"Господине инспекторе"
"Зашто ме прекидаш, имам ли ја право да на миру попијем кафу? Где гори"
"Имате наравно, него."
"Шта него?"
"Знате оно самоубиство од јуче?"
"Оно на Бањици или оно скакање са моста?"
"Вождовац."
"Шта је са Вождовцем, мислио сам да је то чист случај."
"Наши су данас вршили претрес стана."
"Требам ли ја да ти извлачим речи из уста или ћеш се коначно наканити да ми кажеш у чему је проблем? Јел то неко познат? Рођак неког политичара или мафијаша?"
"Ништа од свега тога шефе, нашли смо опроштајно писмо у стану. Насловљено је на вас."
Инспектор се тргнуо, нека непријатна језа почела је да му се шири телом. Коверат је био отворен. Извукао је папир из њега и почео да чита. Већ после пар минура схватио је о коме се ради и пребледео.
"Колико је људи прочитало ово писмо?" упита он.
"Само ја, шефе."
"Заборави на њега, ја ћу се побринути. "
"СТОП, СТОП, СТОП. ПОПЕ ШТА СЕ ДЕШАВА СА ТОБОМ? ЗАР ЈЕ ТОЛИКО ТЕШКО ОСВЕТЛИТИ СЦЕНУ У КАНЦЕЛАРИЈИ? МОМЦИ, ЗА ДАНАС ЈЕ ГОТОВО. ПОПЕ, ПОНЕСИ СУТРА СА СОБОМ ЛУКСАМЕТАР, НЕМАМ НА РАСПОЛАГАЊУ ТОЛИКО ПАРА ДА ПОНАВЉАМ НАЈПРОСТИЈЕ СЦЕНЕ."
Поп се без речи упутио ка излазу из студија.
Режисер га је гледао подсмешљиво и обратио се главном глумцу.
" Бато, ко је уопште овај човек? Чиме је то заслужио да ради на сваком мом "факинг" пројекту? Зар нису могли да ми нађу неког млађег? Овај не уме ни да прича, кад год га видим очекујем да ми се деси неки малер."
"Полако Мали, није снимање филмова у овој земљи почело са тобом. Има нас који смо крвнички радили да би се ти сад шепурио својим наградама. Добар си режисер али си лош човек. Нико ти не спори да си командант али победе нећеш извојевати ако понижаваш и оне најниже по чину."
"Добро бре матори, нисам мислио ништа лоше, бар ме ти знаш. Ко је уствари тај човек."
"Дуга је то прича и нема срећан крај. Да ли си сигуран да желиш да је чујеш?"
"Наравно да желим. Ко зна, ако ми се свиди можда и снимим филм о њој."
"Поп је потомак једне од најстаријих београдских породица, која је овој земљи подарила много знаменитих људи. Као једино мушко био је пажен од гомиле тетки, стрина и ујни. Сви су очекивали да ће уписати правни факултет и бити адвокат као његов отац и деда али Поп је уписао Академију због ње."
"Поп је глумац?"
"Концентриши се. Нисам рекао да је био глумац, Поп је сувише искрен да би био то. Био је камерман, њему је у суштини било свеједно шта ради само да буде покрај ње."
"Које сад ње?"
"Јел ти седиш на ушима Мали, заљубио се."
"А тооо.. и није завршио."
"Опет брзаш, завршио је и не само то. Био је најбољи у класи. Чуо си за Милана Поповића?"
"Наравно да сам чуо, он је легенда. Штета што је умро, волео би да сам радио са њим."
"Није умро, то је Поп због кога си данас прекинуо снимање."
"Ауууу...ово постаје све занимљивије. Причај даље."
"Нема ту шта пуно да се прича. Годинама су били добри дух овог града. Сви су их волели и препознавали. Он ју је обожавао а она је имала очи само за њега. Сви су очекивали да дипломирају и да се узму."
"Када се то дешавало?"
"Крајем педесетих, у време када смо почели да се отварамо" рече Бата и заћута. Пребирао је по својим мислима као да не жели да се сећа.
"И?"
