U Jevropu z 200 jevrića!

[KOLEGA IVAN]

Azilantska veza: U Evropu sa 200 € u pasošu

Autobus pun azilanata sa juga Srbije, zbog kojih nam preti ukidanje belog šengena, nije bio još ni blizu granice EU, a putnici su već isplanirali gde će i od čega da žive u glavnom gradu Evrope. Samo da se „prevesla" carina


Kroz autobus kruži papir koji putnici potpisuju. Baco mi objašnjava da je to procedura. Potpisujem izjavu da carinicima nisam nudio mito. I, ja jedini nisam.
Čuveni autobus „Mimoza" u jednom pravcu. Autobus na relaciji Preševo - Brisel. I u njemu prvi put jedna novinarska ekipa. Posmatra kako na ulazu u EU mađarski carinici primaju mito. I to legalno. Sve je obezbeđeno, i integritet carinika, i Evropske unije. Zna se i tarifa. Ako je neko sumnjiv, plaća se od 50 do 100 evra. Ako ima prekoračen rok - od 100 do 200, a ko ima zabranu ulaska u Evropsku uniju, plaća 200 do 300 evra.
Reporteri Pressmagazina uverili su se da sve prepreke na dugom putu u Evropu mogu lako da se preskoče. Samo ako imaš dovoljno evra da „podmiriš„ sve koji ti se nađu na tom putu: od mađarskih carinika do briselskih doktora...


Ilegalna emigracija u Evropu je za Albance sa juga Srbije poslednjih dvadeset godina tradicionalna disciplina, a otvaranje šengenskih vrata za građane Srbije 2009. godine bio je poziv onima koji su na kašičicu bežali u Evropu, da masovno pakuju u autobuse sve što imaju, zapute se u Brisel i zatraže belgijske papire. Belgija je, inače, zemlja sa najviše zahteva za azil u odnosu na broj stanovnika u Evropi, a u „preševskoj dolini" se veruje da je obećana zemlja. Da se azilantima daje socijalna pomoć koju pošten čovek nikada ne može da zaradi.
Srbija je šampion po broju azilanata koji se prijavljuju u ovoj zemlji, zbog čega nam Evropa lupa packe, naša šengenska budućnost visi o koncu. Naš ministar policije obećao je najstrožu kontrolu na granici. Reklo bi se da je azilantima odzvonilo...
U autobus smo se ukrcali u Beogradu. Iz ovog kraja Srbije u Brisel niko ne ide turistički. Po ulasku u autobus čini se da je uspešan put i ostvarenje azilantskog sna izvestan koliko i pevaču koga glumi Dragan Nikolić u „Ko to tamo peva" da stigne na audiciju u Beograd. Krenuli smo bez ijednog dokumenta potrebnog „belošengencima" da uđu u EU: zdravstvenog osiguranja, rezervacije hotela ili nekog pozivnog pisma. Sa nama je samo jedan idiot. Fotoaparat. Svi nas gledaju sa čuđenjem i nepoverenjem. Ovo je autobus koji se retko zaustavlja u Beogradu. Neko nas gleda kao prasiće u Teheranu, većina kao polarne medvede u pustinji. Najveću sumnju, ipak, izazvali smo smo pri rezervaciji karata. „Za svaki slučaj" tražili smo povratnu kartu. A ovo je put na koji se ide bez planova za povratak...


Autobus je napunjen do poslednjeg mesta. Pitamo da li je neko ostao u Preševu. Pun autobus iz Preševa za Brisel, kažu, i nije nešto neobično. Neobično je što ide običan autobus, a ne onaj dvospratni sa preko osamdeset putnika. U Preševu, Bujanovcu i okolini nema nekog ko nije pokušao da pronađe sreću u Evropi. U laganom razgovoru sa saputnicima na prvoj puš-pauzi, svi nam kao programirani ponavljaju isto: „u Preševo se teško živi", „idemo po leba u Evropu". Jedan ima brata u Briselu, jedan u nekom selu u Belgiji, treći u Holandiji...
Kako to već putnici namernici znaju da otvore dušu jedni drugima, slušamo priču o lošem životu na jugu Srbije (mada niko u ovom autobusu taj prostor ne naziva baš tim imenom), problemima da se prehrani porodica. Posla nema, a i ko ima, ne prima platu.
- Mirno je dole. To, Srbi i Albanci. Ali ekonomija je strašno. Šta ću, ne mogu u Beograd. Nemam leba u Preševo, a kad dođem u Beograd kafa 150 dinara, a mogu da zaradim iste pare. Lakše se čovek snađe u Bruksel nego u Beograd. Ovo mi prvi put. Treba da idem u neko selo tamo, pa ću da vidim - priča nam jedan rođeni Preševac, koji kaže da poslednjih deset godina živi u Kosovu Polju.


