Udario na Vucica i SNS: Djokovic na antilitijumskom protestu!!!
Kako saznaje američki sportski kanal ESPN Đoković je odbio da učestvuje u režimskoj proslavi zlatne medalje na balkonu Skupštine grada, umesto toga odlučio je da zlato proslavi na velikom antilitijumskom protestu, u subotu na Terazijama.
"Zlato ne vredi ništa ako nemamo vazduh, vodu i zemlju" - kratak i jasan je bio Novak ovim povodom.
autorska.
Pogledajte prilog 1590310
Pa covece mozes da stvarno postavis link, ja to nigde nisam nasla a trazila sam.
Ali evo jednog drugog zanimljivog teksta u vezi toga:
Novak Veliki
06/08/2024
Protest protiv Rio Tinta, Požega, 31.7.2024, foto: učesnici/Arhiv javnih skupova
Jeste, velik je Novak Đoković. Ali ovo nije tekst o njemu. Iako je tekst o njegovoj veličini. Istina, posredno. Jer ta je veličina ovde važna samo utoliko koliko se u režimskim medijima koristi da u drugi plan, u veliku senku, dakle, baci sve drugo što je važno u Srbiji. Ili, preciznije, jedino ono drugo što je u ovom trenutku važno u Srbiji. A to je, naravno, protest protiv kopanja litijuma. Nema sada ničeg važnijeg i – ako baš hoćete – veličanstvenijeg i vrednijeg divljenja u Srbiji od tih protesta u nizu.
Žitelji Srbije lome strah i izlaze na ulicu i javno se suprotstavljaju režimu. Režimu, dakle, kome su bila puna usta naroda, taj narod sad kaže da mu ne veruje i da mu neće dozvoliti da uništi zemlju. Dobro, ruku na srce, liči to pomalo na Novakovu priču o osvajanju olimpijskog zlata. Skoro pa da je isto vremena trebalo Novaku da osvoji to zlato i ljudima u Srbiji da se masovno podignu protiv režima s Vučićem na čelu. Dobro, Novaku je trebalo malo više, ali razumeli ste poentu.
I Novak je svoju – nazovimo je tako – olimpijsku višedecenijsku pustolovinu okončao trijumfom. Za žitelje Srbije, kraj ne samo što se još ne vidi, nego nije izvesno ni kakav će uopšte biti. Iako su samo dve opcije na stolu: trijumf ili totalni poraz, u egzistencijalnom smislu. Dakle, tu se analogija završava. I nadalje se mogu povlačiti samo razlike. Krenimo od prve: Novak je do zlata došao u jednom čvrsto pravilima uređenom takmičenju, sa uvek prisutnim sudijom da ta pravila dosledno primeni.
S druge strane, žitelji Srbije se kreću potpuno divljom političkom teritorijom. Na prvi pogled, tu ništa nije jasno i ne važe nikakva pravila. Maglu veju režimski mediji lažima, dezinformacijama i poluinformacijama, a od tužilaca i sudija ni traga ni glasa da primene zakon.
Jeste, hoću da kažem da je žiteljima Srbije teže da se izbore protiv Rio Tinta nego što je Novaku bilo da uzme zlato, sve i ako ga je uzeo povređen i ako je za zlato morao da igra protiv igrača koji je sada već verovatno bolji od njega.
Zato je Novak veliki, naravno. Ali su ljudi u Srbiji ipak veći. To, da vi u mestu od nekoliko hiljada stanovnika izađete i kažete da ste protiv kopanja litijuma i Rio Tinta, isto je kao da kažete da ste protiv Vučića. Mislim, tako to vide režim i njegovi mediji. A do poslovičnog juče to nije smelo ni da se pomisli (da ste protiv Vučića), a kamoli kaže, barem ne u mestima od nekoliko hiljada ili desetina hiljada stanovnika. Sada se sme i ljudi govore.
Ne zato što im je neko to dozvolio, nego zato što su sami tako odlučili. To je ogromna – neka mi čitalac oprosti za patetiku, dakle olimpijska – pobeda.
Novak je decenijama posvećeno vežbao i igrao, da bi pri kraju karijere postao olimpijski šampion. Najbolji je postao par godina pre toga, ali nije prestao da i dalje vredno radi i igra. I zato je veliki – zbog umeća i talenta, ali i zbog čvrste volje, što se sve gradi godinama vežbanja i igranja. Žitelji Srbije, pak, postali su hrabri i odlučni niotkuda. Niti su imali gde da vežbaju ono što se zove demokratska samouprava, niti su imali uslova da razvijaju volju i odlučnost.
Ovaj režim 12 godina ubija i svaku pomisao na to da bi žitelji Srbije mogli sami da odlučuju o svojim životima, a povrh toga u našem obrazovnom sistemu već decenijama se radi tako da se volja slomi, a ne da očvrsne. A opet, ljudi ustali da kažu – i opet neka mi čitalac ne zameri za patetiku – da hoće da žive. Izgledalo je da ta želja i volja za životom više ne rastu u Srbiji, da je to ovde iskorenjeno, kad evo – iznenadili nas ljudi. Novak je veliki, ali su svi ti ljudi veći.
Konačno, Vučić je Novaku (i ostalim reprezentativcima, istini za volju) obećao 200 hiljada evra za zlato. Ne verujem da je za Novaka to bio neki motiv, zapravo sva je prilika da to njemu nije bio motiv uopšte. Ali, svejedno, obećanje je na stolu i Novak bi sad pored zlata mogao da uzme i tih 200 hiljada. Zaslužio ih je, rekao bi dobronamerni čitalac. Zaslužiće ih tek ako ih odbije, tako se meni čini. I tih 200 hiljada i poklonjenje Vučiću.
Sad kad se – evo i te izlizane metafore – popeo na Olimp (među bogove, to je smisao metafore), nema razloga da se klanja Vučiću zbog tričavih 200 hiljada.
Videćemo šta će biti i da li će Novak ostati Veliki. (Da se odmah razumemo, Novak je nesumnjivo najveći sportista s ove naše teritorije, ali i na svetu: šta god da uradi, on će to ostati jer tako naprosto stoje stvari. Samo što biti najveći sportista nije isto što i biti veliki, to su različite mere.) S druge strane, žiteljima Srbije u protestu protiv kopanja litijuma Vučić obećava sve najgore. A oni su ipak na ulici i kažu mu da hoće da – žive.
Ako žitelji Srbije pobede, neće biti ni 200 hiljada, ni pobedničkog balkona, ni obaveznog poklonjenja samozvanom gospodaru života i smrti u Srbiji. Ali, biće života. Što je, naravno, vrednije od svakog zlata, pa bilo ono i olimpijsko. Novak jeste veliki; žitelji Srbije su ipak veći. Novaku se divimo, a njima?
Peščanik.net, 07.08.2024.
