" Tragom vesti
Kraj epohe: ukidanje vojnog roka u vezi s NATO obavezom
Ko će sad vraćati dug otadžbini
Mada zvanično niko spolja nije naredio državi Srbiji da ukine obavezno služenje vojnog roka, ovdašnji vlastodršci odlučili su da sami sprovedu ovu akciju kako bi trasirali put prema maloj plaćeničkoj armiji, koja će se uklopiti u imperijalne ambicije takozvanih velikih sila zapadne hemisfere
Nikola Vlahović
Granice Srbije već dugo ne čuva vojska, već policija, uništeni su (u cilju "racionalizacije i usklađivanja sa standardima NATO pakta") vazduhoplovi i teško naoružanje, uvedeno je najpre civilno služenje vojnog roka, pa je na kraju ukinuta i sama vojna obaveza, po planu traje i rasprodaja preostale vojne imovine, a mogući neprijatelj koji bi izvršio agresiju na ovu državu, spolja ili iznutra, izbrisan je kao kategorija.
Srbija više nema neprijatelja, izgovorio je jedan njen plitkoumni ministar, imajući sve to u vidu.
Da li je to došao trenutak apsolutne demokratske sreće na ovim redovno nemirnim predelima, pa je i pitanje bezbednosti konačno rešeno, ili je razoružana, razvojničena i uskoro regionalno raskomadana Srbija skupo platila sve sulude politike potonjih diktatura?
Ali, kao i mnogi drugi ministri, i ovaj je izgovorio rečenicu samo do pola, jer je druga polovina sve suprotno prvoj. U tom slučaju, to znači da će Srbija, ukoliko danas nema neprijatelja odlaskom svoje plaćeničke vojske u zemlje koju je okupirala SAD i NATO pakt dobiti brojne neprijatelje.
Umri plaćen
U svakoj drugoj državi, osim u demokratskoj Srbiji, senzacionalno bi odjeknula vest da se poslednja klasa regruta koja služi obavezni vojni rok, odazvala sa neverovatnih 98 odsto, što se nije desilo ni u nekada sređenoj državi kakva je bila Jugoslavija. Šta taj poslednji odziv regruta može da govori? Da li je nekoga opomenuo, p(r)otresao ili osvestio ovaj krik jedne generacije koja pokušava sebe negde da pronađe, jer joj domovina ne daje nikakvu nadu, niti putokaz kojim bi trebalo krenuti?
Da li je to došlo do spontanog bunta tradicionalno vojničke Srbije, može li plaćenička vojska biti ono što je regularna vojska, zašto je neko požurio da "pacifikuje" ovaj narod skidajući mu i poslednje objekte časti?
Zašto nije, ako je klasična obuka skupa, organizovana kratkotrajna ali obavezna najosnovnija obuka i shodno tome periodične edukacije kako stečena znanja ne bi bila zaboravljena i kako bi se vojno sposobni upoznali s novim tehnologijama?
Nije li Švajcarska konfederacija, koja je daleko ispred Srbije u svemu, jednom zauvek uvela sličan sistem u kome je svaki sposobni Švajcarac istovremeno i vojnik po potrebi, zar nisu brojne zemlje Evropske unije daleko od ideje da ukinu regrutne komisije i obavezno služenje vojnog roka?
Sve govori da je Odluka Vlade Srbije o obustavi obaveze služenja vojnog roka od 1. januara 2011. godine u najvećoj meri proizvod potreba američke imperije za što više stranih plaćenika, jer je jedan poginuli vojnik ove posrnule velesile politički problem u samoj Americi, a smrt stranog plaćenika nije ni vest u novinama nego interni statistički podatak.
S druge strane, režim koji će Srbiju pokušati da uvede u NATO pakt bez referenduma ima debeo razlog da sebi već sada obezbedi plaćeničku pretorijansku gardu koja će imati prvenstvenu obavezu da brani politiku kojom je predviđena predaja preostalih tragova suvereniteta, a time i vojne sile kao garanta tog suvereniteta, nego što će braniti ustavni poredak.
Problem je, međutim, u tome što su najveće evropske vojne sile, uprkos tome što su članice i Evropske unije i NATO pakta, ipak očuvale svoje nacionalne armije, svoju vojničku tradiciju i svoje osobenosti, te nema drugog razloga zbog koga je Srbija besramno ostala bez svoje redovne vojske, osim najbednije podaničke psihologije sadašnjih vlasti.
Odziv bez lozinke
Umesto da osavremeni regrutne centre, učini ih jeftinijim i efikasnijim, prekine sa stalnim pozivima na "dug otadžbini" (uz pretnju zatvorom čim se pojave na granici domovine) onim građanima Srbije koji su otišli iz nekadašnje Jugoslavije i koji su stekli drugu domovinu i njeno državljanstvo, ova država i njena vojna administracija su do te mere taoci "zarobljenog uma" i nekih drugih vremena, da su nova destrukcija, kao i samoukidanje vojne obaveze bili logičan nastavak politike ekstremnih rešenja.
