корисничко име
Aktivan član
- Poruka
- 1.473
У време великих притисака и на, али и унутар Србије, ево једног интересантног погледа из другачијег угла у односу на угао из кога се, има неко време, искључиво види будућност Србије.
Украјински лакмус за Балкан
Бранко Жујовић
13.04.2011
Ако Украјина после наранџасте авантуре доживи ренесансу економије и политичке стабилности, могла би да постане светионик нових европских перспектива за Србију и друге државе Балкана. Опредељеност за државу, производну економију и реалну политику могла би да превазиђе евроатлантски модел као јалов императив властите дужничке пропасти
Вест од прошле недеље да би Украјина већ у јулу могла да се прикључи Царинском савезу Русије, Белорусије и Казахстана, у Србији је остала непримећена. Иако се ради о важном, Београду наклоњеном царинском савезу и једној од највећих држава Европе, коју од Србије дели непуних 400 километара, овдашњи медији најави ове врсте европске интеграције нису поклонили ни мрвицу пажње.
У другим приликама, међутим, широко се говорило о демократским променама у Кијеву, наранџастој револуцији и покушају да се Украјина пошто-пото укључи у НАТО пакт. Западне земље су чак политички посредовале и финансирале извоз неореволуционарног искуства из Београда у Кијев, 2005. и 2006. године и медији то нису прећуткивали. Напротив.
А управо је ова, најновија вест из Кијева за саму Србију веома важна. Она осветљава потпуно нов концепт европских интеграција и демонстрира замореној Србији практичан пример алтернативног модела сарадње у Европи с почетка XXI века. Ишчезнуће наранџасте боје са украјинског лакмус-папира, за Србију би значило могућност коначног нестајања киселих елемената који блокирају идеју стварног развоја државе.
Према речима Валерија Мунтијана, опуномоћеника владе у Кијеву за сарадњу са Русијом, Заједницом Независних Држава и Евроазијском Економском Заједницом, Украјина упркос ступању у царински савез неће одустати од идеје слободне трговине са Европском Унијом (ЕУ).
Ако су упућеност на сарадњу и врло извесна геополитичка компатибилност ЕУ и заједнице која стасава на истоку Европе неспорни, зашто Србија не би могла да постане један од европских израза те компатибилности?
Србија би своје европско место могла да потражи унутар глобалног интереса две заједнице, уместо што га тражи у стерилном срицању неолибералне идеологије и мазохистичком стрпљењу за пуку шетњу својих апликација кроз бесконачни бирократски бесмисао Брисела.
Србија са алтернативом у портфељу своје политике, коначно би могла да постане држава са економијом, социјалном старањем и потезима који се уважавају.
У насловима из штампе, изјавама званичника и грађана у Украјини од пре само две или три године, можемо лако да препознамо данашњу Србију. Дубоки економски проблеми и посрнула производња, крупне речи критике на рачун неспорне неспособности владе и потпуна разочараност у коначне ефекте прозападне револуције.
Украјина је својевремено у западним медијима била описивана као ломљива („фрагилна“), нефункционална демократија са слободним, али корумпираним медијима и правосуђем подложним политичким притисцима и подмићивању.
То је била држава у којој је само током 2009. године друштвени бруто производ крахирао за 15 посто, а број становника се за свега неколико година смањио са 48 милиона на 45 милиона.
Уз то, западни медији Украјину су видели и као државу слабих институција и слабих политичких странака, баш као што европске институције у својим извештајима дефинишу Србију, пре него што јој испоруче сетове додатних препрека на њеном европском путу. С том разликом, што је Украјина као евроатлантски кандидат била знатно потребнија западним партнерима, него што је то Србија данас.
Баш у време када је објављено да ће Украјина постати нови члан Царинског савеза Русије, Белорусије и Казахстана, настављена су још два веома занимљива и значајна процеса, али унутар ЕУ.
Повереник ЕУ за питања проширења, у Србији често цитирани Штефан Филе, најавио је скоро истога дана да ће ЕУ, можда већ у мају, приступити новој политици суседства.
Према Филеу, нова концепција у првом реду ће се односити на државе постсовјетског простора, а подразумева пооштравање захтева ЕУ у замену за пружање финансијске помоћи. Нова доктрина ЕУ подразумева практично напуштање „уопштених прилаза“ политици суседства и прелазак на принцип „што више реформи, то више предности“.
Иако то није отворено саопштено, из Филеовог излагања провејава да би се нова концепција политике суседсва могла односити и на друге државе ван ЕУ, а можда и на неке од вечитих приправника за чланство ЕУ.
Занимљиво је да је у Бриселу, управо са Филеом, недавно разговарала и бивша премијерка Украјине Јулија Тимошенко, баш као што европске бирократе све чешће званично разговарају и са шефовима српске опозиције, слично као и деведесетих година.
Ако је нова доктрина ЕУ оличена у принципу „што више реформи, то више предности“ наследила доктрину уопштеног присутупа, други европски процес јасно говори докле тачно воде реформе европских интеграција какве познајемо.
Лисабон је, наиме, дословно у исто време саопштио да од ЕУ тражи 114 милијарди долара, како би се избегао банкрот Португалије. Вест је била дуго очекивана, најављивана и испоставила се као савршено тачна. Виши животни стандард у државама које нису тако давно ступиле у ЕУ, финансиран је задуживањем, а не стварањем нових вредности.
Зато већ у јулу ове године можемо очекивати вест о приступу Украјине Царинском савезу Русије, Белорусије и Казахстана и саопштење, овога пута из Мадрида, којим Шпанија од Брисела тражи стотинак милијарди евра како би избегла банкрот.