"Е па о том и постоје различите теорије. Ја ћу ти испричати само оно што сигурно знам.
Једног дана осванула је вест да се она удала за режисера филма који је снимала."
"Шта је он урадио?"
"Наизглед ништа осим што је прихватао сваки понуђени пројект. Једини услов је био да је снимање што даље од Београда. Тих година се много снимало у Југославији, режисери су се отимали о њега."
"Може ли то мало сажетије, морам да мењам план снимања за сутра а већ сам у заостатку због овог твог неспособњаковића."
"Наравно да може. Поп је једног дана потпуно нестао, чаршија је причала свашта па је замукла. Након пар година, када су га сви већ заборавили појавио се на снимањима, не више као камерман. Старији су га једва препознавали, потпуно се променио, као да је живот ишчилео из њега а млађима није ни стало да се бакћу прошлошћу као ни ти сада. Она је у међувремену постала дива, родила ћерку и развела се."
"За данас оволико, наставићемо сутра", рече режисер и крете без поздрава.
"Усијана главо", помисли Бата, кратко одмахну главом посматрајући режисера како седа у кола и креће изван студија.
Он се упутио се ка граду, обећао је баки да ће јој купити колаче. Ни сам није знао зашто бака захтева да кремпите, које је обожавала буду баш из посластичарнице која се налазила покрај Кнеза.
"Бако, а само знаш колико је овде тешко наћи место за паркирање никада ми то не би тражила али за моју баку ћу и ту жртву поднети."
Имао је пуно среће да у првом покушају пронађе слободно место, затим је кренуо ка посластичарници. Морао је да призна сам себи да су им кремпите биле врхунске. Док је стајао у реду да поручи учинило му се да је угледао Попа како улази у суседну зграду.
"Невероватно, шта би тражио лик попут њега у строгом центру. Немогуче је да станује овде.", помисли али му саобраћајна гужва одвуче мисли на другу страну. Убрзо је потпуно заборавио на њега.
За то време Поп је откључавао огромна улазна врата у зграду, био је једини од станара који је користио кључ. Није користио интерфон, у стану није било никога да притисне дугме и пусти га унутра.
"Добар дан, господине Поповићу", обрати му се прелепа млада жена, пропуштајући га да уђе у зграду.
"Замолила вас је бака ако имате времена свратите до ње. Покварила јој се ноћна лампа а она ни за живу главу не би допустила ником осим вама да је такне. Каже да сте ви чаробњак и куне се да је видела да је лампа сама од себе прорадила када сте јој се приближили" није му дала да одоговори.
"Хоћу, сигурно. Госпођа Арсенијевић је моја стара пријатељица. Само да залијем шамадореу и спакујем кофер. Знате ја сутра путујем, Марија је добила одмор и моћићемо да одемо на Блед. Тамо смо провели диван викенд након завршетка снимања. То је онај филм за који је добила награду у Берлину." изговорио је у једном даху али више није имао ко да га чује. Девојка је отишла низ улицу, одмахнуо је главом и наставио уз степенице. Није користио лифтове Марија их се плашила. Застао је пред свога стана. Бакарна плочица већ промењене боје са натписом Поповић, уливала му је сигурност. Био је то његов дом.
"Мораћу да подмажем браву, овако шкрипи као у кадру неког нискобуџетног хорора", помисли Поп и отшкрину врата, запљуснуо га је мирис помало налик на музеје које више нико не посећује. Устајали ваздух се мешао са тешким мирисом коже. Луксуз који је одавно проживео своје најбоље дане. Зидови препуни фотографија са којих је гледала једна једина особа у старинским рамовима и једна брдска палма којој је очигледно пријао полумрак у коме се стан купао, били су једине нелогичности у савршеном складу који је цртала мртва рука неког заборављеног архитекте из прошлог миленијума
"Стигао сам", по навици изговори он, не обазирући на то како је сабласно зазвучало. Из кесе коју је оставио извадио је парче бурека, јогурт у чаши и кремпиту. Спустиио је тацну паралелно са доњом ивицом столa, постављајући у исто време прибор и сипајући јогурт у белу шољу. Колач је оставио у фрижидер на коме се искрзала боја уклапала са поломљеном ручком на вратима.