Bruksel je inače preševsko-bujanovačka transkripcija za nezvanični glavni grad Evropske unije. Nastavljamo priču, a kako to kod naših ljudi uvek biva, brzo se dođe do politike: bombardovanje, Kosovo, Tači, Tadić...
- Pa je l' ti misliš da to može u Evropu? Da te neko bije što si ovo ili ono. Ja mislim da ne može. Zato idem tamo - priča nam jedan stariji Albanac.
Pokušavamo da saznamo kako se ko od njih snalazi za papire u Belgiji, gde može da se nađe neki posao. Sve sa pričom kako mora da se preživi. Putnici namernici iz Preševa, međutim, ne pokazuju previše poverenja. Na ova pitanja se već pomalo i zaboravlja srpski.
- Drugar, koliko do granice - prilazi nam jedan Albanac koji je do tada sa strane posmatrao razgovor. - A i vi prvi put? 'Ajde, idemo po pamet u Evropu. Je l' imate neku struku, jel imate nekog u Bruksel? Ne može tamo ništa ako ne znaš nikog!
Tradicionalna srpska kombinacija za završavanje poslova „znam čoveka koji zna čoveka", u albanskoj varijanti glasi „imam rođaka koji ima rođaka".
U jednom momentu, odvodi nas u stranu. Vidimo da, ipak, ne ide prvi put u Bruksel.
- Pričaj. Šta ti treba? Imam dole brat. Sad smo pustili papire za malog na čiču. Kad sam poš'o, nisam hteo da se zna da idem u Bruksel, ali su ovi moji iz Preševo čuli pa me pitaju što ideš. I ja zezam ove u Preševo, kao počinju ovi pregovori pa me Tači šalje. Kaži ti da te šalje Tadić pa da radimo biznis - smeje se Preševac. I nastavlja:
- 'Ajde sa mnom da vidiš kako se prelazi granica. Slušaj, radio sam ja sa vama „vlasima". Dobri ste vi. Popametniji ste od nas. Vidi ove po autobusu, kako su poglupi. Ćute tu, ništa ne govore, plaše se. Kako će da srede papire u Bruksel kad ćute? Videćeš, neće moći ni cigare da prenesu preko granice. To, ako misliš da odeš tamo pa da ti u Belgiju daju tek tako da živiš, od toga nema ništa. Moraš da imaš nekog. A ako ćeš da radiš nešto u Bruksel, samo da radiš sa Albancima. Nema tamo mnogo „ja sam Srbin, ti Albanac", samo da se radi. Ne zanima mene tamo što sam Albanac, kad moram da zaradim leba da šaljem deci. Ljudi umiru od gladi, mora da se ide preko. Moraš da pričaš sa ovoga, sa onoga, da vidiš ko zašto ide. Može da ti završi nešto, da završiš ti njemu. Je l' imaš nekog u Bruksel? - ponovo nas pita, očekujući da i mi njemu otvorimo neku „kombinaciju".
Odgovaramo da ne znamo nikoga u Briselu, ali da imamo „nekog" u Holandiji. Pričamo da nam se sve smučilo u Srbiji. Ni u Beogradu više ne može da se živi. Idemo da predamo papire, pa šta nam Bog da. Nije baš oduševljen. Nadao se da će lakše naći nekog biznisa od nas.
- U Holandiji? To je dobro. Ako ćeš samo da sređuješ papire, onda ideš kod Flamanaca, u Bruksel je sad teško. Mislim, meni i nije loše. Da se ne žalim, vidi šta pušim - kaže nam Albanac i pokazuje nam paklicu „marlbora". Pitamo ga kako se zove. Čujemo da ga zovu Baco, ili tako nešto. Smeje se, i gleda nas ispod oka.
- Polako. Ne brini, pričaćemo... - kaže nam Baco, dok se autobus polako približava srpskoj-mađarskoj granici.

