gost 23146
Buduća legenda
- Poruka
- 46.396
Beograd -- Prosečan građanin Srbije više nema šansu da bilo šta planira na duže staze, jer pred sobom ima previše parametara koji obećavaju samo neizvesnost.
Na poslu preti racionalizacija. Hoće li firma preživeti, a posebno da li će u njoj ostati isti broj radnika, jedna je od najvećih strepnji prosečnog, zaposlenog građanina.
Zbog straha od gubitka posla retko ko se odlučuje da uđe u bilo kakav poduhvat na duge staze. Fobija od otkaza nije nastala bez razloga.
U junu 2008. godine u Srbiji je bilo zaposleno više od dva miliona ljudi, a polovinom prošle godine (poslednji podaci su iz avgusta) - 194.000 manje. Znači da je svakog radnog dana bez posla u Srbiji ostajalo 339 ljudi, ili 42 radnika svakog sata. Težak teret podneli su i preduzetnici, jer je njihova radna snaga sa 574.466 spala na 455.366. U preduzećima i ustanovama broj radnika je smanjen za oko 74.000.
U budućnost PIO fonda niko ne bi da zagleda, a stručnjaci poručuju da je ovakav - neodrživ. Ipak, svega 168.066 ljudi u Srbiji ima skopljen ugovor o dobrovoljnom penzionom osiguranju. Broj dobrovoljnih osiguranika mogao bi da bude veći, ali većini građana na kraju meseca ne ostane novca za ovu namenu. Slično je i kada su u pitanju polise životnog osiguranja. U Srbiji postoji svega 673.845 osiguranika životnog osiguranja.
Ovakav rasplet nije stajao u poslovnim planovima poslodavaca, koji su se baš u to vreme masovno zaduživali planirajući nove poslovne poduhvate.
"Osnovni činioci koji sprečavaju planiranje, i srednjoročno i dugoročno, kao i postavljanje ciljeva, vezani su za visoku inflaciju i depresijaciju dinara", objašnjava ekonomista Ivan Nikolić.
On kaže da "u ambijentu u kome imate dvocifrenu inflaciju i, posebno, slabljenje dinara, nemoguće je bilo šta planirati. Ne znate šta će biti... To ima posledice i na štednju. Kada govorimo o dinarskoj, koja treba da bude prioritet Vladi i Narodnoj banci Srbije, ne znate kolika će biti inflacija. Ne možete da procenite ni da li je kamatna stopa od deset odsto na takvu štednju realna".
A pošto smo nepredvidivi i birokratski komplikovani (po konkurentnosti zauzimamo 96. mesto od 139 rangiranih zemalja sveta), s krizom su značajno opale direktne strane investicije.
"Na margini smo interesovanja stranih investitora jer su reforme bile isuviše spore. Napredovali smo slabije od očekivanja, a i tamo gde smo imali napredak susedi su bili brži od nas. I Albanija nas pretiče. Posledica je padanje standarda", ukazuje Nikolić.
Sunovrat plata, sa 410 na 330 evra
Kada pogledamo saopštenja Republičkog zavoda za statistiku o prosečnoj zaradi od 2008. godine do danas, reklo bi se da je to retka konstanta srpske privrede. Oscilacije su minimalne. Ali samo kada se plata izražava u dinarima.
Prosečna zarada u državi u 2008. iznosila je 32.746 dinara. Poslednji raspoloživi zvanični podaci, pred kraj 2010. godine, pokazuju da je zaposleni u Srbiji zarađivao u proseku 34.444 dinara. Prosek iz 2008. je vredeo, međutim, oko 410 evra. Ovaj poslednji pretvoren u evropsku valutu iznosi - oko 330 evra.
Slično je i sa penzijama. One su dve godine bile zamrznute, pa je iznos na čeku bila jedina izvesnost u životu prosečnog penzionera u Srbiji. Ona posle dva odsto povećanja u proseku iznosi malo više od 22.000 dinara.