"Ти се нешто љутиш на мене, а да заборавио сам са те залијем", обратио се брдској палми која је некако одударала од целокупне атмосфере у стану.
"Престани да се дуриш немаш разлога. Рекао сам ти да ћемо те Марија и ја понети са собом ма куда будемо ишли. Сутра она долази и крећемо." настављао је прекидајући реку речи, халапљивим залогајима.
"И шта те брига што ја сваки дан једем бурек. Рекао сам ти сто пута да и Марија то исто ради. Имали смо собицу у Булевару, изнад бурегџијске радње. Ја сам устајао свако јутро пре предавања и доносио јој врућ бурек и јогурт. Прво бисмо водили љубав а онда доручковали. Не буди безобразан, шта тебе брига са ким Марија сада спава. Не спава ни са ким. Па шта ако је удата, она воли само мене и никада ме не би преварила, намћоре један. Ти си само једно љубоморно дрво. Не лупетај, ти никада ниси био у собици на Булевару. Није истина да ме је тамо варала са оном карикатуром од човека. Не желим више да разговарам са тобом."
Полако је завршавао јело, опрао суђе и поређао тачно онамо одакле их је узео. Тишина је поново освојила стан, време у стану одавно је престало да тече. Поп се преселио на малену терасу гледајући залазак сунца над Земуном, покушавајући да се сети географије његових улица. Није успевао.
"Сутра када дођеш, све ствари ће се вратити на своје место." помисли и насмеши се. Био је сигуран да се Марија баш њему смеши са свих оних фотографија које су као записи покривали зидове у стану. Свуда их је било осим у спаваћој соби. Осим кревета тамо ничега није било., непримерена белина зидова доприносила је сабласном утиску који је остављала. Поп је у то моменту изашао из купатила и упутио ка њој. Застао је код једног од Маријиних портрета.
"Уморан сам Марија. Идем да спавам, спремио сам све шта нам треба. Молим те немој да касниш, нема више изговора. Време је да кренемо, срећа нас одавно чека."
"Бато, да ли си се чуо са Попом, јутрос није дошао на посао. Мораћу да ангажујем неког клинца из Задруге. Уосталом, колико година има Поп? Време му је за пензију. Таман да купи пристојну одећу и обућу. Оно што носи је из прошлог века.", режисер се обратио глумцу.
"Не лупетај Мали. Поп не ради зато што му треба лова, већ зато што воли њу и филм."
"Добро, доброоо...а како ти уопште ти знаш толико о њему?"
"Исте године смо сво троје уписали Академију. Проживели и преживели смо много тога заједно, доброг и лошег. Требао сам да кумујем њему и Марији а онда је све отишло доврага. Уосталом зашто ја ово теби говорим када ти то не можеш да разумеш, усијана главо", одбруси Бата, окрете се и крену на сет.
Режисер зачуђено слегну раменима и више за себе прошапута:"И моја бака се зове Марија.",
„Добро вече бакана,стиже твој омиљени унук.“
„Да ли си ми донео кремпиту?“, упита га она.
„Важнија јој је кремпита од рођеног унука, људи моји“, глумио је увређеност, „Наравно да јесам, купио сам је још јуче али сам имао проблема на послу. Морао сам да прекинем снимање због Попа. Цео дан сам му тражио замену а јутрос се господин није ни појавио на послу, ако овако настави мораћу да га отпустим.“
„Ко је Поп?“, упита га Марија.
„Милан Поповић, некада је био камерман а сада ради расвету.Кажу да је некада био мајстор свог посла Да ли га познајеш?“
У моменту је спустила кашичицу којом je jela и одгурну тацну са кремпитом од себе, стварајући забуну код унука.
„Не знам, можда. Знаш ли колико сам ја филмова снимила, када бих се сећала сваког камермана, хајдемо у дневну собу да попијемо чај.Донела сам нови из Енглеске, свидеће ти се.. Соња, молим те спреми нам по шољицу оног новог чаја па онда можеш да кренеш кући. Не бацај ми кремпиту, касније ћу је појести.“
"Зашто ме прекидаш, имам ли ја право да на миру попијем кафу? Где гори"
"Имате наравно, него."