...

 

[KOLEGA IVAN]

...

Od uvođenja belog šengena to je granica Evrope za sve nas. Ako se to pređe, onda su azilanti „na konju". Naš ministar Dačić je, kaže, pojačao kontrole na granici. Ne sme da se ugrozi šengenska budućnost Srbije zbog ilegalnih iseljenika. Pojačana kontrola na granici sa Mađarskom, na kojoj se sada brani šengenska budućnost Srbije, nije se pokazala kao toliko nepremostiva prepreka za albanske i ostale azilante iz Srbije.
Srpski carinik ulazi u autobus. Sa radija se glasno čuje albanski folk. Prilično sličan ovom našem, samo su zurle za nijansu istaknutije, i u toj meri zvuči prihvatljivije što ne razumemo tekst i čovek ne mora da se upušta u budalaštine koje se ispevavaju.
- Gasi tu muziku i upali svetlo - oštar je naš carinik i kreće u turu po autobusu.
- 'Ajmo, braćo Amerikanci, da vidimo pasoše - duhovit je carinik, a ceo autobus se kiselo osmehuje.


- Šta je, ide se u Brisel, mora da se plati struja. Pa jeste, sad mora da se plati, a kod Miloševića niste plaćali struju - nastavlja carinik sa humorom. Pretresa autobus, traži da se podignu noge, tek da vidi „da se nije neko dete sakrilo ispod".
Srpsku granicu smo lagano prešli. Vozači podsećaju putnike šta je sve potrebno za prelazak mađarske granice. U EU ne mogu da uđu oni koji su u zemljama šengena već iskoristili onih 90 dana. Uz sebe je poželjno imati i neko pozivno pismo ili rezervaciju hotela. Obavezno je i međunarodno putno osiguranje. To su sve, kao, garancije da je putnik legalan. Ekipa Pressmagazina sa sobom nije ponela nijedan dokument. Kao pali s Marsa, gledamo šta rade „iskusniji" emigranti. Sve fore se već znaju. Oni koji imaju osiguranje pokazuju osiguranje, oni koji nemaju vade po 20 evra.
Mađarski carinik uzima pasoše i nosi na proveru. Izlazi iz svoje kućice i na srpskom čita albanska imena. Jednom je ostalo da provede još 15 dana u EU, ili će da prebaci dozvoljeni rok. Neće da ga puste. Jedan čiča ima zabranu ulaska u šengenski prostor. Carinici „prave problem". Jedan po jedan odlaze na „konsultacije" sa carinikom i vraćaju se u autobus. Primanje mita bi bila ozbiljna optužba, ali ljudi sa zabranom ulaska prolaze kao da se ništa nije desilo.
Ali, to je samo početak muka na granici. Posle sređivanja problema sa dokumentima kreće „trkeljisanje" po torbama i potraga za cigaretama. Prema propisima, preko granice mogu da se prenesu samo dve pakle cigareta ili 40 komada. Mađarski carinici izvlače ceo autobus napolje sa svim stvarima i otvaraju svaku torbu pojedinačno. Albanac sa kojim smo razgovarali pre dolaska na granicu nam prilazi i kaže:
- E, sad ćeš da vidiš kako će da padaju za cigare. Ne znaju kako se to radi, vidi ih pogubljene. Sad ćeš da vidiš kako se to radi. Gledaj samo da nam ne dođe neki carinik s leđa - kaže nam Baco i čeka da carinik koji je pregledao stvari spusti pogled i tom trenutku se sa torbom provlači u red sa onima koji su već prošli kontrolu. Pre toga nam je pokazao „fore" kako se kriju cigare. Mala škola azilantskog života ovog Albanca se pokazala kao efikasna. Mi smo neometano prošli kontrolu sa boksom i po.

