Khal Drogo
Elita
- Poruka
- 15.625
У Србији и Републици Српској се обележава Дан државности – Сретење
(Фото Танјуг/М. Ђоковић)
У Србији и Републици Српској 15. фебруар обележава се као Дан државности - Сретење. Заједничко обележавање Сретења у Србији и Републици Српској један је од закључака Декларације усвојене на Свесрпском сабору прошлог лета у Београду, а слави се у знак сећања на почетак Првог српског устанка 1804, и у спомен на дан када је у Крагујевцу 1835. године донет први устав Књажества Сербие, преноси Танјуг.
Велики немачки историчар Леополд Ранке, творац модерне историјске науке, објавио је 1829. књигу насловљену „Српска револуција” у којој је описао избијање устанка који је предводио Карађорђе, његов ток, а онда и дубок друштвени преображај који је уследио наредних деценија, после успеха Другог српског устанка
Не само да су највећи умови оновремене Европе Карађорђев устанак разумели као процес који се да поредити са великим револуционарним променама другде у свету, него су управо српски устанци, показало се, били узор, предложак, за устанке и других поробљених хришћанских народа Југоистока Европе, у првом реду Грка.
Ранке је несумњиво био свестан да се тим путем поступно гради нови тип националне државе, што је за Немце његовог времена такође било важно.
Непосредан повод за Карађорђеву буну, избијање Првог српског устанка на Сретење 1804. године, била је Сеча кнезова, када су дахије кренуле у систематско
Током јануара и фебруара 1804. убијено је више од седамдесет особа из реда најугледнији међу Србима на простору пашалука. Међу њима су вероватно најзнаменитији били Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин из ваљевског краја. Потом, средином фебруара, на Сретење, те 1804. године, група првака са простора тадашњег Београдског односно Смедеревског пашалука, они који су успели да измакну турском терору, самовољи дахија, састаје се у Орашцу, у средишту Шумадије, како би се договорило шта надаље чинити.
Донесена је одлука о дизању буне. За предводника, вожда, изабран је Карађорђе, Ђорђе Петровић, познат као вешт и предузимљив, бритке памети. Знало се да је реч о одлучном човеку, додуше преке нарави. Присутни свештеник Атанасије, из Буковика, потом је благословио присутне, а затим их и заклео на верност Вожду, њих око 300.
Карађорђе је већ имао озбиљно ратно искуство, ратовао је као фрајкор, у склопу аустријских трупа против Турака. Војевао је 1788/1791 до Свиштовског мира. Фрајкорпус тадашње државе Хабзбурга углавном су, према Турској, попуњавали Срби. Претпостављени су им најчешће били граничарски официри. Упамћени су њихови заповедници, као пуковник Михаило Михаљевић или опевани капетан Коча Анђелковић.
Дахије су иначе били одметници од централних власти на Босфору. Уклонили су, средином децембра 1801, Хаџи Мустафа Пашу, који је у Београду столовао као султанов легални намесник, владајући одмерено, са доста такта.
Увели су потом систематски терор, који ће поступно довести до отпора. Опсег буне коју је Карађорђеве повео, данас познате као Први српски устанак, био је изненађујући. Не само за дахије и њима блиске одметнике, већ и за турске власти, а бунт је запажен и широм ондашње Европе.
Буна се, захваљујући предузимљивости и одлучности Карађорђа, брзо распламсала. Уз много муке успело му је да сународнике подигне на бунт.
Устаници су ослободили већи део пашалука, колубарски крај, Шумадију, потом источне крајеве, Поморавље, Подриње. Устанак се надаље затим ширио јужније. Четворица дахија се, када је постало јасно да ће београдски град, тврђава, доспети у руке устаника одлучују на бег низ Дунав. Посекао их је војвода Миленко Стојковић, јула 1804, на дунавском острву Ада Кале, у клисури Ђердапа. Уклањање дахија догодило се уз сагласност легалних представника султана. Када је постало јасно да Карађорђеви устаници немају намеру да положе оружје, султан на Србе шаље Хафиз пашу.
Претходно, став је био да се устаници боре против узурпатора. Од пораза Хафиз паше на Иванковцу, августа 1805. јасно је да су Срби у устанку против власти султана односно турске власти без разлике.
Уследиће победе Срба на Мишару и Делиграду, августа односно септембра 1806. године. Читав Београдски пашалук ослобођен је током 1807. године. Судбину Првог српског устанка одредиће исход споразума који је Русија, суочена са инвазијом Наполеона, склопила с Турском, у Букурешту, маја 1812.
Први српски устанак угушен је октобра 1813. Карађорђе и други српски прваци, уз мноштво народа, пребегли су у Аустрију. Међу ретким устаничким првацима који су у Србији остали, одбацивши бег, био је и Милос Обреновић потоњи предводник Другог српског устанка априла 1815. године. Од јесени 1813. Турци у Србији спроводе страховит терор. Књаз Милош Обреновић показаће се не само као вешт ратник него и као мудар преговарач.
Поступно, успело му је да доведе до повлачења Турака, осим из утврђених градова. Поделио је затим дотадашњу спахијску земљу српским сељацима, што је означило најдубљи друштвени преображај.