"Шта него?"
"Знате оно самоубиство од јуче?"
"Оно на Бањици или оно скакање са моста?"
"Вождовац."
"Шта је са Вождовцем, мислио сам да је то чист случај."
"Наши су данас вршили претрес стана."
"Требам ли ја да ти извлачим речи из уста или ћеш се коначно наканити да ми кажеш у чему је проблем? Јел то неко познат? Рођак неког политичара или мафијаша?"
"Ништа од свега тога шефе, нашли смо опроштајно писмо у стану. Насловљено је на вас."
Инспектор се тргнуо, нека непријатна језа почела је да му се шири телом. Коверат је био отворен. Извукао је папир из њега и почео да чита. Већ после пар минура схватио је о коме се ради и пребледео.
"Колико је људи прочитало ово писмо?" упита он.
"Само ја, шефе."
"Заборави на њега, ја ћу се побринути. "
"СТОП, СТОП, СТОП. ПОПЕ ШТА СЕ ДЕШАВА СА ТОБОМ? ЗАР ЈЕ ТОЛИКО ТЕШКО ОСВЕТЛИТИ СЦЕНУ У КАНЦЕЛАРИЈИ? МОМЦИ, ЗА ДАНАС ЈЕ ГОТОВО. ПОПЕ, ПОНЕСИ СУТРА СА СОБОМ ЛУКСАМЕТАР, НЕМАМ НА РАСПОЛАГАЊУ ТОЛИКО ПАРА ДА ПОНАВЉАМ НАЈПРОСТИЈЕ СЦЕНЕ."
Поп се без речи упутио ка излазу из студија.
Режисер га је гледао подсмешљиво и обратио се главном глумцу.
" Бато, ко је уопште овај човек? Чиме је то заслужио да ради на сваком мом "факинг" пројекту? Зар нису могли да ми нађу неког млађег? Овај не уме ни да прича, кад год га видим очекујем да ми се деси неки малер."
"Полако Мали, није снимање филмова у овој земљи почело са тобом. Има нас који смо крвнички радили да би се ти сад шепурио својим наградама. Добар си режисер али си лош човек. Нико ти не спори да си командант али победе нећеш извојевати ако понижаваш и оне најниже по чину."
"Добро бре матори, нисам мислио ништа лоше, бар ме ти знаш. Ко је уствари тај човек."
"Дуга је то прича и нема срећан крај. Да ли си сигуран да желиш да је чујеш?"
"Наравно да желим. Ко зна, ако ми се свиди можда и снимим филм о њој."
"Поп је потомак једне од најстаријих београдских породица, која је овој земљи подарила много знаменитих људи. Као једино мушко био је пажен од гомиле тетки, стрина и ујни. Сви су очекивали да ће уписати правни факултет и бити адвокат као његов отац и деда али Поп је уписао Академију због ње."
"Поп је глумац?"
"Концентриши се. Нисам рекао да је био глумац, Поп је сувише искрен да би био то. Био је камерман, њему је у суштини било свеједно шта ради само да буде покрај ње."
"Које сад ње?"
"Јел ти седиш на ушима Мали, заљубио се."
"А тооо.. и није завршио."
"Опет брзаш, завршио је и не само то. Био је најбољи у класи. Чуо си за Милана Поповића?"
"Наравно да сам чуо, он је легенда. Штета што је умро, волео би да сам радио са њим."
"Није умро, то је Поп због кога си данас прекинуо снимање."
"Ауууу...ово постаје све занимљивије. Причај даље."
"Нема ту шта пуно да се прича. Годинама су били добри дух овог града. Сви су их волели и препознавали. Он ју је обожавао а она је имала очи само за њега. Сви су очекивали да дипломирају и да се узму."
"Када се то дешавало?"
"Крајем педесетих, у време када смо почели да се отварамо" рече Бата и заћута. Пребирао је по својим мислима као да не жели да се сећа.
"И?"
"Е па о том и постоје различите теорије. Ја ћу ти испричати само оно што сигурно знам.
