Quantcast

Уџбеник хашке митологије – Сребреница за србске основце

SrBkinja_

Zainteresovan član
Poruka
416
Све је почело када је ћерка једног од потписника овог текста, Зорана Чворовића, дошла кући и донела уџбеник за осми разред основне школе, који је, успут, стигла и да прелиста, зачудивши се једном сегменту истог. Наиме, у уџбенику, чији су аутори Ђорђе Ђурић и Момчило Павловић, а издавач Завод за уџбенике 2О11. године, на странама 184-186, пише, између осталог, следеће (аутор поглавља је под називом „Грађански рат“ је др Момчило Павловић): “Формални распад СФРЈ почео је 25.јуна 1991. године када је словеначки парламент на основу резултата референдума прогласио независност ове републике/…/

У сукобима је страдао велики број цивила, уништавана имовина и вршена насилна исељавања становништва (етничко чишћење). Учињен је велики број злочина на свим зараћеним странама. Укупан број настрадалих у БиХ процењује се на око 100.000, а у Хрватској око 20.000. Читава села су спаљена и цивили масакрирани. У сукобима у Подрињу пострадало је око 3.500 војника и цивила Срба, највише у Братунцу и околини. Масакр у Сребреници (подвукао аутор уџбеника, нап. З.Ч, В.Д. ), је ратни злочин и злочин против човечности који је починила војска Републике Србске уз помоћ паравојних формација, над војницима и цивилима Бошњацима. Спорни су подаци о укупном броју жртава. Према једнима, убијено је око 8.000 људи, а према другима ти бројеви се оцењују као претеривање. Главнокомандујући Војске Републике Србске Ратко Младић, који је водио операцију заузимања Сребренице, и други србски официри су у међувремену оптужени за ратне злочине, укључујући геноцид пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију. Међународни суд правде у Хагу је 26. фебруара 2007. у пресуди по тужби БиХ против СРЈ овај злочин оквалификовао као геноцид, али Србију није повезао са овим догађајем. Неколико официра и војника војске Републике Србске је осуђено за овај злочин у Хагу.“

Када нешто улази у уџбеник, то мора бити написано са свом скрупулозношћу за коју је историчар способан. Јер, оно што пише у уџбенику, за ученика, поготову петнаестогодишњака, јесте ЕТАЛОНСКА ИСТИНА. А у јулу 1995., како резимира Стефан Каргановић у свом поговору за зборник „Сребреница: фалисфиковање историје“, објављеном уз „Печат“ по Видовдану 2012, десило се ово:“Десети диверзантски одред, јединица етнички мешаног састава у којој су се налазили Срби, Хрвати, Муслимани и Словенци, и за коју се не зна од кога је примала наређења и ко је за извршене задатке ( по сведочењу „крунског сведока“, Дражена Ердемовића ) њене припаднике плаћао златом, одговоран је за погубљење седам до осам стотина, а не хиљада, заробљених војника 28. дивизије Армије БиХ после пада Сребренице 11. јула 1995. У истом периоду неколико хиљада Муслимана јесте погинуло , али то је било у оружаном пробоју из „демилитаризоване“ зоне Сребреница, а не као последица погубљења. Терен за тај смртоносни пробој још крајем 1993. почео ја да припрема Алија Изетбеговић када је донео начелну одлуку да Сребреницу и њене становнике жртвује зарад максималне политичке користи у ратном сукобу, као што из норвешког документарног филма „Сребреница:издани град“ јасно произилази. За ратни злочин који јесте био почињен не постоје никакви докази да је био извршен с геноцидном намером, што је нужан услов да би се могло утврдити постојање геноцида. Према контексту догађаја, злочин – много мањег обима него што се у пропагандној верзији тврди – могао је бити извршен само по нечијој наруџбини, и од стране плаћених убица за новац, чак не ни из освете за зверства које су претходно починиле снаге под командом Насера Орића. Плаћене, професионалне убице раде по налогу а не из сентименталности према раније побијеној нејачи. Те оружане снаге из „демилитаризоване“ сребреничке енклаве, да се потсетимо, између 1992. и 1995. разориле су око педесет србских села у близини Сребренице, побиле су око 1000 мирних житеља, а око 8ООО су протерале се њихових огњишта. Све „историје“ Сребренице које битно одударају од ове – прекројене су и кривотворене“.

Шта је смисао горенаведеног уџбеничког текста?Да ли је то извршавање налога ОЕБС-овог гаулајтера у Београду, Венсана Дежера, који је нашим ђацима говорио о потреби суочавања са србским ратним злочинима, мислећи, пре свега, на Сребреницу, о чему је 6. јуна 2О12. вест објавила Бета?