Na taj način je narodu koji je pretrpeo politiku režima Slobodana Miloševića i njegovog vojnog i paravojnog krila, koji je uprkos tome smogao snage i hrabrosti da se herojski suprotstavi u novijoj istoriji nezapamćenoj agresiji 19 zemalja NATO pakta, oduzeta jedna od poslednjih institucija u koje je verovao kao oslonac u slučaju rata ali i u miru.
U vojsci je srpski seljak kroz vekove sebe školovao, sticao zanatska znanja, širio svoje socijalne vidike i bolje razumevao i sebe samoga i svoju, vazda nemirnu domovinu. U vojsci je srpski intelektualac sebe potvrđivao kao čoveka, izdizao svoju ličnost i svoj ljudski potencijal do granica najvećeg duhovnog i fizičkog heroizma. U vojsci su nastajale slavne generacije buduće srpske elite, ali i večna prijateljstva, vojska je bila dokaz da je neko odrastao i zreo čovek.
Zašto je sve ovo danas sramota reći, i zašto je onaj tihi bunt današnje omladine koja je odzivom poslednje klase od 98 odsto bio i jedini odgovor još jednoj etapi davljenja ovog naroda i njegovog nasleđa?
Ali, ono na šta zaboravljaju i duhovni inspiratori čerečenja srpske vojske, i domaći izvođači tih radova, to je karakter i tradicija ovdašnjeg čoveka. Srbin je vojnik, sa ili bez regrutne komisije, sa ili bez obaveznog služenja vojnog roka. To će uskoro i njima postati jasno, jer je za služenje vojnog roka "po novom", ostavljena mogućnost svakom pojedincu da pristupi obuci svojom voljom.
I ovo bi moralo da zanima ministra vojnog i sve one koji su zdušno radili na ukidanju vojnog roka: prema poslednjim istraživanjima Galupa, inače najozbiljnije agencije za ispitivanje javnog mišljenja, vojska je institucija kojoj se u poslednjih nekoliko godina sve više veruje, i po tome je među građanima Srbije na prvom mestu. Preciznije, svakim činom dodatne devastacije vojske kakvu ovaj narod poznaje, vera u nju je sve više rasla.
Očigledno, ne zbog reformi u sadejstvu sa lovačkim društvom iz američke države Ohajo, nego iz unutrašnjeg bunta, vere u vojničku tradiciju (bez obzira na prolazna politička ustrojstva), ali i činjenice da su sve druge državne institucije razorene ili javno kompromitovane u znatno većoj meri nego što je to bila vojska.
U koga će od sada narod tako bespogovorno verovati, i koja će to omladina sada "vraćati dug otadžbini"?
Kraj epohe: ukidanje vojnog roka u vezi s NATO obavezom
Ko će sad vraćati dug otadžbini
Mada zvanično niko spolja nije naredio državi Srbiji da ukine obavezno služenje vojnog roka, ovdašnji vlastodršci odlučili su da sami sprovedu ovu akciju kako bi trasirali put prema maloj plaćeničkoj armiji, koja će se uklopiti u imperijalne ambicije takozvanih velikih sila zapadne hemisfere
Nikola Vlahović
Granice Srbije već dugo ne čuva vojska, već policija, uništeni su (u cilju "racionalizacije i usklađivanja sa standardima NATO pakta") vazduhoplovi i teško naoružanje, uvedeno je najpre civilno služenje vojnog roka, pa je na kraju ukinuta i sama vojna obaveza, po planu traje i rasprodaja preostale vojne imovine, a mogući neprijatelj koji bi izvršio agresiju na ovu državu, spolja ili iznutra, izbrisan je kao kategorija.
Srbija više nema neprijatelja, izgovorio je jedan njen plitkoumni ministar, imajući sve to u vidu.
Da li je to došao trenutak apsolutne demokratske sreće na ovim redovno nemirnim predelima, pa je i pitanje bezbednosti konačno rešeno, ili je razoružana, razvojničena i uskoro regionalno raskomadana Srbija skupo platila sve sulude politike potonjih diktatura?
Ali, kao i mnogi drugi ministri, i ovaj je izgovorio rečenicu samo do pola, jer je druga polovina sve suprotno prvoj. U tom slučaju, to znači da će Srbija, ukoliko danas nema neprijatelja odlaskom svoje plaćeničke vojske u zemlje koju je okupirala SAD i NATO pakt dobiti brojne neprijatelje.
Umri plaćen
U svakoj drugoj državi, osim u demokratskoj Srbiji, senzacionalno bi odjeknula vest da se poslednja klasa regruta koja služi obavezni vojni rok, odazvala sa neverovatnih 98 odsto, što se nije desilo ni u nekada sređenoj državi kakva je bila Jugoslavija. Šta taj poslednji odziv regruta može da govori? Da li je nekoga opomenuo, p(r)otresao ili osvestio ovaj krik jedne generacije koja pokušava sebe negde da pronađe, jer joj domovina ne daje nikakvu nadu, niti putokaz kojim bi trebalo krenuti?
Da li je to došlo do spontanog bunta tradicionalno vojničke Srbije, može li plaćenička vojska biti ono što je regularna vojska, zašto je neko požurio da "pacifikuje" ovaj narod skidajući mu i poslednje objekte časti?
