У сусрет Видовдану: Србијанци су најстрадалнији Срби!
Pogledajte prilog 1569566
Илустрација: Велика Морава
~ АУТОРСКА ТЕМА ~
За пар дана ће Видовдан, наш Србијански празник. Прослављамо га у славу Косовског боја када су пострадали наши Србијански витезови и наш Србијански кнез Лазар.
Србија кнеза Лазара је била напредан, богат и поприлично насељен предео. То истичу средњовековни путописци који су се затицали у Лазаревој Србији.
Османлије су прве нападе на Лазареву Србију извели 1381. године када су дошли до Параћина, али су их ту Србијанци сачекали и одбили нападе. Пошто је султан Мурат Први водио борбе у Малој Азији, оставио је на миру Србијанце на неколико година. Србијанском Кнезу Лазару је било дојављено да се Османлије припремају да у пролеће 1386. године поново нападну Србију. Али и тај покушај за Османлије је због храбрости Србијанаца пропао, па су морали поново да беже из Лазареве Србије.
Онда је Србијански кнез Лазар припремао је своју војску за одлучујућу борбу против Османлија. Позвао је Србијанце да иду на Косово да бране своју државу од Османлија. Победа у Косовском боју припала је нашим прецима, пошто се војска Османлијског царства повукла са бојишта. Требало је да прође седамдесет година да би Османлије освојили Србију! Кнез Лазар је погинуо у боју и најпре био сахрањен у Приштини, а затим је 1391. године пренет у своју задужбину Раваницу код Ћуприји, на ушћу реке Раванице у Велику Мораву.
Pogledajte prilog 1569571
Илустрација: Манастир Раваница
Први Србијански устанак подигнут је против зулума дахија 1804. године. Устанак је 1805. прерастао у националну револуцију Србијанаца за ослобођење од вишевековне владавине Османског царства и поновно за васпостављање Србије. Османлије су у крви угушили и сломили отпор Србијанаца. Истовремено су напали са југа, истока и запада. Османско царство је за гушење устанка искористило огроман број војника, своју комплетну ударну снагу. То су биле три турске војске које су укупно бројале четврт милиона војника. И поред тога што је угушен 1813. и Србијански народ тешко пострадао, устанак је био путоказ даљој борби, Другом Србијанском устанку 1815. и коначној слободи Србије. Мудром политиком Обреновића, наше Србијанске династије, прво добијамо кнежевину, а онда и суверену краљевину на Берлинском конгресу.
Међутим, непријатељи Србије и Србијанаца нису мировали. 1903., убили су нашег Србијанског краља Александра и краљицу Драгу Обреновић. То је био крај
органске Србије, а која ће поново да васкрсне као тзв. ужа Србија односно република на Другом заседању АВНОЈ-а 1943. године.
Pogledajte prilog 1569578
Илустрација: Краљ Александар и краљица Драга Обреновић
Србијанци су страшно пострадали у Првом светском рату који је избио након што је припадник терористичке организације Млада Босна, Гаврило Принцип, у Сарајеву на Видовдан убио надвојводу Франца Фердинанда. Над Србијанцима је тада почињен геноцид у Мачви и рејону Јадра. Геноцид над становништвом Србије које су извршиле аустроугарске и бугарске „казнене експедиције”, највећим делом вршен је од стране аустроугарске солдатеске махом из Хрватске и Босне над оним делом србијанске територије и становништва који су припадали Србији пре Балканских ратова, док је на територији садашње Северне Македоније и Косова, од стране Бугара, геноцид вршен у мањем обиму.
Pogledajte prilog 1569584
Илустрација: Геноцид у Мачви 1914. године
У Првом светском рату, Србија је дала више од 1.300.000 жртава, или око 30 одсто укупног становништва које је имала пре рата.
У краљевини Југославији, Србија беше укинута од стране регента Александра који је причао ијекавски.
О улози Србијанаца у Народноослободилачком рату и Револуцији ни приближно није речено и написано онолико колики je био србијански прилог у броју бораца, ангажованости грађана, људским жртвама и материјалним губицима. Многе појаве из овог времена, једног од најславнијих из мукотрпне историје Србијанског народа, у досад објављеним публикацијама из ове области доста података ће се наћи о броју четничких бригада и корпуса Југословенске Војске у Отаџбини под командом Драже Михаиловића, о Пећанчевим четницима, недићевцима и љотићевцима, а недовољно о Србијанским партизанским четама, батаљонима, одредима и бригадама.
Али једно је сигурно - да није било пострадања Србијанаца и Србијанског кнеза Лазара, не би било празника Видовдана! Да није Србијанаца, не би било једине државе Срба - Србије. Јер, Србијанци су најстрадалнији Срби!