Смисао сребреничког мира, данас и овде

Да је сребренички мит о геноциду над Бошњацима далекосежна кривотворина магова глобализма, показује и употреба тог мита на међународном нивоу и на просторима бивше Југославије.Примера је много, али издвајамо два. Један је француски, а други босански. Књижевница Силвија Матон,родом из земље Монтескјеа и Волтера, причи о Сребреници посветила је чак две књиге – роман „Океанија и варвари“ и монографију „Сребреница – најављени геноцид“ ( роман објављен 2ОО3, монографија две године касније. ) Да би дошла до „геноцидних“ Срба из 1995, она је, у својој „историјској студији“, кренула од Косовског боја, у коме су Срби били „маргинална снага“ ( ту је, по њој, било више војника Влаха, Арбанаса, Мађара, Хрвата, па чак и франачких витезова). По њој,Срби су,иако маргиналци у боју 1389, ипак шест векова чекали да се освете муслиманима због Косова, и то је постало могуће кад се појавио нови месија, Слободан Милошевић, „васкрсли Лазар“, кога је пропагирала и СПЦ. У Босни, „васкрсли Лазар“ је Ратко Младић, „који ће осветити српски народ непријатељском крвљу/…/ У масовном покољу разоружаних људи у Сребреници Младић зна да никакав политички притисак неће моћи да омете насладу његове историјске освете“.Силвија Матон је велика обожаватељка Насера Орића, кога сматра истинским херојем рата против крволочних Срба, а „међународну заједницу“, па и своју Француску, оптужује што на време нису заустављени геноцидни Лазареви потомци. Силвија Матон описује србске џелате у логору Омарска који муслиманским заточеницима уместо воде дају чаше са течним хелуциногеним дрогама, а затим,кад у баракама настане лудило, бацају димне бомбе и пуцају да их смире. Срби, поводом прославе православног Петровдана, своје логораше живе спаљују, пише Силвија Матон…А свега тога не би било да није „косовског мита“, тако исламофобичног.

Други правац коришћења хашког „наратива“ о сребреничком геноциду дат је у огледу Есада Бајтала“Горски вијенац кроз призму постгеноцидног искуства Сребренице“, и објављен је у тузланском часопису „Разлика“ број 11 за 2ОО7. годину. У њему Бајтал доказује да је „Горски вијенац“ малтене „читанка геноцида“ јер велича истребљење потурица којих је, у Црној Гори,у време владике Данила, било свега о,86%, па ником нису представљали сметњу.Да није било Његоша, по Бајталу, не би било ни Младића.Закључак је јасан:из видокруга читања, поготову оног школског, лектирског, треба уклонити „Горски вијенац“.

Ако се томе дода и чињеница да је србијанска власт жутокраких ЕУтописта желела да нам, и кроз уџбенике, наметне званичну верзију Империје о дођајима у Сребреници, онда нам не остаје ништа друго до да се, поред озбиљне анализе догађаја лета 1995, окренемо и историји сребреничког краја, и да се упитамо: да ли се тај догађај, који се збио релативно недавно, може разумети без додатне историјске контекстуализације? Или морамо да се понашамо као они манкурти из песме „Коленовић“ Рајка Петрова Нога:“Јуче је за јуче, а данас за данас/ Спасиоци уче шта је боље за нас/ Који брзо уче – први се потурче“? Да не бисмо постали манкурти, заронимо у историју.
 

SrBkinja_

Zainteresovan član
Poruka
416
Путопис Матије Мажуранића

Како су живели Срби у Босни у турско доба, најбоље је описао Матија Мажуранић, брат песника „Смрти Смаил аге Ченгића“, који је, половином 19. века, у Жепачком пољу, присуствовао оним сценама што их је касније Иван Мажуранић опевао у оном делу спева који се зове „Харач“. Локални муслимани, бивша браћа по крви и вери, а касније истурчени, као „плахи и лакоми“, злостављали су рају тако што су их везивали за коње које су они, господари, јахали, и приморавали их да трче до изнемоглости; тукли су их бичевима, а затим, пошто нису имали новца да им дају харач, вешали несрећнике наопако, ногама нагоре, и испод њих ложили ватру, која их је гушила димом и мучила пламеном ( то се звало „смуђење“ ), све док родбина не скупи порез и не плати га. За то време, господари су јели, пили и веселили се. Матија Мажуранић је више него јасан: “Ондје крстјани ништа под небом неимају, ни куће, ни кућишта, ни мачке: него оно што се види, то је све агино/…/Када Турчин преко поља јаше, онда га никаков крстјанин не смије сусрести; него када крстјанин упази Турчина, онда се мора далеко уклонити с пута. Ако крстјанин коња јаше, мора одјахати пак водити коња на страну…Да Турчин гдјегод изненада сретне крстјана, одмах тргне нож/…/Дервишу је просто убити крстјанина“.