Ма како трагично завршена, Карађорђева буна поставила је темеље нове српске државе. Карађорђеви устаници, за разлику од грчких доцније, који су уживали подршку готово читаве Европе, помоћ су добијали искључиво од Срба са простора Аустрије, углавном потоње Војводине.
Први учени људи Србије такође су пристигли из Војводине, попут Доситеја Обрадовића, Ивана Југовића, Михаила Филиповића Грујовића, укључујући школоване официре, наоружање, муницију. Из окриља карловачког митрополита Стефана Стратимировића, који је све време систематски помагао, потекла су и прва хералдичка знамења српских устаника.
У Срему се већ увелико, током читавог 18. века, неговао култ Светих Немањића, приређиване су и објављиване књиге, бакрорези, мапе, којима су неговане традиције Србије средњег века, уз богослужбену иконографију. На Сретење 1835. године донет је и први, мада краткотрајни устав Књажества Сербие. Аутор Устава Димитрије Давидовић, претходно је у Бечу, где је студирао медицину, основао и водио, заједно са Димитријем Фрушићем „Новине сербске”.
Обојица су били родом из Срема. Давидовић се, пошто је лист суочен са финансијским недаћама угушен, почетком двадесетих запутио код књаза Милоша, у Србију, где ће такође уређивати новине, уз више других важних дужности. Устав, познат као Сретењски, Давидовић је обликовао по узору на уставна решења ондашње Француске и управо осамостаљене Белгије, сасвим непримерено приликама оновремене Србије.
У то време, уставе још нису имале ни Аустрија, ни Русија, поготово Турска. Под њиховим притиском он је отуда убрзо стављен ван снаге. Важио је, формално, укупно 55 дана. Дан државности Србије је као државни празник у Србији уведен 10. јула 2001, а слави се од 15. фебруара 2002. године.
Данас се у српским земљама, Србији и Српској, обељежава дан државности.
Подсјетник на два важна дана из српске историје, Сретење 1804.године када је велики Ђорђе Петровић на сабору у Орашцу у присуству српскиј родољуба поручио "ево мене, ево вас, рат Турцима", чиме је почела српска револиција и одисеја на трновитом путешествију обнове државности. Као и и Сретење 1835. године када је донет први устав Кнежевине Србије.
Бјеше то тегобно и славно вријеме, вријеме страдања и посвећености идеалу слободе, вријеме великих личности, хероја, које Срби све и да хоће немају право заборавити. Свим грађанима српских земаља и свим Србима по васколиком свијету срећан овај велики дан.
Вељко Станојевић, Збор у Орашцу, слика из1962. године
У Србији и Републици Српској се обележава Дан државности – Сретење
(Фото Танјуг/М. Ђоковић)
У Србији и Републици Српској 15. фебруар обележава се као Дан државности - Сретење. Заједничко обележавање Сретења у Србији и Републици Српској један је од закључака Декларације усвојене на Свесрпском сабору прошлог лета у Београду, а слави се у знак сећања на почетак Првог српског устанка 1804, и у спомен на дан када је у Крагујевцу 1835. године донет први устав Књажества Сербие, преноси Танјуг.
Велики немачки историчар Леополд Ранке, творац модерне историјске науке, објавио је 1829. књигу насловљену „Српска револуција” у којој је описао избијање устанка који је предводио Карађорђе, његов ток, а онда и дубок друштвени преображај који је уследио наредних деценија, после успеха Другог српског устанка
Не само да су највећи умови оновремене Европе Карађорђев устанак разумели као процес који се да поредити са великим револуционарним променама другде у свету, него су управо српски устанци, показало се, били узор, предложак, за устанке и других поробљених хришћанских народа Југоистока Европе, у првом реду Грка.
Ранке је несумњиво био свестан да се тим путем поступно гради нови тип националне државе, што је за Немце његовог времена такође било важно.
Непосредан повод за Карађорђеву буну, избијање Првог српског устанка на Сретење 1804. године, била је Сеча кнезова, када су дахије кренуле у систематско
Током јануара и фебруара 1804. убијено је више од седамдесет особа из реда најугледнији међу Србима на простору пашалука. Међу њима су вероватно најзнаменитији били Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин из ваљевског краја. Потом, средином фебруара, на Сретење, те 1804. године, група првака са простора тадашњег Београдског односно Смедеревског пашалука, они који су успели да измакну турском терору, самовољи дахија, састаје се у Орашцу, у средишту Шумадије, како би се договорило шта надаље чинити.
Донесена је одлука о дизању буне. За предводника, вожда, изабран је Карађорђе, Ђорђе Петровић, познат као вешт и предузимљив, бритке памети. Знало се да је реч о одлучном човеку, додуше преке нарави. Присутни свештеник Атанасије, из Буковика, потом је благословио присутне, а затим их и заклео на верност Вожду, њих око 300.
Карађорђе је већ имао озбиљно ратно искуство, ратовао је као фрајкор, у склопу аустријских трупа против Турака. Војевао је 1788/1791 до Свиштовског мира. Фрајкорпус тадашње државе Хабзбурга углавном су, према Турској, попуњавали Срби. Претпостављени су им најчешће били граничарски официри. Упамћени су њихови заповедници, као пуковник Михаило Михаљевић или опевани капетан Коча Анђелковић.