И линк: http://serbian.ruvr.ru/2011/04/13/48900105.html
Украјински лакмус за Балкан
Бранко Жујовић
13.04.2011
Ако Украјина после наранџасте авантуре доживи ренесансу економије и политичке стабилности, могла би да постане светионик нових европских перспектива за Србију и друге државе Балкана. Опредељеност за државу, производну економију и реалну политику могла би да превазиђе евроатлантски модел као јалов императив властите дужничке пропасти
Вест од прошле недеље да би Украјина већ у јулу могла да се прикључи Царинском савезу Русије, Белорусије и Казахстана, у Србији је остала непримећена. Иако се ради о важном, Београду наклоњеном царинском савезу и једној од највећих држава Европе, коју од Србије дели непуних 400 километара, овдашњи медији најави ове врсте европске интеграције нису поклонили ни мрвицу пажње.
У другим приликама, међутим, широко се говорило о демократским променама у Кијеву, наранџастој револуцији и покушају да се Украјина пошто-пото укључи у НАТО пакт. Западне земље су чак политички посредовале и финансирале извоз неореволуционарног искуства из Београда у Кијев, 2005. и 2006. године и медији то нису прећуткивали. Напротив.
А управо је ова, најновија вест из Кијева за саму Србију веома важна. Она осветљава потпуно нов концепт европских интеграција и демонстрира замореној Србији практичан пример алтернативног модела сарадње у Европи с почетка XXI века. Ишчезнуће наранџасте боје са украјинског лакмус-папира, за Србију би значило могућност коначног нестајања киселих елемената који блокирају идеју стварног развоја државе.
Према речима Валерија Мунтијана, опуномоћеника владе у Кијеву за сарадњу са Русијом, Заједницом Независних Држава и Евроазијском Економском Заједницом, Украјина упркос ступању у царински савез неће одустати од идеје слободне трговине са Европском Унијом (ЕУ).
Ако су упућеност на сарадњу и врло извесна геополитичка компатибилност ЕУ и заједнице која стасава на истоку Европе неспорни, зашто Србија не би могла да постане један од европских израза те компатибилности?
Србија би своје европско место могла да потражи унутар глобалног интереса две заједнице, уместо што га тражи у стерилном срицању неолибералне идеологије и мазохистичком стрпљењу за пуку шетњу својих апликација кроз бесконачни бирократски бесмисао Брисела.
Србија са алтернативом у портфељу своје политике, коначно би могла да постане држава са економијом, социјалном старањем и потезима који се уважавају.
У насловима из штампе, изјавама званичника и грађана у Украјини од пре само две или три године, можемо лако да препознамо данашњу Србију. Дубоки економски проблеми и посрнула производња, крупне речи критике на рачун неспорне неспособности владе и потпуна разочараност у коначне ефекте прозападне револуције.
Украјина је својевремено у западним медијима била описивана као ломљива („фрагилна“), нефункционална демократија са слободним, али корумпираним медијима и правосуђем подложним политичким притисцима и подмићивању.
То је била држава у којој је само током 2009. године друштвени бруто производ крахирао за 15 посто, а број становника се за свега неколико година смањио са 48 милиона на 45 милиона.
Уз то, западни медији Украјину су видели и као државу слабих институција и слабих политичких странака, баш као што европске институције у својим извештајима дефинишу Србију, пре него што јој испоруче сетове додатних препрека на њеном европском путу. С том разликом, што је Украјина као евроатлантски кандидат била знатно потребнија западним партнерима, него што је то Србија данас.
Баш у време када је објављено да ће Украјина постати нови члан Царинског савеза Русије, Белорусије и Казахстана, настављена су још два веома занимљива и значајна процеса, али унутар ЕУ.
Повереник ЕУ за питања проширења, у Србији често цитирани Штефан Филе, најавио је скоро истога дана да ће ЕУ, можда већ у мају, приступити новој политици суседства.
Према Филеу, нова концепција у првом реду ће се односити на државе постсовјетског простора, а подразумева пооштравање захтева ЕУ у замену за пружање финансијске помоћи. Нова доктрина ЕУ подразумева практично напуштање „уопштених прилаза“ политици суседства и прелазак на принцип „што више реформи, то више предности“.
Иако то није отворено саопштено, из Филеовог излагања провејава да би се нова концепција политике суседсва могла односити и на друге државе ван ЕУ, а можда и на неке од вечитих приправника за чланство ЕУ.
Занимљиво је да је у Бриселу, управо са Филеом, недавно разговарала и бивша премијерка Украјине Јулија Тимошенко, баш као што европске бирократе све чешће званично разговарају и са шефовима српске опозиције, слично као и деведесетих година.
Ако је нова доктрина ЕУ оличена у принципу „што више реформи, то више предности“ наследила доктрину уопштеног присутупа, други европски процес јасно говори докле тачно воде реформе европских интеграција какве познајемо.
Лисабон је, наиме, дословно у исто време саопштио да од ЕУ тражи 114 милијарди долара, како би се избегао банкрот Португалије. Вест је била дуго очекивана, најављивана и испоставила се као савршено тачна. Виши животни стандард у државама које нису тако давно ступиле у ЕУ, финансиран је задуживањем, а не стварањем нових вредности.
Зато већ у јулу ове године можемо очекивати вест о приступу Украјине Царинском савезу Русије, Белорусије и Казахстана и саопштење, овога пута из Мадрида, којим Шпанија од Брисела тражи стотинак милијарди евра како би избегла банкрот.
И линк: http://serbian.ruvr.ru/2011/04/13/48900105.html