А онда је, 1878, после Берлинског конгреса, у Босну дошла „цивилизована“ аустроугарска окупација, која је 19О8. претворена у анексију. Право лице бечких цивилизатора у сребреничком крају видело се за време Првог светског рата.

Сребренички крај у првом светском рату

Чим је Гаврило Принцип извршио атенат на Фрању Фердинанда, почели су погроми над Србима по целој Босни и Херцеговини, па и у сребреничкој области. На Србе је, одмах по избијању рата, насрнула како војска србомрзачког Беча, тако и локални олош, маскиран у „шуцкоре“, који су,у име оданости Фрањи Јосифу, решили да се обрачунају са својим комшијама православне вере. „Црна књига“ Владимира Ћоровића пуна је страшних примера из сребреничког краја. Људи су били убијани без икаквог разлога и остављани по шумама и потоцима, да их звери разнесу. Ћоровић каже:“Светили су се чак и на мртвима, пуцајући на њихове лешине и газећи их крвнички“. Вешања тобожњих комита у Сребреници вршили су, каже он, „невешти људи свирепо и неспретно“, што је само појачавало ужасе насилног умирања.

Биле су затиране целе породице: на Пашином Брду убијена су браћа Игњат, Пера и Живота Милошевић, чији је отац интерниран у логор у Араду где је од туге умро. У Братунцу су погубили Милана Дурлића јер се „истицао као добар Србин“. Ћоровић записује:“У кафани Јове Раичића јавно су се хвалила два војника, да су само једног дана на своју руку убили шест тежака“. У то време, новине „Хрватска“, у броју 892., писале су:“Код нас је у Сарајеву све у реду, а храбре наше чете чисте сада наш погранични териториј од ове погане србске и црногорске гамади, која се могла са својим комитаџијама увући у Босну само зато јер ју воде и подпомажу по својој лојалности развикани домаћи „Срби“. Тај се коров сада млати и треба га посве умлатити“.То је на својој кожи осетио студент Јован Живановић из Брчког, кога су, као србијанског добровољца, заробили војници бечког цара, па га живог спалили у Сребреници. Србско становништво сребреничког краја, укључујући чак и трудне жене, морало је да кулучи за војску. Многи су, без хране и одела, кулучећи помрли, а стражари су их повремено убијали без икаквог разлога, кад год би се чуло за неки успех србске војске на фронту. Велики број Срба је интерниран у Мађарску, најчешће у Арад. Ћоровић наводи случај свештеника из Сребренице, Драга Урошевића, који је у Арад одведен са своје парохије. К und K цивилизатори робљу нису давали одмора, возили су их сточним вагонима и отварали вагоне да би светина могла да их пљује. Становници Арада су их гађали камењем и циглама. Утамничили су их у тврђавским тунелима, без покривача и сламњаче. У Араду је било и око 4ОО србске деце, од којих је преживело њих 3О-4О. Многим дечацима између 1О и 2О године биле су ампутиране руке и ноге, јер су, због влаге и хладноће, добијали туберкулозу костију. Због услова живота у интернацији, Сребреничани Мирко Поповић и Цвјетко Томић умрли су кад су пуштени кући ( Томић се, у повратку, најео хлеба и – умро ).

Пљачка је била саставни део борбе против „злочестих Срба“. Војници цара Фрање убили су трговца Гашу Јованића и радњу му опљачкали. Хасан Диздаревић из Сребренице подјарио је војнике да траже новац од Крсте Петровића и његовог стрица Манојла. Новца нису имали и – убијени су. Сребренички хоџа Кланчевић, са својим саборцем Мушаном, отео је овце Митра Мирковића, Миће Рончевића и Цвјетка из Глине, а затим ову тројицу убио…

