Својствено свим политичким атентатима у историји јесте да се никад не расвијетли читава позадина атентата, ко је све иза завјесе имао учешћа у организацији атентата и расвијетли се и открије оно што се истрагом жељело расвијетлити. Не ријетко истрага зна отићи на погрешан колосјек и умјесто разоткривања стварних ка приписивању кривице "пожељнијим"кривцима.
Тако је са сарајевским атентатом 1914.године, тако је са атентатом на Кенедија у Даласу 1963.године, тако је и са терористичким злодјелом у Марсељу 1934.године, тако је и са свим другим политичким атентатима, ако неко вјерује другачије, наиван је.
Када је терористички акт и мучко убиство краља Александра у питању, оно што знамо "ван сваке разумне сумње" јесте да су атентат организовали ниткови у терористичкој ВМРО и усташкој организацији.
И наравно да они сами нису могли то организовати, свакако не без одобрења а и подршке, ипак моћнијих играча. И ту су се уључиле,посредно или непосредно, још неке тадашње силе.
Италија и фашистички Мусолинијев режим, као јако незадовољан ратни савезник из веиког рата, сваако бејаху укључени, на неки начин, уосталом, они су и дали уточиште усташким нитковима.
Позицију нацистичке Њемачке у том времену није лако одгонетнути. Те 1934.године долази до приближавања односа Њемачке и Југосавије, уосталом када је у јулу 1934. године пропао нацистички пуч у Аустрији, око 700 нациста пребјегло је у Југославију и добило азил.
Привид јесте да је Њемачкој одговарало пријатељство са Југославијом, но наредне године ће показати да ни Хитлер ни нацисти неће тежити пријатељству, посебно не са онима које сматрају "нижом расом" већ само њемачкој доминацији и поданочком односу друге стране.
Проблем краља Алесандра бјеше што се показао снажним владаром, успостављањем шестојануарске диктатуре и другмм потезима бјеше доказао да је лидер дорастао и најтежим изазовима, снажне лидере, владаре велики играчи који теже доминацији, били им савезници или противници, баш и не воле, сметња су у њиховим комбинацијама, из њихове визуре боље је уклонити их и довести "кооперативније" мекушће који ће боље прихватити намијењену им марионетску улогу, неког попут кнеза Павла.
Ту је још један озбиљан играч, који ће такође бити жртвом атентата, француски министар иностраних послова, Луј Барту. Који ће скончати и на помало бизаран начин, због нестручне медицинске помоћи након рањавања.
И док се Југославија приближавала Немачкој, Француска се приближавала Италији. Заправо, Барту бјеше један од оних који је видио која се стварна опасност надвија на Европом, и радио је на успостављању, док не буде касне, широког фронта контра нацистичке пошасти.
Зато је покушавао остварити идеју "источног Локарна“, савеза у који би биле укључене чланице Мале Антанте (Југославија, Румунија и Чехословачка) и Италија што би за Југославију подразумијевало признање Совјетског Савеза. Што би опет водило захлађењу односа са Њемачком, а то је краљ Александар настојао избјећи. Зато је уочи пута у Француску поручио;
Путујем у Париз зато што сам савезник Француске ... али ... ја никад нећу суделовати у једној коалицији која ће решавати проблеме средње Европе ако у њој не буде Немачка.
У сваком случају, краљ Александар је многима сметао, и терористичкој жгадији, ВМРО и усташкој емиграцији, и због врлина владара који се показао снажнијим од "прихватљивог" из њихове визуре, тада моћним великим силама, и Италији, вјероватно и Њемачкој (постоје тврдње да је у организацији атентата под називом операција "Тевтонски мач” била укључена Њемачка. Сачувана је преписка Хермана Геринга и Ханса Шпајдела који је био обавештајац у Француској) а могуће још неки.
И сам Луј Барту због свог све већег утицаја и Како је постајао један од све моћнијих европсих политичара, бјеше сметња многима, прије свега нацистичкој Њемачкој, а и неким круговима, додуше из других разлога, у Француској.
Епилог знамо, цијелу позадину гнусног терористичког акта у Марсељу ипак никад нећемо сазнати.