- Tako se to radi. Ja sam dok je bilo viza znao tako da pređem granicu. Izađem iz autobusa i napravim se lud. Držim neki papir u ruke i samo prošetam, ako me neko zaustavi ja kao pitam nešto. Ako ne, samo strčim i sačekam autobus da prođe. To se najviše radilo na bugarskoj granici. Najbolje je bilo kad su Rumuni ušli u beli šengen. Ja sam 2003. našao čoveka koji je radio na rumunsko-mađarskoj granici. Ima čovek dvadesetak rumunskih pasoša, i gleda, gleda jedan po jedan, da mi i kaže: evo ličiš na ovog, 'aj preko granice. Posle granice se nađemo i daš mu 700 evra. Bilo nas trojica, imali smo hiljadu i po. Dali za jednog, dali za drugog, ali za trećeg nismo imali. Tu smo morali da ga zajebemo. Šta ćeš, ni za 'leb više nismo imali. A i znao je on to, al već nam je uz'o 1.400. Dosta mu je. Slušaj brat, ceo sam ti život po Evropi. Radio u Nemačkoj, u Švajcarskoj. Tamo bio i azilant. Moraš stalno da se snađeš nešto - priča nam Baco.

Belgija - od emigrantskog raja do azilantskog pakla

Belgija od aprila prošle godine nema federalnu vladu, pošto je za Flamance i Valonce sve teže da postignu politički dogovor, a za to vreme izrodila se velika azilantska kriza koja u velikoj meri dodatno destabilizuje državu. U Belgiji je sve veći broj potražilaca azila za koje država nema mesta u prihvatnim centrima, zbog čega mnogi od njih završavaju kao beskućnici na ulici. U novembru Ujedinjene nacije su osudile belgijsku politiku prema azilantima, pošto je zabeleženo čak sedam hiljada potražilaca azilanata koji žive kao beskućnici. Negde istovremeno, belgijska policija je sprovela akciju „čišćenja" beskućnika sa jedna autobuske stanice na severu Brisela.
Azilanti se smeštaju u napuštene zgrade, bez struje i grejanja, u skvotove, stare kasarne i jeftine hotele. Belgijske službe za poslove sa azilantima su prebukirane zahtevima, a pošto federalna vlada ne funkcioniše, nema izgleda da će se uskoro naći neko rešenje, a donošenje odluka po pitanju azilanata se svodi na administrativne poslove. Belgijanci, inače, većinom ne gledaju blagonaklono na pridošlice iz raznih krajeva sveta, jer i sama Belgija ima veliki problem sa nezaposlenošću. Drugi problem je što Fedasil, federalna agencija za prihvat azilanata, nema više prostora da daje prioritet porodicama sa malom decom, zbog čega je i sve više maloletnih na ulici. Istovremeno, nacionalne službe imaju sve manje budžete, pa je oko 50 službenika sekretarijata za azilante u toku prošle godine ostalo bez posla. A posla je sve više.
U međuvremenu, Fedasil je kažnjen sa 200 hiljada evra zbog nepropisnog odnosa prema potražiocima azila, a u oktobru je jedan azilant iz Konga tužio agenciju za 15 i po hiljada evra pošto mu je odbijeno pravo na stanovanje. Dobio je na sudu, a pošto mu nije isplaćeno, sud je zamrznuo imovinu agencije. Mnogi azilanti su pokrenuli parnice protiv Belgije, a ispostavilo se da mnogima nije dozvoljen ulazak u Belgiju, iako se radilo o „običnim turistima".
Inače, fama o dobrom azilantskom životu u Belgiji rodila se pre 2007. godine, kada su azilanti primali solidnu socijalnu pomoć. Pre juna 2007. godine potražioci azila su prolazili kroz proceduru u dve faze. U prvoj fazi su bili smešteni u prihvatni centar, a u drugoj su dobijali kuće ili stanove širom Belgije i 900 evra mesečno pomoći po osobi. Većina Belgijanaca je bila za ukidanje pomoći, pošto je to iznos koji je veći nego što dobijaju nezaposleni Belgijanci. Prema sadašnjim propisima, azilanti dobijaju samo smeštaj, hranu i pomoć socijalnih službi. Ali, u to vreme, službe su brže reagovale i rešavale zahteve, a sada su koncentrisane na to da im obezbede ono što su azilanti sami obezbeđivali sa mesečnom isplatom od 900 evra.