Сребренички крај у другом светском рату

По попису из 1931. године, срез Сребреница имао је 17776 православних и 17322 становника исламске вероисповести. Десет година касније, кад је Сребреница постала саставни део Павелићеве монструм – државе, одмах су почели покољи, еда би се број православних смањио до ишчезнућа. Свештеник села Кравице, крај Братунца,Србислав Блажић, сведочио је, марта 1942. године, пред Недићевим Комесаријатом за избеглице, да су у лето 1941. усташе у јаму у Рашићевом Гају бациле осамдесетак највиђенијих Срба из Власенице. Он је сведочио и о злочину усташа над свештеницима архијерејског намесништва власеничко – сребреничког Епархије зворничко – тузланске: убијени су Милош Савић, парох милићки, Драгомир Маскијевић из власеничког села Дервенте, Љубомир Јакшић, парох у Хан Пијеску и Јанко Савић, парох кнежински. Блажић је изјавио:“Гледао сам леш почившег брата, јереја Маскијевића. Страшан је био. Очи извађене, уши одсечене, а са леђа кожа згуљена“. Прогнаник Бранислав Беатовић који је, из Братунца, добегао у Љубовију, сведочио је:“У мом селу било је око 2ООО Срба од којих су усташе убиле око сто, нагонећи их у цркву, где им је неки Исмет, син хоџе Хамета Ефендића, гулио кожу, а затим са својим оцем убијао их. Мога рођака Ратка Беатовића су убили на месту коцем по глави.“Међу усташама се нарочито истицао Мехмед Арпаџић, бивши порезник, један од команданата „Црне легије“ Јуре Францетића која је направила невиђени покољ на Дрини 1942. године. Жарко Јовановић,такође један од избеглих сведока покоља, причао је 18. фебруара 1942 да је Србима било добро док су у Сребреници били Немци. А онда су дошле усташе, које је поздравним говором у Сребреници дочекао Исмет Бекташевић, а у Братунцу Јусуф Верлашевић, који је рекао да су „босански муслимани кроз 2О година у време Југославије стењали у ропству, а сада им је хрватска војска донела слободу.“ Хрвати су одмах наоружали муслимане, и покољ је могао да почне. Додуше, било је и часних муслимана, попут котарског предстојника Салиха Реџеповића, који је Србе штитио. Ипак, већина је била на другој страни. На Духовски понедељак 1943., кад су партизани напустили Сребреницу, одмах су дошле усташе, да се свете. Христа Марјановић, избеглица, сведочила је 23. августа 1943:“Овај су покољ извршиле усташе са стране, родом из Лике и Загреба, а помагали су им притом домаћи муслимани. Огромна већина муслимана из Сребренице и околине били су у усташким редовима“. Покољ је водио усташа Јосип Курелец, студент из Огулина, који је прво наредио убијање Срба у Братунцу, па онда и у Поточарима. У селу Залазје побили су све које су затекли ( између осталог, четрдесетак деце ). Покољ је извршен и у Сребреници. Масовни злочини су вршени и у србском селу Бањевићи и Јежештица, а село Жедањско, које је било пола православно, пола муслиманско, истребљено је сасвим од Срба.

Дангићево писмо усташком команданту

Командант Југословенске војске у Отаџбини у Источној Босни био је мајор Јездимир Дангић, кога су 1942. ухапсили Немци и одвели у логор, одакле он бежи и придружује се, 1944. године, пољским антифашистичким устаницима Бора Комаровског. Совјети га, иако се и у Пољској борио против хитлероваца, хапсе и испоручују Титу, и Дангић бива стрељан 1947, због „противнародног деловања“. Из ратног периода у Босни, остало је његово писмо хрватском команданту у селу Мемићи, у коме Дангић јасно описује узроке србског устанка у том крају: “Убијали сте наш беспомоћни народ на најјезивије начине. Наишли смо на непокопана тела мученика и плакали. Ноге и руке су им пребијене, очи ископане ножем, језик, усне, нос и уши одсечени, кроз главу су им пробијане гвоздене шипке, а у лубање забијани клини. Многи су живи огуљени до појаса, потковани коњским потковицама и тестерани живи или им је срце живима извађено. Посипани су кључалом водом да им лакше кожу огуле, браде и бркови су почупани, прсти на рукама одсечени да би све мученике натерали да сами пију из рана крв своју. Многоме је месо сечено на коцке, а да не говоримо о безброј силованих жена и девојака, које су после распорили преко целог тела, пресецали им дојке и испод њих подвлачили руке са одсеченим прстима. У једном селу нашли смо две главе србских жена остављене у посуду и испечене у пећи. Изложене су да их народ види и биће сачуване, као и безброј фотографија свих ових злочина да служе за доказ свега што је досада србски народ преживео. А да и не говоримо о броју наших домова запаљених са укућанима изнутра.“ Дангић је нарочито био огорчен чињеницом да су Срби, после свих злочина хрватских и муслиманских шуцкора у Првом светском рату, све опростили и, како каже, „примили крвнике своје за браћу, наивно верујући да ћете то разумети и заједнички прегнути на унутрашњем уређењу наше заједничке, нове државе, а за бољу и лепшу будућност свих нас./…/ Они који су по пет пута дневно клањали и молили се Богу и они који су клечали по црквама и читали безбројне литаније, показаше да немају ништа заједничко ни са Богом, Христом ни Мухамедом. Многи притворни јагањци посташе преко ноћи најкрволочнији вукови, а дојучерашња назови браћа показаше се као највећи затирачи свега што је србско.“ Зато Дангић поручује хрватском официру да Срби више никад неће бити наивни.
 

