- Poruka
- 19.668
U Srpskom narodnom pozorištu već u samom početku predstave "Iskupljenje" smo mogli da osetimo miris piljevine
koji se rasprostirao po sceni. Taj miris će nas pratiti sve do kraja predstave, pa čak i neko vreme nakon nje.
Možda nećemo znati šta nam je ta piljevina značila, ali poznaćemo osećaj koji je ona mogle da izazove u nama -
uznemirenost i neizvesnost. A kad smo kod uznemirenosti, pitanje je šta je to što nas danas iskreno uznemirava?
Ćuvena misao Lava Tolstoja je da postoje samo dve vrste priča – „čovek odlazi na putovanje“ i „stranac dolazi u grad“...
U delima Branimira Šćepanovića neretko se vešto provlači i jedno i drugo. Tema koja se provlači kroz sva njegova dela
i koja ga je očigledno najviše fascinirala jeste odnos drugi prema pojedincu.
U njegovom manje poznatom romanu "Iskupljenje" po dramatizaciji Slobodana Obradovića, reditelj Veljko Mićunović
na scenu postavlja tragikomičnu donkihotovsku borbu s vetrenjačama mraka i licemerstva. Predstava kroz priču o malom
čoveku, Grigoriju Zidaru, provlači teško, strastveno i halucinantno razmišljanje; viziju nevinog i progonjenog čoveka koji u
okrutnom ogledalu društva čita sopstvenu smrt i raspad jednog društva, obmanu postojanja...
Okosnica radnje je kamiondžija koji dolazi u grad u kom zatiče vlastiti spomenik koji mu je podignut kao palom borcu i da
meštani glorifikuju njegovu herojsku smrt u ratu. Pokušavajući da im objasni da je on zapravo tu, živ, nailazi na nerazumevanje,
bes i linčovanje, jer je građanima vredniji mrtav heroj nego živ kamiondžija.
Reditelj je kreirao predstavu kroz viziju nevinog i progonjenog čoveka koji u okrutnom ogledalu društva čita njegov raspad, ali
istovremeno i obmanu sopstvenog postojanja. Par drvenih klupa na sceni i miris izgorele piljevine je prvo što je okupiralo naša
čula...
Boris Isaković ponovo na toj sceni je već bio jedan mali praznik u gledalištu.
On duboko proniče u nit karaktera svog lika Grigorija Zidara, malog čoveka.
Prosipa nam sve terete i preispitivanja pojedinca koji, da bi uopšte nastavio
da postoji, oksimoronski, mora da se odrekne svog postojanja...
Ujedno svestan da kad čovek izgubi čast, izgubio je sve.
Marko Marković je iznenađujuće dobar u svom tumačenju Stanojla, moglo bi
se reći bipolarnog čoveka, potpuna kontrateža Isakovićevom Griši.
Uravnoteženo gradi i menja svog vragolastog lika u zavisnosti od scena,
podsećajući na Avet iz „Poslednjeg balkanskog vampira“.
Marta Bereš tumači Sofiju, i baš kao što njeno ime znači, ona je mudra i uz to
infantilna, velikodušna i plemenita u odnosu na ostale varošane Nehaja.
Iako ima sporednu ulogu, Marko Savić je pametno iskoristio prostor i svojih pet
minuta u efektnom i potresnom monologu.
Nenad Pećinar i Jugoslav Krajnov su adekvatno upotpunili i zaokružili slojevite
i neretko protivrečne Šćepanovićeve junake.
Nema potrebe tražiti aktuelnost i savremenost u ovoj predstavi, jer ona sama po sebi dovoljno demistifikuje obmane svih
sistema izrazito vidljive u našoj stvarnosti.
Govori se o velikoj prevari istorije, njenom prekrajanju, negovanju higijene nesećanja i kulture zaborava i (ne)važnosti istine.
U jednom momentu predstave mi kao publika postajemo porota i svedoci i posredstvom neprobijanja četvrtog zida i neizaska
iz zone komfora zapravo odlučujemo o sudbini našeg protagoniste. Bilo bi zanimljivo kako bi se dalje odvijao tok predstave
da je neko iz publike reagovao, da je neko nešto rekao, ali - nismo... bili smo u ulozi nemih posmatrača.
Čak će nam Griša u jednom trenu reći: „Čujemo li se drugovi, ili smo potpuno zanemeli?”