Prelazak granice se pretvorio u epopeju od tri sata. Dok smo pričali, carinici su oduzimali pasoše svima kojima su pronašli više od dve kutije cigareta. Za boks su pisali kaznu od 170 evra. Cigare su naravno oduzimali. Ali ni to nije bilo sve. Mađarske patrole su čak četiri puta zaustavljale autobus do ulaska u Austriju, i ispočetka je išlo „trkeljisanje" po stvarima.
Većina nam već otvoreno psuje po carinicima, po državi, srpskoj, mađarskoj, svakoj drugoj državi. Sada već otvoreno pitamo kako možemo da sredimo papire „u Brukselu". Svi nam kažu da je najbolji način - brak. I to sa nekom babom usedelicom. Al' za to treba vreme, „da je šarmiraš„. Baco nas ponovo odvodi na stranu i počinje da otvara „kombinacije".
- Slušaj, imam dole brat. Mnogo snalažljiv. On je našao Belgijanku i dobio papire. Sad će i decu da vodi. Priznali mu kao vanbračnu decu. Ima i posao. Dobar posao, originalan. Završavaju original papire za ove Cigane, naše i vaše, i njih je mnogo dole. Jedan mi se hvalio kako je imao sreću. Našo babu od 55 godina, ima šećer i pritisak, po dve nedelje ne ustaje iz krevet. Kune se u decu da je morao da **** samo jednom - kaže.

Naš „vodič kroz azilantski život" u poverenju nam kaže da ima vezu da se sredi lekarski izveštaj. Zahtev za azil može da prođe jedino ako si bolestan, a u svojoj državi nemaš uslova za lečenje.
- Sad ti je u Bruksel prvo bog pa doktori. Trećeg nema. Za pare se sredi da si malo ćaknut i da ti treba lečenje. I onda dobiješ papire da budeš tamo. Ne možeš to sam, moraš da imaš nekog ko te vodi. Jedan je završio azil, na foru da je lud. Naš čovek koji to završava ide s njim i tačno zna šta treba da kaže. Ovaj priča neke gluposti na albanskom, a čovek mu kao prevodi. U stvari kaže ono što tačno treba. Ali, nema kao ono što kažu da ti Belgijanci nešto plaćaju. To nema. Moraš da radiš. Da možeš sve da radiš. Ovi naši sa Kosova i iz Preševa što dolaze neće ništa. Možeš da radiš sve, da se snalaziš. Da prodaješ drogu. Radio sam sa nekim Albancem, onim pravim iz Albanije. Rekao on meni to da prodajem, ja mu kažem čekaj brat još se malo znamo pa da vidimo. Znam ja to kako ide. Dovode ove naivne sa Kosova da prodaju drogu, kao izađeš malo na ulicu od ćoška do ćoška i budeš dobar dvesta evra. Ali, kaže da zapisuje koliko je radio, pa će mu plati na kraj meseca. I gledam kako padne 28. dan. A meni žao. Mi smo te iz Albanije uvek gledali kao vanzemaljce, a ovaj sa Kosova mi nekako bliži. Ako hoćeš, možeš i to da radiš - kaže nam.
Na jednom stajalištu u Nemačkoj, u pola noći, pored našeg autobusa staje jedan „švajcarac". Autobus sa švajcarskim registarskim tablicama, na kome na nemačkom piše „Švajcarska". I ništa ne bi bilo čudno, da „enterijer" autobusa ne izgleda kao da je iz Vranja. Ili iz Preševa. Naš saputnik „merka" autobus, koji je ostao prazan dok su putnici otišli u klozet.
- Sad bi mogli - kaže onako za sebe, ali tada nam prilazi jedan iz autobusa sa flašom srpske vode i rečenicom „šta gledate tu", na čistom srpskom. Ispostaviće se da je to čisti bosanski jezik.

...

 

[KOLEGA IVAN]

...

- Mi smo iz Novog Pazara. Gde si ti video Švajcarca u ovo doba noći? Svi smo mi ovde istim poslom - smeje se i odlazi.
Autobus se provlači kroz Nemačku i staje na svakom koraku. Čovek bi pomislio da srpski Albanci žive u svakom selu u Nemačkoj. Većina putnika, ipak, ide u novu preševsku meku - Bruksel. I u Belgiji, autobus se zaustavlja u nekoliko manjih mesta, gde su se pioniri azilanstva već udomili. Iz onog vremena kada su Albanci iz Srbije bili „ratne izbeglice".

