Када је ова тема у питању, ту постоји проблем насљеђа једног времена које бјеше оиљежено снажном идеолошком индоктринацијом, гдје за 45 година трајања друге Југославије бјеше нежељено позитивно и афирмативно писати/зборити о краљевини Југославији, посебно о регенту/краљу Александру.
Та индоктринација је подобро обликовала колективну свијест нације, та творевина и та идеологија јесу доживјели свој историјски крах али је остало насљеђе те индоктринације, успостављаене су "нове реалности", али краљ Александар је остао тај "кривац" за сва зла и несреће које су задесиле овдашње народе, и док се код других националних копруса наставило са мантром да је основни проблем био великосрпски хегемонизам, међу Србљем се афирмише (преглува) мантра како је Аца могао створити велику Србију али зинуло му ду.пе за што већом територијом којом ће владати.
Наравно не можете ником забранити да поставља глупаве претпостзавке, као што не можете будали забранити да упорно остаје будала.
Регент Александар бјеше одговоран владар, одговоран и према поданицима и према моралним скрупулама до којих је држао, његово родољубље је несумњиво, и владар који се у младим годинама нашао пред великим изазовима и искушењима, странпутицама и замкама, у вртлогу великих свјетских игара гдје је упитно да ли би и најбриљантнији ум успјевао донијети боље одлуке и изабрати бољи пут.
Пут до пакла некад је поплочан добрим намјерама, имао је обичај написати неки Самјуел Џонсон. И то бјеше и код регента Алесандра и код тадашњих водећих српских политичара. Да ли се могао изабрати други пут, да ли је краљевина СХС била ствар избора или морање, сазнати вјероватно никад нећемо. Након великог рата догађаји су се дешавали страховитом брзином, успостављане су "нове реалности". Ту је и тај Лондонски споразум из 1915.године, који би заиста био добар за краљевину Србију, међутим у питању је тајни уговор, земља потписница и једина сила која би истински стала иза Србије, царска Русија престала је постојати, имамо и ту "нове реалности", Италија се јесте разумљиво настојала позивати на тај уговор но питали су се и важнији играчи. Који су тежили наћи рјешења која би најбоље задовољила њихове аспирације али и која би им дугорочна ишла у прилог, па и успоставити неко ровито подручје, поприште будућих криза које ће сходно својим потребама некад активирати.
Ако би уважили страдање и допринос краљевине Србије, наградили то рјешењима из Лондонског споразума, иде питање шта са Хрватима и Словенцима. Прикалемити их новоуспостављеним "реалностима" Аустрији и Мађарској мислим да није била опција, поменуте земље су морале бити кажњене, изгубио си, сноси посљедице, дати им неку државицу поготово није била опција. Шта са њима?
Ту су и Класић и још неки хрватски историчари, пардон повјесничари, у праву, за Хрвате, послушан национални корпус земље губитнице (и то како послушан) која мора бигти кажњена, је улазак у краљевину СХС био не само једини избор него и ствар опстанка.
Регент Александар и тадашњи водећи српски политичари јесу и тих судбоносних дана крајем 1918-е и каснијих година тражили боља рјешења, настојали донијети ваљаније одлуке, лутало се ту, бјеше разноразних идеја, било је и оних којима политика бјеше средство до властитог циља попут неког Прибићевића који би се окретали сходно свом тренутном интересу, бјеше и грешака.
Наредне године ће потврдити да је такву творевину, краљевину СХС, могуће успоставити, али да је тешко премостити постојеће анимозитете, насљеђе и великог рата и историје и културолошких и вјерских разлика, да је тешко нешто одрживо гдје ће лидери најбројнијих колективитета имати супротна виђења на ту творевину.
Срби су ту државу доживљавали својом, бјеше ту различитих виђења, трагања за рјешењима, тежње бољем путу, лутало се, гријешило, али водиља бјеше учинити ту краљевину бољим мјестом за све. За Хрвате, њихове водеће политичаре, та краљевина бјеше нужно рјешење до коначног циља, тренутна транзитна станица гдје је пожељније стално протурати привид како је неодржива, водиља бјеше и незајажљивост у захтјевима и стварање криза, временом је то прерасло у доктрину "што горе, то боље". Најбоље године те краљевине јесу оне по успоствљању шестојануарске диктатураре 1929-е, наравно и диктатура има свој вијек трајања.
Можда је та творевина и имала шансу, са ипак великим можда, али да би премостили постојеће анимозитете, превазишли разлике, културолошке, вјерске, историјске, да би идеја интегралног југословенства пустила коријење неопходно је вријеме, а велике свјетске промјене које ће услиједити нису дале тој творевини толико потребно вријеме. И ту у вртлогу надолазеће свјетске катаклизме би било боље да је остао владар који ће бити дорастао новим изазовима, но након Александра улогу намјесника је преузео кнез Павле, са најгором особином владара, бјеше мекушац који би стално попуштао и угађао незајажљивима, зато је у хрватској историографији позитивно приказан.
За Србе наставак те приче, по краху краљевине Југославије, бјеше трагичан, на простору који ће потпасти под прву хрватску државу у историји, монструм творевину ендехазију, доживјели су погром, изгубили трећину популације. Да су регент Александар и водећи српски политичари 1918-е имали представу са каквим ће се проблемима суочити наредних година и деценија и какав ће трагичан за српски род бити наставак те приче, не би ни ушли у ту причу звану Југославија, тражили би други пут па нека кошта колико кошта, али нису могли знати.
)