SrBkinja_

Zainteresovan član
Poruka
416
Братство – јединство као прикривање злочина

А онда је,ипак, дошло братство и јединство, које је,како рече Броз, Дангићев ликвидатор, требало чувати као зеницу ока, прикривајући ко су у рату били џелати, а ко жртве. Тако је СУБНОР у Јежештици подигао споменик на коме је писало: “Палим и умрлим борцима народнослободилачког рата и жртвама фашистичког терора село Јежештица. Изгинули од 1941. до 1944.“ На споменику се, наравно, није видело ко су били погинули борци,с пушком у руци, а ко жене, деца и старци. Није се знало које су нације, нити ко је спроводио „фашистички терор“. Али, са споменика се читало да је Јежештица остала без 18 Лакетића, 16 Милановића, 12 Богичевића, 11 Млађеновића, 8 Стјепановића…Мали број је ту био бораца, наравно (ако их је уопште и било ). Већином нејач. Требало је, безличном причом о „жртвама фашистичког терора“, прикрити стварне чињенице.

А онда је дошла нова стара историја.Већ почетком новембра 1991. општинске власти Сребренице забрањују кретање јединицама ЈНА преко своје територије. На питање пуковника Миленка Гаврића која би им војска била пожељна, ако ЈНА то није, добија одговор: „Овдје је пожељна једино војска са зеленом звијездом и полумјесецом“.У књизи Момира Крсмановића, „Страдање Срба у Источној Босни и Херцеговини 1992 – 1995“ читамо, опет, сведочење Славке Матић којој муџахедини Насера Орића убијају две ћерке и мужа, уз 59 других сународника, па како су Милици Димитријевић орићевци убили двоје деце у наручју док је из Скелана бежала према Бајиној Башти, а њен малолетни син возио ауто…Орићевски муџахедини праве покоље, због којих ће Орић у Хагу бити осуђен као да је убијао комарце ( за то време, Шешељу непрестано продужавају казне због „непоштовања суда“).И кад се деси 11. јул 1995, почиње прича о „геноцидним Србима“.


„Чистичиште“ за Николића и „геноцидну Србију“

Прозивке и притисци којима је почетком јуна 2012. био изложен нови председник Републике Србије због изјаве да се у Сребреници „није догодио геноцид”, показали су да је „случај Сребреница” једно од кључних питање на коме ће се у приступном европском пургаторијуму проверавати степен србског самооптуживања, самоодрицања и самопонижења, као првих и основних услова за закључење фаустовског уговора Србије са ЕУ. У духу традиције inquisitio haereticae pravitatis, где је главни задатак судије био да од оптуженог под тортуром изнуди признање, како би га ослободио само судији знане кривице, ових дана су савремени наследници Торквемаде упозорили да „сви лидери из региона морају да заузму јасне ставове о злочинима који су почињени у прошлости, а који су најгори злочини против људске расе” (САД). Такође, спремни су да понове „кад год то буде било потребно” да је у Сребреници „извршен геноцид и злочин против човечности” (ЕУ). Портпарол Европске комисије је тим поводом истакла да ЕУ „снажно одбацује сваки покушај да се поново пише историја”, јер су геноцидни карактер масакра у Сребреници „потврдили Међународни кривични суд за бившу Југославију и Међународни суд правде”.