- Ja sam još devedeset prve godine dobila papir. I meni je ovde dobro. Nikakav problem nemam. Imam svoj papir i niko me ne dira - kaže nam gospođa starosedelac sa „original papirom".
I naš „prijatelj" Baco, čovek sa vezama u Briselu, izlazi u jednom selu udaljenom dvadesetak kilometara. Tamo ga, kaže, čekaju njegovi. Dogovaramo se „za dalje".
- Idi vidi u Bruksel šta možeš, ali zapamti, ništa ne možeš sam. Čujemo se - kaže nam.

Šengenske muke Ivice Dačića


Stavljanje Srbije na belu šengen listu i ukidanje viza za naše građane suštinski je bilo i skidanje poslednje cigle spoljnog zida sankcija iz devedesetih, bar što se Evrope tiče. Entuzijazam Srba za putovanjima u Evropsku uniju ugušila je ekonomska kriza koja se razvijala uporedo sa otvaranjem granica, pa je u prvoj godini slobodnog kretanja zabeleženo čak 300.000 prelazaka preko granice manje nego u godini dok je još bilo viza! Ali, ostao je osećaj slobode i mogućnosti da se putuje, simbolično je napravljen veliki korak ka evropskoj budućnosti. Međutim, problem sa azilantima preti da nas na ovom putu vrati unazad.
Evropske diplomate s vremena na vreme dobace našim vlastima da se ne gleda blagonaklono na činjenicu da je Srbija prva na listi po broju zahteva za azil. Milica Delević, direktorka Kancelarije za evropske integracije, nedavno je posle predaje odgovora na Upitnik za kandidaturu u sedištu Evropske komisije rekla da na sastancima sa predsednikom Evropskog saveta Hermanom van Rompejom, komesarom za proširenje Štefanom Fileom i komesarkom za pravosuđe Vivijen Reding nije bilo razgovora o mogućnosti uvođenja viza Srbiji zbog problema s azilantima. Međutim, u EU se problem azilanata ozbiljno sagledava, a pojavio se i francusko-holandski predlog za uspostavljanje brže procedure za ukidanje vizne liberalizacije. Smatra se da bi Srbija tu bila među favoritima na listi za ukidanje liberalizacije. I svaka izjava nekog evropskog diplomate sadrži rečenicu da vizna liberalizacija nije pod znakom pitanja, uz šta se dodaje jedno značajno - „ali". Francuski ambasador u Beogradu Fransoa Gzavije Denio rekao je da „ne veruje da će odluka biti revidirana i povučena, ali to umnogome zavisi od srpskih vlasti". U belgijskom ministarstvu za imigraciju i azil, recimo, upozorili su da je ukidanje viza bilo neka vrsta ugovora o poverenju.
Ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić je nedavno izjavio da je prošle godine oko 10.000 građana Srbije tražilo azil u zemljama Evropske unije, kao i da je više od četiri hiljade vraćeno na osnovu Protokola o readmisiji. A uz to je poručio i da su preduzete mere uključujući oštrije kontrole granica i provere da li postoji organizovana zloupotreba vizne liberalizacije.
Što se tiče vizne liberalizacije, za sada smo se izvukli. Ali, Evropska komisija u junu bi trebalo da podnese izveštaj o funkcionisanju vizne liberalizacije i načinima kako da se spreči njena zloupotreba.
Kraj fame o „obećanoj zemlji"

Autobus pristaje u stanicu u severnom Briselu. Kažu da je to najgori kraj grada. Na ulici se sreću žene niskog morala i visoke cene, na svakom ćošku emigranti žickaju za cigare i „prezentiraju" svoje znanje engleskog koje se svodi na tri reči: kokain, heroin i marihuana. Klasična štajga, reklo bi se, samo što infrastrukturno ova brisleska izgleda kao Volstrit. Upravo u tom kraju nalazi se centar za azilante.
Ta severna stanica u Briselu je, inače, poznata kao stecište azilanata koji ne nađu mesto u azilantskom centru. Desetine Kosovara, Iračana i Avganistanaca su donedavno spavale na toj stanici, zbog čega je Belgija kritikovana od Ujedinjenih nacija. Policija je to rešila na svoj način. Prebačeni su u jedan od desetine centara u Belgiji.