Једног дана осванула је вест да се она удала за режисера филма који је снимала."
"Шта је он урадио?"
"Наизглед ништа осим што је прихватао сваки понуђени пројект. Једини услов је био да је снимање што даље од Београда. Тих година се много снимало у Југославији, режисери су се отимали о њега."
"Може ли то мало сажетије, морам да мењам план снимања за сутра а већ сам у заостатку због овог твог неспособњаковића."
"Наравно да може. Поп је једног дана потпуно нестао, чаршија је причала свашта па је замукла. Након пар година, када су га сви већ заборавили појавио се на снимањима, не више као камерман. Старији су га једва препознавали, потпуно се променио, као да је живот ишчилео из њега а млађима није ни стало да се бакћу прошлошћу као ни ти сада. Она је у међувремену постала дива, родила ћерку и развела се."
"За данас оволико, наставићемо сутра", рече режисер и крете без поздрава.
"Усијана главо", помисли Бата, кратко одмахну главом посматрајући режисера како седа у кола и креће изван студија.
Он се упутио се ка граду, обећао је баки да ће јој купити колаче. Ни сам није знао зашто бака захтева да кремпите, које је обожавала буду баш из посластичарнице која се налазила покрај Кнеза.
"Бако, а само знаш колико је овде тешко наћи место за паркирање никада ми то не би тражила али за моју баку ћу и ту жртву поднети."
Имао је пуно среће да у првом покушају пронађе слободно место, затим је кренуо ка посластичарници. Морао је да призна сам себи да су им кремпите биле врхунске. Док је стајао у реду да поручи учинило му се да је угледао Попа како улази у суседну зграду.
"Невероватно, шта би тражио лик попут њега у строгом центру. Немогуче је да станује овде.", помисли али му саобраћајна гужва одвуче мисли на другу страну. Убрзо је потпуно заборавио на њега.
За то време Поп је откључавао огромна улазна врата у зграду, био је једини од станара који је користио кључ. Није користио интерфон, у стану није било никога да притисне дугме и пусти га унутра.
"Добар дан, господине Поповићу", обрати му се прелепа млада жена, пропуштајући га да уђе у зграду.
"Замолила вас је бака ако имате времена свратите до ње. Покварила јој се ноћна лампа а она ни за живу главу не би допустила ником осим вама да је такне. Каже да сте ви чаробњак и куне се да је видела да је лампа сама од себе прорадила када сте јој се приближили" није му дала да одоговори.
"Хоћу, сигурно. Госпођа Арсенијевић је моја стара пријатељица. Само да залијем шамадореу и спакујем кофер. Знате ја сутра путујем, Марија је добила одмор и моћићемо да одемо на Блед. Тамо смо провели диван викенд након завршетка снимања. То је онај филм за који је добила награду у Берлину." изговорио је у једном даху али више није имао ко да га чује. Девојка је отишла низ улицу, одмахнуо је главом и наставио уз степенице. Није користио лифтове Марија их се плашила. Застао је пред свога стана. Бакарна плочица већ промењене боје са натписом Поповић, уливала му је сигурност. Био је то његов дом.
"Мораћу да подмажем браву, овако шкрипи као у кадру неког нискобуџетног хорора", помисли Поп и отшкрину врата, запљуснуо га је мирис помало налик на музеје које више нико не посећује. Устајали ваздух се мешао са тешким мирисом коже. Луксуз који је одавно проживео своје најбоље дане. Зидови препуни фотографија са којих је гледала једна једина особа у старинским рамовима и једна брдска палма којој је очигледно пријао полумрак у коме се стан купао, били су једине нелогичности у савршеном складу који је цртала мртва рука неког заборављеног архитекте из прошлог миленијума
"Стигао сам", по навици изговори он, не обазирући на то како је сабласно зазвучало. Из кесе коју је оставио извадио је парче бурека, јогурт у чаши и кремпиту. Спустиио је тацну паралелно са доњом ивицом столa, постављајући у исто време прибор и сипајући јогурт у белу шољу. Колач је оставио у фрижидер на коме се искрзала боја уклапала са поломљеном ручком на вратима.