Ауторитет такве октроисане „историјске истине” о „сребреничком случају” бритка критика Стефана Каргановића и сарадника (видети, опет и опет, књигу „Сребреница:фалсификовање историје“ и књигу Едварда Хермана, „Масакар у Сребреници: докази, контекст, политика“) проверава под светлом Дидроовог просветитељског скептицизма – Оно што никада није доведено у питање уопште није ни доказано. Међутим, адресату коме је упућена ова критика стран је сваки вид рационалистичког преиспитивања, јер он изврсност свог историјског суда гради на традицији папоцентричног догматизма auto da feверзије. Да је службена „истина” глобалне Империје о Сребреници настала као духовни плод латинске традиције незаблудивог земаљског ауторитета, потврдио је с педигреом ћесаровог чиновника Валентин Инцко, истичући да је негирање геноцида у Сребреници „неприхватљиво и неопростиво” и да „нема сумње у чињенице у Сребреници”, јер су „Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу и Међународни суд правде пресудили да је у том граду био геноцид”.

Србском народу се ауторитет овакве „сребреничке догме” намеће двојаким методама:пре свега, путем ултимативних захтева упућених званичним представницима Србије и Републике Србске да се законски санкционише и обнародује хашка верзија сребреничке драме, али и кроз рад колаборационистичких структура инсталираних под фирмом реформатора у свим областима Србијиног друштвеног живота, као стварних и непроменљивих управљача појединих ресора извршне власти. Први фронтални и ауторитарни начин наметања сребреничке догме по својим ефектима је мање делотворан, с тога и мање национално штетан, јер јавност опомиње њене „заточнике“ на извесност будуће политичке и историјске одговорности. Код другог начина сребреничка догма се тихо и систематски интериоризује у историјској свести младих Срба и Србкиња, преко реформисаних уџбеника историје и разноразних историјско-егзорцистичких пројеката и радионица у којима се до мере националног обезличавања истерује „зао антиевропски дух” национализма. Овај начин наметања „сребреничке догме“ је опаснији, јер се одвија под велом формалног научног ауторитета европодобних историчара, којима кастинска ексклузивност знања и положаја, појачана европским референцама, редовно обезбеђује заштиту од суда јавности.

Уџбеник за поражену страну

Тако је још пре годину дана исфабрикована и иделогизована историја Сребренице, готово неприметно уграђена у уџбеник Историје за осми разред основне школе, аутора Момчила Павловића и Ђорђа Ђурића. Морални мук стручне јавности, која је упртила завежљај свести, речју М. Ломпара, „марвених трговаца“, био је једини одговор на део уџбеника о „масакру у Сребреници“. Сам Павловић, који већ годинама, са сарадницима, преиспитује нашу новију прошлост, нарочито Други светски рат, није имао храбрости да напише пуну истину о догађају из 1995, можда из перспективе чињенице да смо ми данас „на пораженој страни“, како је изјавио на округлом столу са Љубодрагом Димићем и Предрагом Ј. Марковићем „Прес“4. септембар 2О11. ), додајући:“Албански стандард је да Срба на Косову нема. /…/Где су Срби у Словенији? Која права имају? До данас нису регулисали пензије и друга елементарна права. Где су у Хрватској? Где у Македонији,где није било рата?Тридесет одсто Срба у Црној Гори не узима се уопште у обзир као фактор црногорске стварности. И Европа подржава ексклузивни црногорски сепаратизам и национализам. Црна Гора је независна само онолико колико је против Србије. Ради се о томе да се Србија изолује у својим легитимним настојањима да сачува државни оквир, које су све републике оствариле уз помоћ Запада. Једино Србија не“. Дакле, Павловић ЗНА да је србофобија основа империјалне политике на Балкану и данас, као и уз време Хабзбурга и Броза.

Али,овај текст није настао као беспоштедна критика Павловића, који, ако све то о Србији и Србима на Балкану већ зна, није ни требало да, под светлошћу логорских САД-ЕУ рефлектора из Хага, пише о новијој нашој историји ( требало је позвати се на недовољну „историјску дистанцу“, која и јесте недовољна за уџбеничке закључке ). Овај текст је настао зато што је интелектуалну тромост једног оца протресла овог јуна младалачка побуна тринаестогодишње кћерке која је иделогизованој историји супроставила историјско сазнање стечено предањем. Бунт је кренуо из бусије истог оног предања, из кога је некада и отац дешифровао догађаје с почетка деведесетих година прошлог века и у којем се знатно пре несрећних јулских догађаја 1995. формирао кључ за разумевање историје сребреничког краја.