Rashodi, međutim, nisu mirovali, niti ih je bilo lako predvideti. Cene su jurile. Samo tokom januara najmanje je deset artikala koji su poskupeli od tri do 15 odsto - mleko, cigarete, južno voće, slatkiši, kućna hemija, brašno, testenine, sokovi i šećer.
"Uzela sam kredit za stan od 46.000 evra, što je u januaru 2008. godine bilo 70.000 švajcarskih franaka. Rata mi je bila nepune 22.000 dinara. Tada je to bilo 40 odsto moje zarade. Franak je ojačao i poslednjeg meseca su mi skinuli oko 34.000 dinara - više od 60 odsto plate. Zarada je mirovala, a rata drastično skočila. Ne vidim rešenje. Jedino da izdam stan i vratim se kod roditelja. Problem je što mi ni ta kirija ne bi bila dovoljna da pokrijem ratu kredita", kaže Svetlana Vesić.
Nepredvidivost životnih okolnosti najočiglednije na svojoj koži osećaju svi koji su se zadužili. Dinar je za dve i po godine oslabio preko 30 odsto. U junu 2008. evro je vredeo 79,5 dinara, a ovih dana za evro dajemo oko 105 dinara.
Onaj ko je pre dve i po godine uzimao stambeni kredit, sunovrat dinara je teško mogao da pretpostavi. A sada baš toliko više plaća svakog meseca.
Najviše su se opekli oni koji su pozajmili u švajcarskim francima.
Ko se zadužio kako bi rešio stambeno pitanje, sada jedva vraća pozajmicu. Oni koji to nisu učinili pre krize sada nemaju hrabrosti da se obavežu da će otplaćivati kredit. Ne znaju ni koliko će sutra vredeti dinar, ni hoće li uopšte imati platu.
http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2011&mm=01&dd=23&nav_id=487715
Нажалост,власт и коцкарски систем који увек добија за њих краду грађане.Право не постоји,економија не постоји.Назови стручњаци из ове две области су у Србији само најамници који лажу по новинама за смешну плату.
Na poslu preti racionalizacija. Hoće li firma preživeti, a posebno da li će u njoj ostati isti broj radnika, jedna je od najvećih strepnji prosečnog, zaposlenog građanina.
Zbog straha od gubitka posla retko ko se odlučuje da uđe u bilo kakav poduhvat na duge staze. Fobija od otkaza nije nastala bez razloga.
U junu 2008. godine u Srbiji je bilo zaposleno više od dva miliona ljudi, a polovinom prošle godine (poslednji podaci su iz avgusta) - 194.000 manje. Znači da je svakog radnog dana bez posla u Srbiji ostajalo 339 ljudi, ili 42 radnika svakog sata. Težak teret podneli su i preduzetnici, jer je njihova radna snaga sa 574.466 spala na 455.366. U preduzećima i ustanovama broj radnika je smanjen za oko 74.000.
U budućnost PIO fonda niko ne bi da zagleda, a stručnjaci poručuju da je ovakav - neodrživ. Ipak, svega 168.066 ljudi u Srbiji ima skopljen ugovor o dobrovoljnom penzionom osiguranju. Broj dobrovoljnih osiguranika mogao bi da bude veći, ali većini građana na kraju meseca ne ostane novca za ovu namenu. Slično je i kada su u pitanju polise životnog osiguranja. U Srbiji postoji svega 673.845 osiguranika životnog osiguranja.
Ovakav rasplet nije stajao u poslovnim planovima poslodavaca, koji su se baš u to vreme masovno zaduživali planirajući nove poslovne poduhvate.
"Osnovni činioci koji sprečavaju planiranje, i srednjoročno i dugoročno, kao i postavljanje ciljeva, vezani su za visoku inflaciju i depresijaciju dinara", objašnjava ekonomista Ivan Nikolić.