Дахије су иначе били одметници од централних власти на Босфору. Уклонили су, средином децембра 1801, Хаџи Мустафа Пашу, који је у Београду столовао као султанов легални намесник, владајући одмерено, са доста такта.
Увели су потом систематски терор, који ће поступно довести до отпора. Опсег буне коју је Карађорђеве повео, данас познате као Први српски устанак, био је изненађујући. Не само за дахије и њима блиске одметнике, већ и за турске власти, а бунт је запажен и широм ондашње Европе.
Буна се, захваљујући предузимљивости и одлучности Карађорђа, брзо распламсала. Уз много муке успело му је да сународнике подигне на бунт.
Устаници су ослободили већи део пашалука, колубарски крај, Шумадију, потом источне крајеве, Поморавље, Подриње. Устанак се надаље затим ширио јужније. Четворица дахија се, када је постало јасно да ће београдски град, тврђава, доспети у руке устаника одлучују на бег низ Дунав. Посекао их је војвода Миленко Стојковић, јула 1804, на дунавском острву Ада Кале, у клисури Ђердапа. Уклањање дахија догодило се уз сагласност легалних представника султана. Када је постало јасно да Карађорђеви устаници немају намеру да положе оружје, султан на Србе шаље Хафиз пашу.
Претходно, став је био да се устаници боре против узурпатора. Од пораза Хафиз паше на Иванковцу, августа 1805. јасно је да су Срби у устанку против власти султана односно турске власти без разлике.
Уследиће победе Срба на Мишару и Делиграду, августа односно септембра 1806. године. Читав Београдски пашалук ослобођен је током 1807. године. Судбину Првог српског устанка одредиће исход споразума који је Русија, суочена са инвазијом Наполеона, склопила с Турском, у Букурешту, маја 1812.
Први српски устанак угушен је октобра 1813. Карађорђе и други српски прваци, уз мноштво народа, пребегли су у Аустрију. Међу ретким устаничким првацима који су у Србији остали, одбацивши бег, био је и Милос Обреновић потоњи предводник Другог српског устанка априла 1815. године. Од јесени 1813. Турци у Србији спроводе страховит терор. Књаз Милош Обреновић показаће се не само као вешт ратник него и као мудар преговарач.
Поступно, успело му је да доведе до повлачења Турака, осим из утврђених градова. Поделио је затим дотадашњу спахијску земљу српским сељацима, што је означило најдубљи друштвени преображај.
Ма како трагично завршена, Карађорђева буна поставила је темеље нове српске државе. Карађорђеви устаници, за разлику од грчких доцније, који су уживали подршку готово читаве Европе, помоћ су добијали искључиво од Срба са простора Аустрије, углавном потоње Војводине.
Први учени људи Србије такође су пристигли из Војводине, попут Доситеја Обрадовића, Ивана Југовића, Михаила Филиповића Грујовића, укључујући школоване официре, наоружање, муницију. Из окриља карловачког митрополита Стефана Стратимировића, који је све време систематски помагао, потекла су и прва хералдичка знамења српских устаника.
У Срему се већ увелико, током читавог 18. века, неговао култ Светих Немањића, приређиване су и објављиване књиге, бакрорези, мапе, којима су неговане традиције Србије средњег века, уз богослужбену иконографију. На Сретење 1835. године донет је и први, мада краткотрајни устав Књажества Сербие. Аутор Устава Димитрије Давидовић, претходно је у Бечу, где је студирао медицину, основао и водио, заједно са Димитријем Фрушићем „Новине сербске”.
Обојица су били родом из Срема. Давидовић се, пошто је лист суочен са финансијским недаћама угушен, почетком двадесетих запутио код књаза Милоша, у Србију, где ће такође уређивати новине, уз више других важних дужности. Устав, познат као Сретењски, Давидовић је обликовао по узору на уставна решења ондашње Француске и управо осамостаљене Белгије, сасвим непримерено приликама оновремене Србије.
У то време, уставе још нису имале ни Аустрија, ни Русија, поготово Турска. Под њиховим притиском он је отуда убрзо стављен ван снаге. Важио је, формално, укупно 55 дана. Дан државности Србије је као државни празник у Србији уведен 10. јула 2001, а слави се од 15. фебруара 2002. године.
Подсјетник на два важна дана из српске историје, Сретење 1804.године када је велики Ђорђе Петровић на сабору у Орашцу у присуству српскиј родољуба поручио "ево мене, ево вас, рат Турцима", чиме је почела српска револиција и одисеја на трновитом путешествију обнове државности. Као и и Сретење 1835. године када је донет први устав Кнежевине Србије.
Бјеше то тегобно и славно вријеме, вријеме страдања и посвећености идеалу слободе, вријеме великих личности, хероја, које Срби све и да хоће немају право заборавити. Свим грађанима српских земаља и свим Србима по васколиком свијету срећан овај велики дан.
Вељко Станојевић, Збор у Орашцу, слика из1962. године