Лична историја

Наиме, крајем осамдесетих година један од писаца ових редова,отац будуће осмакиње, се, у дугим регрутским ноћима први пут упознао са трагичном историјом Подриња, кроз личну исповест генерацијског исписника из сребреничког села Брежани. Тада је летаргичну идилу братства и јединства у парампарчад разбила чињеница да је један осамнаестогодишњи Србин у Брозовој Југославији, живећи у нимало лаким условим планинске забити, први пут из својих Брежана отишао у најближе суседно муслиманско село Осмаче, тек када је прешао петнаесту годину – нити је тамо ишао у школу, нити се дружио са комишијама муслиманима. Оно што се из угла урбаног живота у једној србијанској варошици чинило апсурдним, за младог Осаћанина је била потпуно разумљива и једина могућа реакција условљена крвавим историјским билансом у средњем Подрињу. Главе стотина и хиљада покланих Срба у Првом и Другом светском рату стајале су као непробојни зид између православних Брежана и муслиманских Осмача. Тада до краја недокучива истина из једне личне исповести добила је доцније, 30. јуна 1992. године, најбруталнију крваву потврду. Тридесет двоје сродника и суседа пријатеља из Брежана побијено је у нападу комишија из Осмача, отац је био тешко рањен, а од сиротиње стечене зидарским знојем, није остао ни камен на камену. Тих дана је као опомена одзвањала реченица пријатеља из ЈНА – пао је Берлин, а Осмаче нису пале.
 

SrBkinja_

Zainteresovan član
Poruka
416
Преобликовање дечје свести

Слика о сребреничким догађајима из јула 1995. коју у наведеном уџбенику Историје даје М. Павловић, нема додирних тачака са оваквим предањем. Она је искључиво изграђена на основу пресуђених чињенице (res iudicata) Хашког трибунала, доказаних сведочењем једног патолошког плаћеног убице и признањима тужилачких навода од стране двојице хашких заточеника. Тако је у овом основношколском уџбенику Историје своје место нашла имагинарна хашка бројка од осам хиљада убијених сребреничких муслимана, донекле релативизована тврдњом да се „према другима ти бројеви оцењују као претеривање”. Снагу овакве релтивизације потпуно анулира општи оквир у који наведени писац смешта историју „сребреничког случаја”, а у коме, „сасвим случајно”, постоји само једно име, један датум и једно кривично дело које се два пута наводи. Изабрана личност је Ратко Младић, и то као „главнокомандујући Војске РС, који је водио операцију заузимања Сребренице”. Датум је 26. 02. 2007. године, као дан када је донета пресуда Међународног суда правде по тужби БиХ против СРЈ. И, најзад, кривично дело на коме посебно инсистира аутор овог основношколског уџбеника Историје је геноцид. Овај најтежи злочин против човечности једном се везује за име генерала Младића и друге „оптужене србске официре”, а други пут за пресуду Међународног суда правде који је злочин у Сребреници оквалификовао као геноцид. После читања оваквог уџбеника, у дечијој свести, која памти у сликама и симболима, остаће само једно српско митско име и један датум, повезани речју непознатог значења, али са најмрачнијим призвуком. И уз то графички болдирани почетак историје „сребреничког случаја” – Масакр у Сребреници, до кога дође и на коме трајно остане онај лошији, већи део ђачке популације, који ће сутра чинити основну гласачку машинерију Србијиног политичког живота.Све друго ће остати изван дечијег школског сећања, па и број „од око 3 500 Срба пострадалих у Подрињу”, као остатак брозовске „историографске” методологије националног реципроцитета. На вредносни суд о Сребреници емотивно преосетљивих четрнаестогодишњака, посебно ће утицати употреба придева „убијени” уз муслиманске, насупрот придева „пострадали” уз србске жртве.

Денацификација дивљих Србчића?

Оваквој хашкој „сребреничкој догми”, коју, пишући уџбеник, беспоговорно усваја историчар Павловић (иначе, склон мултиперспективности у изучавању догађаја наше прошлости у Другом светском рату ), супроставља се форензичка истина, потпуно супротних закључака. У најкраћем, према форензичким извештајима самог Хашког трибунала, како доказује др Љ. Симић, значајан број од око 1923 муслимана ископаних у масовним гробницама везаним за Сребреницу чине припадници 28. дивизије тзв. Армије БиХ, који су као легитиман војни циљ убијени при покушају оружаног пробоја србских линија, док само мањи део ових жртава, не већи од 800 чине убијени заробљеници; насупрот томе, србске жртве у Подрињу, њих укупно 3287, чинили су углавном цивили, оба пола и свих узраста.