On kaže da "u ambijentu u kome imate dvocifrenu inflaciju i, posebno, slabljenje dinara, nemoguće je bilo šta planirati. Ne znate šta će biti... To ima posledice i na štednju. Kada govorimo o dinarskoj, koja treba da bude prioritet Vladi i Narodnoj banci Srbije, ne znate kolika će biti inflacija. Ne možete da procenite ni da li je kamatna stopa od deset odsto na takvu štednju realna".
A pošto smo nepredvidivi i birokratski komplikovani (po konkurentnosti zauzimamo 96. mesto od 139 rangiranih zemalja sveta), s krizom su značajno opale direktne strane investicije.
"Na margini smo interesovanja stranih investitora jer su reforme bile isuviše spore. Napredovali smo slabije od očekivanja, a i tamo gde smo imali napredak susedi su bili brži od nas. I Albanija nas pretiče. Posledica je padanje standarda", ukazuje Nikolić.
Sunovrat plata, sa 410 na 330 evra
Kada pogledamo saopštenja Republičkog zavoda za statistiku o prosečnoj zaradi od 2008. godine do danas, reklo bi se da je to retka konstanta srpske privrede. Oscilacije su minimalne. Ali samo kada se plata izražava u dinarima.
Prosečna zarada u državi u 2008. iznosila je 32.746 dinara. Poslednji raspoloživi zvanični podaci, pred kraj 2010. godine, pokazuju da je zaposleni u Srbiji zarađivao u proseku 34.444 dinara. Prosek iz 2008. je vredeo, međutim, oko 410 evra. Ovaj poslednji pretvoren u evropsku valutu iznosi - oko 330 evra.
Slično je i sa penzijama. One su dve godine bile zamrznute, pa je iznos na čeku bila jedina izvesnost u životu prosečnog penzionera u Srbiji. Ona posle dva odsto povećanja u proseku iznosi malo više od 22.000 dinara.
Rashodi, međutim, nisu mirovali, niti ih je bilo lako predvideti. Cene su jurile. Samo tokom januara najmanje je deset artikala koji su poskupeli od tri do 15 odsto - mleko, cigarete, južno voće, slatkiši, kućna hemija, brašno, testenine, sokovi i šećer.
"Uzela sam kredit za stan od 46.000 evra, što je u januaru 2008. godine bilo 70.000 švajcarskih franaka. Rata mi je bila nepune 22.000 dinara. Tada je to bilo 40 odsto moje zarade. Franak je ojačao i poslednjeg meseca su mi skinuli oko 34.000 dinara - više od 60 odsto plate. Zarada je mirovala, a rata drastično skočila. Ne vidim rešenje. Jedino da izdam stan i vratim se kod roditelja. Problem je što mi ni ta kirija ne bi bila dovoljna da pokrijem ratu kredita", kaže Svetlana Vesić.
Nepredvidivost životnih okolnosti najočiglednije na svojoj koži osećaju svi koji su se zadužili. Dinar je za dve i po godine oslabio preko 30 odsto. U junu 2008. evro je vredeo 79,5 dinara, a ovih dana za evro dajemo oko 105 dinara.
Onaj ko je pre dve i po godine uzimao stambeni kredit, sunovrat dinara je teško mogao da pretpostavi. A sada baš toliko više plaća svakog meseca.
Najviše su se opekli oni koji su pozajmili u švajcarskim francima.
Ko se zadužio kako bi rešio stambeno pitanje, sada jedva vraća pozajmicu. Oni koji to nisu učinili pre krize sada nemaju hrabrosti da se obavežu da će otplaćivati kredit. Ne znaju ni koliko će sutra vredeti dinar, ni hoće li uopšte imati platu.
http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2011&mm=01&dd=23&nav_id=487715
Нажалост,власт и коцкарски систем који увек добија за њих краду грађане.Право не постоји,економија не постоји.Назови стручњаци из ове две области су у Србији само најамници који лажу по новинама за смешну плату.