Na pedeset metara od stanice je kancelarija Belgijskog sekretarijata za azilante. Nalazi se u zgradi sa znamenitim nazivom Svetski trgovinski centar, samo što prvo slovo u stilizovanoj skraćenici WTC na zgradi, izgleda kao ćirilično slovo „Š„. „Mora da je zbog naših azilanata to postao „šiptarski centar", kaže nam jedan u autobusu.
Prema propisima, azilanti imaju osam dana od dolaska na tlo Belgije da se prijave u centar. Mi kao „pravi azilanti" prvo idemo tamo. Naleteli smo na reku azilanata iz severne Afrike. Oni su sada u centru pažnje. Kako su nam objasnili na nemuštom engleskom jeziku, tu na licu mesta predaju stvari i odlaze u prihvatilište. Porodice sa gomilom torbi i kesa, u rekama pristižu sa svih strana. Pričamo sa Tunišanima koji unose u zgradu pola Tunisa sa sobom. Delimo zajedničku muku. Samo što je njihova realno veća. Ostali bez ičega „u pucanjima u njihovoj zemlji". Ili su samo na nama vežbali priču za administraciju?
Srećemo i jednu stariju gospođu, rodom iz Preševa. Kaže da je došla „da se raspita za jednu prijateljicu".
- Prijaviš azil, ako ima slobodnih mesta pozovu te u kamp, i posle tri meseci te vrate kući. Dobiju nešto malo para za to vreme da se ima šta da jedu. Ništa nije to. E, samo ako ima kvalitetne papire da je bolestan, onda dobija azil i boravište - kaže nam gospođa.
Ulazimo u zgradu Svetskog trgovinskog centra, i prilazimo šalteru za prijavu azila. Tamo je atmosfera kao u turističkoj agenciji. Dve visoke gospođe, reklo bi se Flamanke, pričaju nam o proceduri za dobijanje azila hladnokrvno kao da rade u turističkoj agenciji. Kažu nam da je trebalo prvo da se javimo telefonom, jer nije princip da tražitelji azila dolaze bez poziva. Preko telefona, kažu nam, dobićemo precizne instrukcije o proceduri dobijanja azila.
Samo što mi koji dolazimo sa Balkana ne moramo da zovemo. Iako su azilanti sa severa Afrike trenutno „svetski hit", mora da se zna ko je bio prvi. Jer, na šalteru na srpskom i albanskom stoji ono obaveštenje upućeno „građanima Balkana": ne tražite azil iz socio-ekonomskih razloga, dobićete negativan odgovor!?
- Od 15. decembra nemate potrebu za vizu da bi putovali u Belgiju. Ured za strance konstatuje da od tada mnogi državljani s Balkana traže azil u Belgiji. Važno je da znate da samo oni koji su progonjeni ili koji beže iz ratne situacije mogu dobiti azil u Belgiji - piše na obavešetnju okačenom pored šaltera za prijem. A pored se nalazi brošura od dvadeset strana o proceduri za dobijanje azila na albanskom jeziku. Na srpskom - brošure nema.

Ispred centra za azilante razgovarali smo i sa jednim Marokancem. Počeli smo razgovor o teškom životu, a već u trećoj rečenici ponudio je da nam nabavi „sve što nam treba". Kokain, heroin, žene. Sreli smo i jednog starijeg gospodina. Pomalo sramežljivo nam je rekao da mu Belgijanci ništa nisu odgovorili. Rekao nam je da dolazi iz Bujanovca i da ima sina koji živi u Holandiji.
- Rekli mi samo snađi se za stan u Bruksel. Pa, kako da se snađem. Ta socijalna pomoć to je ništa. Ovo je velika prevara. Niko ne dobija ništa. Ma, ti si došo iz Srbije, šta njih briga za tebe. Kao da će ti daju neke pare, što bi to radili. Kaže mi sin, ovde ne moraš da imaš dve hiljade evra da živiš, ali čovek mora mnogo da radi da dobije te pare. Gledam i vidim šezdeset odsto naših ljudi ovde uništeno. Ej, sa četrdeset godina treba da ti počne život, a vamo jednom ruka polomljena, drugom noga polomljena, trećem glava. Sve nešto polomljeno. Ja ne znam, ali izgleda da je ovde gore nego u Srbiju. Gledam juče vesti, pa mi prevode, ova zemlja nema ni vlast - kaže nam čiča.

...

 

[KOLEGA IVAN]

...