И док УДИ-историчари ( из Удружења за друштвену историју, склоног „објективној хладноћи“ кад је сопствени народ у питању), а међу њима и писац наведеног уџбеника, имају право да буду лично неосетљиви „за све ране свога рода”, као научници немају професионално, а према пореским обвезницима Србије ни морално право, да било коју пресуђену чињеницу, националног или међународног суда било ког степена кредибилитета, без нужне историјске дистанце и додатних истраживања некритички проглашавају историјском истином. Посебно се не може за историјску истину прогласити res iudicataХашког трибунала, који је актерима сребреничке драме судио по обрасцу генерала Крстића: „Суд може поверовати у то, да одлука о убијању хиљаде цивила није била ваша одлука. Могуће је да је ту одлуку донео неко други. Али сте ви, свеједно, криви, генерале Крстићу!”

Да ли се Југославија распала или су је „распали“?

Ипак, угаони камен поглавља Грађански рат у наведеном основачком уџбенику Историје не представљају хашке пресуђене чињенице, већ мишљење 8. Бадинтерове комисије, да се СФРЈ „распала”. Наиме, овај уставноправни став представља премису од које историчар Павловић полази у објашњавању догађаја с почетка деведесетих година XX века – формални распад СФРЈ почео је 25. јуна 1991. године када је словеначки парламент… Тако је, између осталог, из надриправничког видокруга овог историчара потпуно изостао чл. 5. Устава СФРЈ од 1974., који је, речју академика К.Чавошког, предвиђао да се «граница СФР Југославије не може мењати без сагласности свих република и аутономних покрајина». Усвајање мишљења Бадинтерове комисије као научно несумњивог, уводи писца основачког уџбеника историје у зачаран правнички круг имплицитног признања Брозових и Ђиласових самовољних административних републичких граница за правоваљане границе нових националних држава. Следствено, у светлу мишљења Бадинтерове комисије Република Србска Крајина и Република Србска постају нелегитимне побуњеничке творевине, мада се овакав закључак у наведеном уџбенику до краја не изводи. Уосталом, „сребреничка догма” и Бадинтерова теза о распаду СФРЈ, којом се амнестирају словеначки, хрватски и муслимански сепаратисти, а ексклузивни србски државноправни пакет из 1918. дели на равне части свим југословенским сукцесорима, сасвим су довољни за почетак „денацификације” србског четрнаестогодишњака, а остало ће у каснијем узрасту урадити Павловићеве колеге, попут Дубравке Стојановић.

Хашка историја и наша стварност

И најзад, историчар Павловић може да (ризикујући стручни углед, изграђен на хвале вредном труду ослобађања историје србског грађанског рата баласта идеолошког тумачења), из различитих разлога постане службени хашки историчар Балкана, али не може да парама србских пореских обвезника, преко Завода за уџбенике, штампа у форми основношколских уџбеника хашке памфлете о „случају Сребреница”. Уосталом, оваква хашка „сребреничка догма“ не може никога да усрећи у балканском караказану, ни православне, ни муслимане, осим (краткорочно!) евроатлантске планере који су убијене Арапе компензовали убијеним Србима и,од данас до сутра, њихове колаборционистичке балканске партнере, који привидно владају над подељеним државицама и животаре од колонијалних синекура.

А за нас, неденацификовне не толико због тога што припадамо народу коме припадамо, него, пре свега, због налога здравог разума, као приручник остаје зборник „Сребреница: фалсификовање историје“ који ће, изгледа, имати више издања, баш зато што је уџбенички насушан, а писан тако да га и четрнаестогодишњаци могу појмити. Иако је тема тешка, боље је с читањем почети на време. Ни у Првом, ни у Другом светском рату, као ни у Отаџбинско-одбрамбеном (а не у некаквом грађанском рату, како пише Павловић) рату 1992-1995, деца сребреничког краја, овог узраста (чак ни много мања ), нису била поштеђена геноцида, само зато што су рођени као Срби.

Који чита, да разуме, рекао би древни летописац!

http://www.pecat.co.rs/2012/07/udzbenik-haske-mitologije-deo-prvi/
http://www.vaseljenska.com/drustvo/udzbenik-haske-mitologije-srebrenica-za-srpske-osnovce/
 

Forumaš Veličanstveni

Elita
Banovan
Poruka
15.221
Аух..... боље да мало паузирам на форуму НЕГО ДА СЕ НЕРВИРАМ И ПОЧНЕМ ДА ПСУЈЕМ...............Срби више ово сра*е не могу трпети!!!!!!!
Veruj da ni ovaj lik nije pročitao sve.
Patriota od tastature a glumi žensko? Čuo da žene ne idu u vojsku...
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.