Zašto nije, ako je klasična obuka skupa, organizovana kratkotrajna ali obavezna najosnovnija obuka i shodno tome periodične edukacije kako stečena znanja ne bi bila zaboravljena i kako bi se vojno sposobni upoznali s novim tehnologijama?
Nije li Švajcarska konfederacija, koja je daleko ispred Srbije u svemu, jednom zauvek uvela sličan sistem u kome je svaki sposobni Švajcarac istovremeno i vojnik po potrebi, zar nisu brojne zemlje Evropske unije daleko od ideje da ukinu regrutne komisije i obavezno služenje vojnog roka?
Sve govori da je Odluka Vlade Srbije o obustavi obaveze služenja vojnog roka od 1. januara 2011. godine u najvećoj meri proizvod potreba američke imperije za što više stranih plaćenika, jer je jedan poginuli vojnik ove posrnule velesile politički problem u samoj Americi, a smrt stranog plaćenika nije ni vest u novinama nego interni statistički podatak.
S druge strane, režim koji će Srbiju pokušati da uvede u NATO pakt bez referenduma ima debeo razlog da sebi već sada obezbedi plaćeničku pretorijansku gardu koja će imati prvenstvenu obavezu da brani politiku kojom je predviđena predaja preostalih tragova suvereniteta, a time i vojne sile kao garanta tog suvereniteta, nego što će braniti ustavni poredak.
Problem je, međutim, u tome što su najveće evropske vojne sile, uprkos tome što su članice i Evropske unije i NATO pakta, ipak očuvale svoje nacionalne armije, svoju vojničku tradiciju i svoje osobenosti, te nema drugog razloga zbog koga je Srbija besramno ostala bez svoje redovne vojske, osim najbednije podaničke psihologije sadašnjih vlasti.
Odziv bez lozinke
Umesto da osavremeni regrutne centre, učini ih jeftinijim i efikasnijim, prekine sa stalnim pozivima na "dug otadžbini" (uz pretnju zatvorom čim se pojave na granici domovine) onim građanima Srbije koji su otišli iz nekadašnje Jugoslavije i koji su stekli drugu domovinu i njeno državljanstvo, ova država i njena vojna administracija su do te mere taoci "zarobljenog uma" i nekih drugih vremena, da su nova destrukcija, kao i samoukidanje vojne obaveze bili logičan nastavak politike ekstremnih rešenja.
Na taj način je narodu koji je pretrpeo politiku režima Slobodana Miloševića i njegovog vojnog i paravojnog krila, koji je uprkos tome smogao snage i hrabrosti da se herojski suprotstavi u novijoj istoriji nezapamćenoj agresiji 19 zemalja NATO pakta, oduzeta jedna od poslednjih institucija u koje je verovao kao oslonac u slučaju rata ali i u miru.
U vojsci je srpski seljak kroz vekove sebe školovao, sticao zanatska znanja, širio svoje socijalne vidike i bolje razumevao i sebe samoga i svoju, vazda nemirnu domovinu. U vojsci je srpski intelektualac sebe potvrđivao kao čoveka, izdizao svoju ličnost i svoj ljudski potencijal do granica najvećeg duhovnog i fizičkog heroizma. U vojsci su nastajale slavne generacije buduće srpske elite, ali i večna prijateljstva, vojska je bila dokaz da je neko odrastao i zreo čovek.
Zašto je sve ovo danas sramota reći, i zašto je onaj tihi bunt današnje omladine koja je odzivom poslednje klase od 98 odsto bio i jedini odgovor još jednoj etapi davljenja ovog naroda i njegovog nasleđa?
Ali, ono na šta zaboravljaju i duhovni inspiratori čerečenja srpske vojske, i domaći izvođači tih radova, to je karakter i tradicija ovdašnjeg čoveka. Srbin je vojnik, sa ili bez regrutne komisije, sa ili bez obaveznog služenja vojnog roka. To će uskoro i njima postati jasno, jer je za služenje vojnog roka "po novom", ostavljena mogućnost svakom pojedincu da pristupi obuci svojom voljom.
I ovo bi moralo da zanima ministra vojnog i sve one koji su zdušno radili na ukidanju vojnog roka: prema poslednjim istraživanjima Galupa, inače najozbiljnije agencije za ispitivanje javnog mišljenja, vojska je institucija kojoj se u poslednjih nekoliko godina sve više veruje, i po tome je među građanima Srbije na prvom mestu. Preciznije, svakim činom dodatne devastacije vojske kakvu ovaj narod poznaje, vera u nju je sve više rasla.
Očigledno, ne zbog reformi u sadejstvu sa lovačkim društvom iz američke države Ohajo, nego iz unutrašnjeg bunta, vere u vojničku tradiciju (bez obzira na prolazna politička ustrojstva), ali i činjenice da su sve druge državne institucije razorene ili javno kompromitovane u znatno većoj meri nego što je to bila vojska.
U koga će od sada narod tako bespogovorno verovati, i koja će to omladina sada "vraćati dug otadžbini"?