A mi, čak ni na to, nismo rekli ništa...
koji se rasprostirao po sceni. Taj miris će nas pratiti sve do kraja predstave, pa čak i neko vreme nakon nje.
Možda nećemo znati šta nam je ta piljevina značila, ali poznaćemo osećaj koji je ona mogle da izazove u nama -
uznemirenost i neizvesnost. A kad smo kod uznemirenosti, pitanje je šta je to što nas danas iskreno uznemirava?
Ćuvena misao Lava Tolstoja je da postoje samo dve vrste priča – „čovek odlazi na putovanje“ i „stranac dolazi u grad“...
U delima Branimira Šćepanovića neretko se vešto provlači i jedno i drugo. Tema koja se provlači kroz sva njegova dela
i koja ga je očigledno najviše fascinirala jeste odnos drugi prema pojedincu.
U njegovom manje poznatom romanu "Iskupljenje" po dramatizaciji Slobodana Obradovića, reditelj Veljko Mićunović
na scenu postavlja tragikomičnu donkihotovsku borbu s vetrenjačama mraka i licemerstva. Predstava kroz priču o malom
čoveku, Grigoriju Zidaru, provlači teško, strastveno i halucinantno razmišljanje; viziju nevinog i progonjenog čoveka koji u
okrutnom ogledalu društva čita sopstvenu smrt i raspad jednog društva, obmanu postojanja...
Okosnica radnje je kamiondžija koji dolazi u grad u kom zatiče vlastiti spomenik koji mu je podignut kao palom borcu i da
meštani glorifikuju njegovu herojsku smrt u ratu. Pokušavajući da im objasni da je on zapravo tu, živ, nailazi na nerazumevanje,
bes i linčovanje, jer je građanima vredniji mrtav heroj nego živ kamiondžija.
Reditelj je kreirao predstavu kroz viziju nevinog i progonjenog čoveka koji u okrutnom ogledalu društva čita njegov raspad, ali
istovremeno i obmanu sopstvenog postojanja. Par drvenih klupa na sceni i miris izgorele piljevine je prvo što je okupiralo naša
čula...
Boris Isaković ponovo na toj sceni je već bio jedan mali praznik u gledalištu.
On duboko proniče u nit karaktera svog lika Grigorija Zidara, malog čoveka.
Prosipa nam sve terete i preispitivanja pojedinca koji, da bi uopšte nastavio
da postoji, oksimoronski, mora da se odrekne svog postojanja...
Ujedno svestan da kad čovek izgubi čast, izgubio je sve.
Marko Marković je iznenađujuće dobar u svom tumačenju Stanojla, moglo bi
se reći bipolarnog čoveka, potpuna kontrateža Isakovićevom Griši.
Uravnoteženo gradi i menja svog vragolastog lika u zavisnosti od scena,
podsećajući na Avet iz „Poslednjeg balkanskog vampira“.
Marta Bereš tumači Sofiju, i baš kao što njeno ime znači, ona je mudra i uz to
infantilna, velikodušna i plemenita u odnosu na ostale varošane Nehaja.
Iako ima sporednu ulogu, Marko Savić je pametno iskoristio prostor i svojih pet
minuta u efektnom i potresnom monologu.
Nenad Pećinar i Jugoslav Krajnov su adekvatno upotpunili i zaokružili slojevite
i neretko protivrečne Šćepanovićeve junake.
Nema potrebe tražiti aktuelnost i savremenost u ovoj predstavi, jer ona sama po sebi dovoljno demistifikuje obmane svih
sistema izrazito vidljive u našoj stvarnosti.
Govori se o velikoj prevari istorije, njenom prekrajanju, negovanju higijene nesećanja i kulture zaborava i (ne)važnosti istine.
U jednom momentu predstave mi kao publika postajemo porota i svedoci i posredstvom neprobijanja četvrtog zida i neizaska
iz zone komfora zapravo odlučujemo o sudbini našeg protagoniste. Bilo bi zanimljivo kako bi se dalje odvijao tok predstave
da je neko iz publike reagovao, da je neko nešto rekao, ali - nismo... bili smo u ulozi nemih posmatrača.
Čak će nam Griša u jednom trenu reći: „Čujemo li se drugovi, ili smo potpuno zanemeli?”
A mi, čak ni na to, nismo rekli ništa...