Kad su odbili da nas prime na razgovor za azil, imali smo još jedan razgovor sa Albancem iz autobusa. Upoznaje nas sa svim forama preživljavanja u surovom svetu. Poziva nas da zajedno radimo. - Ne znam te, ali moram da radim. Mi sa Balkana se ovde lako prepoznajemo. Vidim tako nekog. Pa sednem pored njega počnem da pričam. On pita šta radiš. Nikad ne kažeš da radiš nešto veliko. Najviše sitne krađe, za to su male kazne. I vidiš ko šta radi. Ja volim pravi, originalan posao, da imam papire i radim ko čovek. Radio sam i kanalizaciju i čišćenje septičkih jama. Sve da se preživi - priča nam. Bez para i bez veza po Briselu, nismo mu bili više toliko interesantni. Da li da nas otkači, ili je zaista tako, tek rekao nam je da i on menja planove. Neće da se zadržava u Bruksel, kaže nam. - Slušaj, radio sam u Švajcarsku, u Nemačku. Sve sam radio da preživim. Kad je bio rat u Iraku, pričao sam da sam Iračanin i da se nisam čuo sa ženom i decom. Ima ljudi koji hoće da pomognu. Kažem da mi treba da prehranim decu u Iraku i oni daju. Znao sam za godinu dana da sačuvam i po 20 hiljada maraka i da pošaljem kući. Znači sve sam radio. Ali, mator sam ja da me ponovo neki Švaba baca da radim u kanal - kaže nam. Belgijanci možda nisu Švabe, ali u toj Evropi sve mu to dođe na isto. Kao što smo svi mi za njih isti, kažemo mu. Na kraju nas pita šta stvarno radimo u Briselu. Rekli smo mu da smo novinari. Smeje se. - Vi bar imate struku. Lako ćete nađete posao. Vidi se da niste ozbiljni. Ovde dolaze ljudi koji nemaju šta da izgube. To ne može da se odglumi - kaže nam Albanac i uz osmeh nam poručuje da „pozdravimo Tomu Nikolića". Bez azila i sa neuspelim kombinacijama u Briselu, vraćamo se za Srbiju istim autobusom kojim smo došli. Ulazimo u autobus. Unutra sedi jedan starac. Da nije nas, bio bi jedini putnik. I on kaže da je bio kod sina u poseti, ali da mu ne pada na pamet da živi u ovoj Belgiji. I on je izgleda shvatio da je Evropa stigla u Preševo mnogo pre nego u ostale delove Srbije. Jer, i u centru Evrope je baš kao u Preševu. Ako imaš pare, „sve možeš da završiš„. A ako nemaš pare, onda ti jedino ostaje da bežiš.

http://pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/154035/Azilantska+veza:+U+Evropu+sa+200+€+u+pasošu.html

Kad bismo izuzeli brojne gramatičke greške nepismenog novinara (u koje ne računam autentične izjave Šiptara tipa "Živim u Preševo" i "Radio sam u Švajcarsku i Nemačku") tekst je veoma duhovit a donekle i poučan. Pa dovoljno je samo ovo "Idemo u Evropu", kao da se Srbija nalazi u Africi pa sad idemo u Evropu. I naziv teme je u skladu sa tekstom ovog polupismenog novinara Press-a. Zanimljivo je to da su EU i NATO zdušno podržave Šiptare u borbi za nezavisnost od Srbije a sad ti Šiptari beže u Brisel u kome se nalaze sedišta i EU i NATO ili kako reče ovaj nepismen novinar-glavni grad Evrope, ko da je Evropa država a ne kontinent. Uglavnom, sada je red da EUropa oberučke prihvati te Šiptare koje podržavaju sve vreme. Inače, Srbi uopšte ne "begaju" iz Srbije. Srbima je u Srbiji lepo i niko ne beži iz zemlje, taman posla. To rade samo Cigani i Šipci.

 

[Konstantin Veliki]

Moj srpski je los, ali sta vam znaci Jevropa to se zove Evropa valjda.

 

[KOLEGA IVAN]

Tekst je dugačak ali je dobar. Komentarišite!

 

[mar_comm]

Dobar ...

 

[rendianka]

Odlican tekst da ovi nasi evrotalibani shvate jednom da u Evropi ne cvetaju ruze i ne daje se nista gratis.