном елитизму.
9. Фашизам се темељи на селективном популизму, на једном такорећи квалитативном популизму. У демократији грађани имају индивидуална права, али у својој целини поседују политички утицај само на основу једног квалитативног гледишта- поштују се одлуке већине. За фашизам индивидуе као индивидуе нема никаква права, док је народ, напротив, схваћен као квалитет, као монолитни ентитет који изражава заједничку вољу. Како велики квантитет људи не може имати никакву заједничку вољу, вођа се представља као њен тумач. Изгубивши своју делегирану моћ, грађани више не делују; они се позивају само онда када треба одиграти улогу народа. Због тога, народ није ништа друго до једна театрална фикција. Као добар пример квалитативног популизма није нам више потребна. Пиазза Венезиа у Риму или Нирбершки стадион. У будућности нас чека један телевизијски или интернет-популизам у којем ће емоционална реакција неке одабране групе грађана бити прихваћена као глас народа. На темељу сваког квалитативног популизма фашизам мора бити против „труле“ парламентарне власти. Једна од првих реченица коју је Мусолини изрекао у италијанском Парламенту била је: „Могао сам претворити ово глуво и суморно место у логор за моје манипуле“- „манипуле“ су јединице од којих се састојала традиционална римска легија. Уствари, он је сместа пронашао бољи смештај за своје манипуле, али је нешто касније ликвидирао и Парламент. Где год неки политичар доводи у питање легитимност парламента зато што он не изражава више вољу народа, ту смрди на фашизам.
10. Фашизам говори новоговором. Орвел је у „1984“ измислио новоговор као службени језик Англосоца, енглеског социјализма, али елементи фашизма заједнички су различитим облицима диктатуре. Сви нацистички или фашистички школски уџбеници послужили су се осиромашеним вокабуларом и елементарном синтаксом како би у клици затрли инструменте комплексног и критичког мишљења. Али морамо се припремити и на друге облике новоговора, чак и када се појављују у наизглед невином облику популарних ток-шоуа. Ујутро, 27. јула 1943. сазнао сам са радија да је фашизам пропао и да је Мусолини ухапшен. Када ме је мајка послала по новине открио сам да новине на најближем киоску имају различите наслове. Штавише, након што сам прочитао те наслове постало ми је јасно да у сваким новинама стоји нешто друго. Наслепо сам се одлучио за једне и на првој страници прочитао проглас који је потписало пет или шест политичких странака, међу њима и Комунистичка партија, Социјалистичка партија и Либерална партија. Све до тог тренутка веровао сам да у свакој земљи постоји само једна једина странка и да је у Италији то Партито Назионале Фасцисте. Сада сам откривао да је у мојој земљи могло постојати више странака у исто време. Како сам био паметан дечко, сместа сам схватио да тако много странака није могло преко ноћи да изникне из земље, да су оне, дакле, неко време морале постојати у илегали. Проглас на насловној страни славио је крај диктатуре и повратак слободе: слобода говора, штампе, политичког организовања. Те речи „слобода“, „диктатура“, „права“- тада сам их читао по први пут у свом животу. Уз помоћ тих нових речи поново сам био рођен као слободан човек Запада. Морамо остати будни како смисао тих речи поново не би доспео у заборав. Фашизам је још увек око нас, понекад неугледно обучен. Било би много лакше за нас када би се на светској сцени појавио неко и рекао: „Желим други Аушвиц, желим да црне кошуље поново парадирају италијанским трговима“. Живот није тако једноставан. Фашизам се може вратити и под најневинијом маском. Наша је дужност да га разоткријемо и да упремо прстом на сваки од његових примера сваког дана, на сваком месту на свету. Слобода и ослобођење задаци су којима никада нема краја.
