У ОКУ ТВОМ РАДОСТ
Ноћ је одавно пала на мој родни град.
Шетао сам, без циља, као много пута пре тога.
Снег је шкрипао под ципелама, мраз је штипао за нос, али нисам подигао шал да заштитим лице.
Лепо зимско вече, кад човек може да отпутује у сусрет себи самом.
Сетио сам се неких драгих људи, насмејао неким глупостима из прошлости, мисли су лепршале попут семенки маслачка...
Маслачак.
Увек ме, не знам зашто, подсећао на тебе.
Нисам те видео, не знам откад, помислио сам, и поставио себи хиљаду питања на које одговор не постоји.
Први пут те вечери, стресао сам се од зиме, и нагло скренуо са шеталишта, према најближем кафићу.
Док сам седео у углу, у полумраку, и гледао кроз стакло напоље, чуо сам један звук, лепши од жубора потока, и продорнији од грмљавине.
Стресао сам главом, да отерам фантазију, и погледао према шанку.
Конобар је стављао шољу врелог чаја на тацну, и кренуо према мени.
Уши ме варају, помислио сам, у полупразној кафани, уз једва чујну музику, ја опет чујем тебе.
А онда сам те угледао. Ниси ме видела, и боље је тако.
Седела си, иста ко пре много година, али нешто је било другачије.
Нисам одмах приметио другу боју косе, ни да си је сада пустила да израсте, и милује твоја рамена.
Године се не виде у полумраку, али није ни важно, јер ти си увек била и остала најлепша.
Седела си обасјана светлошћу лампе, која је била мој савезник.
Заједно са полумраком који је огрнуо остатак просторије, тај мали абажур који је подсећао на мегафон, савршено ме сакрио.
Човек са којим си весело чаврљала мени је био непознат.
Није било потребно много времена да схватим ваш однос.
Радост у твом оку блештала је силно, јаче од Сунца, а истовремено нежнија од светлости месечине.
Лепо је што си сретна. Сада сам и ја сретан. Знам да си добро.
Сачекао сам тренутак у којем је конобар донео пиће за ваш сто.
Само тада сам могао да се искрадем, неопажено, у загрљај ноћи.
Твоје очи су радосне и топле, а и мени је сад топло око срца.