"Ти се нешто љутиш на мене, а да заборавио сам са те залијем", обратио се брдској палми која је некако одударала од целокупне атмосфере у стану.
"Престани да се дуриш немаш разлога. Рекао сам ти да ћемо те Марија и ја понети са собом ма куда будемо ишли. Сутра она долази и крећемо." настављао је прекидајући реку речи, халапљивим залогајима.
"И шта те брига што ја сваки дан једем бурек. Рекао сам ти сто пута да и Марија то исто ради. Имали смо собицу у Булевару, изнад бурегџијске радње. Ја сам устајао свако јутро пре предавања и доносио јој врућ бурек и јогурт. Прво бисмо водили љубав а онда доручковали. Не буди безобразан, шта тебе брига са ким Марија сада спава. Не спава ни са ким. Па шта ако је удата, она воли само мене и никада ме не би преварила, намћоре један. Ти си само једно љубоморно дрво. Не лупетај, ти никада ниси био у собици на Булевару. Није истина да ме је тамо варала са оном карикатуром од човека. Не желим више да разговарам са тобом."
Полако је завршавао јело, опрао суђе и поређао тачно онамо одакле их је узео. Тишина је поново освојила стан, време у стану одавно је престало да тече. Поп се преселио на малену терасу гледајући залазак сунца над Земуном, покушавајући да се сети географије његових улица. Није успевао.
"Сутра када дођеш, све ствари ће се вратити на своје место." помисли и насмеши се. Био је сигуран да се Марија баш њему смеши са свих оних фотографија које су као записи покривали зидове у стану. Свуда их је било осим у спаваћој соби. Осим кревета тамо ничега није било., непримерена белина зидова доприносила је сабласном утиску који је остављала. Поп је у то моменту изашао из купатила и упутио ка њој. Застао је код једног од Маријиних портрета.
"Уморан сам Марија. Идем да спавам, спремио сам све шта нам треба. Молим те немој да касниш, нема више изговора. Време је да кренемо, срећа нас одавно чека."
"Бато, да ли си се чуо са Попом, јутрос није дошао на посао. Мораћу да ангажујем неког клинца из Задруге. Уосталом, колико година има Поп? Време му је за пензију. Таман да купи пристојну одећу и обућу. Оно што носи је из прошлог века.", режисер се обратио глумцу.
"Не лупетај Мали. Поп не ради зато што му треба лова, већ зато што воли њу и филм."
"Добро, доброоо...а како ти уопште ти знаш толико о њему?"
"Исте године смо сво троје уписали Академију. Проживели и преживели смо много тога заједно, доброг и лошег. Требао сам да кумујем њему и Марији а онда је све отишло доврага. Уосталом зашто ја ово теби говорим када ти то не можеш да разумеш, усијана главо", одбруси Бата, окрете се и крену на сет.
Режисер зачуђено слегну раменима и више за себе прошапута:"И моја бака се зове Марија.",
„Добро вече бакана,стиже твој омиљени унук.“
„Да ли си ми донео кремпиту?“, упита га она.
„Важнија јој је кремпита од рођеног унука, људи моји“, глумио је увређеност, „Наравно да јесам, купио сам је још јуче али сам имао проблема на послу. Морао сам да прекинем снимање због Попа. Цео дан сам му тражио замену а јутрос се господин није ни појавио на послу, ако овако настави мораћу да га отпустим.“
„Ко је Поп?“, упита га Марија.
„Милан Поповић, некада је био камерман а сада ради расвету.Кажу да је некада био мајстор свог посла Да ли га познајеш?“
У моменту је спустила кашичицу којом je jela и одгурну тацну са кремпитом од себе, стварајући забуну код унука.
„Не знам, можда. Знаш ли колико сам ја филмова снимила, када бих се сећала сваког камермана, хајдемо у дневну собу да попијемо чај.Донела сам нови из Енглеске, свидеће ти се.. Соња, молим те спреми нам по шољицу оног новог чаја па онда можеш да кренеш кући. Не бацај ми кремпиту, касније ћу је појести.“
