anajade
Elita
- Poruka
- 18.031
Тежак је пут који нам се нуди. Он, додуше, води у рај, али тражи да носимо крст… Зашто да не потражимо неки рај коме не претходи крст? Зашто да будемо распети да би нам израсла крила којима ћемо тамо одлетети?“
И почели су да траже рај, поново, без Путовође…
То јест, појавиле су се многе путовође, са широким трговачким осмехом и пуним џепом бомбона за мамљење сластољубиве деце овога света. Јер, они који нису хтели да им Крст буде рајска лествица, потврдили су да желе сласти овога света, које су близу као врабац у руци, више од сласти онога света, далеких као голуб на грани… Заборавили су да је лек, када се пије, горак, али лечи; нису се сетили да је отров, када се пије, сладак, али трује. И пошли су за новим путовођама. Поворке добровољно ослепелих кренуше, са свију страна света, у рај без Крста и Васкрсења. На челу свих человођа и поворки био је онај коме је слепило људско најдраже, лажа и отац лажи – сатана… Он је свирао у фрулу, омамљујући слух вођених музиком блиског раја; он је ударао у бубњеве и позивао да се у рај умаршира; он се смејао и забављао своје следбенике, причајући им о уживањима у блиском рају…
И људи су уживали успутна задовољства, верујући да су она само предукус коначног. Колоне су свраћале у друмске механе, свака у своју, и пијанчиле до зоре, заборављајући на све тегобе пута и подсмевајући се Ономе Који им је нудио рај по цену Крста. Повраћали су, знали су да је пиће лоше, али су хтели још, још, још…
Хроми Даба, газда у свакој друмској механи, долазио је да рачун наплати тек пред зору.
Цена је увек била иста: пијаницама је тражио душу. Пијанци су се бунили, али их је он односио у ноћ смрти… Само су кости остајале да се беле на путевима који су беспућа…
Ово је прича о вештачким рајевима који су претходили Новом Добу, Добу Водолије, које неумитно долази…
То јест, о друмским механама које маме уморне путнике, и у којима се плаћа тек пред зору… Душом…
Ово је прича о путу којим се чешће иде…
Ово је прича о царству празнине, које су много пута покушавали да представе као Царство Божије…
Svetosavlje
И почели су да траже рај, поново, без Путовође…
То јест, појавиле су се многе путовође, са широким трговачким осмехом и пуним џепом бомбона за мамљење сластољубиве деце овога света. Јер, они који нису хтели да им Крст буде рајска лествица, потврдили су да желе сласти овога света, које су близу као врабац у руци, више од сласти онога света, далеких као голуб на грани… Заборавили су да је лек, када се пије, горак, али лечи; нису се сетили да је отров, када се пије, сладак, али трује. И пошли су за новим путовођама. Поворке добровољно ослепелих кренуше, са свију страна света, у рај без Крста и Васкрсења. На челу свих человођа и поворки био је онај коме је слепило људско најдраже, лажа и отац лажи – сатана… Он је свирао у фрулу, омамљујући слух вођених музиком блиског раја; он је ударао у бубњеве и позивао да се у рај умаршира; он се смејао и забављао своје следбенике, причајући им о уживањима у блиском рају…
И људи су уживали успутна задовољства, верујући да су она само предукус коначног. Колоне су свраћале у друмске механе, свака у своју, и пијанчиле до зоре, заборављајући на све тегобе пута и подсмевајући се Ономе Који им је нудио рај по цену Крста. Повраћали су, знали су да је пиће лоше, али су хтели још, још, још…
Хроми Даба, газда у свакој друмској механи, долазио је да рачун наплати тек пред зору.
Цена је увек била иста: пијаницама је тражио душу. Пијанци су се бунили, али их је он односио у ноћ смрти… Само су кости остајале да се беле на путевима који су беспућа…
Ово је прича о вештачким рајевима који су претходили Новом Добу, Добу Водолије, које неумитно долази…
То јест, о друмским механама које маме уморне путнике, и у којима се плаћа тек пред зору… Душом…
Ово је прича о путу којим се чешће иде…
Ово је прича о царству празнине, које су много пута покушавали да представе као Царство Божије…
Svetosavlje