Quantcast

U ime naroda Srđan Aleksić-Trebinjac,heroj ili zloupotrebljena nesreća u satanizaciji Srba?

doktorSokrates

Primećen član
Poruka
539
SLUČAJ SRĐAN ALEKSIĆ: U ime naroda!
8.02.2018.Autor: Rade Jerinić

FacebookTwitterEmailShare
SLUČAJ SRĐAN ALEKSIĆ: U ime naroda!


„Ekspres” objavljuje pravosnažnu presudu Vojnog suda u Bileći broj IK 33/93 od 5. aprila 1994. godine u slučaju smrti Srđana Aleksića. Na ovu presudu nije se niko žalio, ni tužilac, ni odbrana, ali ni porodica pokojnog Aleksića

Da pitate bilo koga kako je poginuo Srđan Aleksić, svi će reći ubila su ga četiri pijana, bradata, naoružana srpska vojnika na najpodmukliji način šutirajući ga dok je ležao na zemlji. Samo zato što je pokušavao da zaštiti svog poznanika Alena Glavovića, Bošnjaka. Niko, ili skoro niko ne zna ko su ta četvorica vojnika, da li su oni odgovarali za to delo, kakva im je sudbina bila… Niko ne zna da se povodom smrti Srđana Aleksića vodio i sudski proces pred nadležnim vojnim sudom u Bileći i da su četvorica vojnika osuđena pravosnažnim sudskim presudama.

U toj presudi utvrđena je formalno pravna ili sudska istina. Po toj istini četvorica optuženih nisu ubice, već učesnici u tuči koja je rezultirala smrtnim ishodom. Niko se na ovu presudu nije žalio, pa ni porodica, i nikome ni nakon 25 godina nije palo na pamet da pokrene reviziju postupka. Umesto toga, stvorena je dogma o jedinom „moralno ispravnom Srbinu” Srđanu Aleksiću. Dogmu nikada nije zgodno osporiti. U izmenama Krivičnog zakona Nemačke iz 1935. godine stoji: „Kazniće se svaki onaj ko počini delo kažnjivo ovim zakonom, ili koje zaslužuje da bude kažnjivo prema osnovnim idejama ovog zakona ili prema zdravom narodnom osećaju”.

Srdjan Aleksic (3)


Tekst presude prenosimo uz manja skraćenja:
Vojni sud u Bileći u vijeću sastavljenom od sudije kapetana prve klase Karadoglić Branka, kao predsjednika vijeća, sudije kapetana Pikula Milosava, te sudija porotnika kapetana prve klase Čihorić Danila, kapetana prve klase Milinić Petra i starijeg vodnika Bubalo Milana… donio je i javno objavio dana 6. 4. 1994. sledeću
Presudu
Optuženi Redžo Savo, Ukropina Dragan, Kovač Milenko i Kovač Simo… krivi su što su:

Dana 21. 1. 1993. godine oko 15.00 časova u Ulici Muje Zupčevića u Trebinju učestvovali u tuči, udarajući pesnicama i nogama po čitavom tijelu Aleksić Srđana, sina Rada iz Trebinja, koji je tom prilikom zadobio krvarenje ispod moždanih opni sa otokom mozga, usled čega je dana 27. 1. 1993. godine došlo do nasilne smrti oštećenog pok. Aleksić Srđana.
Dakle, učestvovali su u tuči u kojoj je jedno lice lišeno života, čime su počinili krivično djelo učestvovanje u tuči iz čl. 44 KZ RS -Posebni dio 33, 38, 41 KZ-a RS i 351 ZKP-a osuđuje:
OPTUŽENOG: REDŽO SAVU, UKROPINA DRAGANA I KOVAČ MILENKA na kaznu zatvora u trajanju od po 2 (DVIJE) godine i 6 (ŠEST) mjeseci.
OPTUŽENOG: KOVAČ SIMU na kaznu zatvora u trajanju od 2 (DVIJE) godine.

Obrazloženje
Dana 7. 7. 1993. godine Osnovno vojno tužilaštvo u Bileći je pod brojem I VTK 36/93 od 1. 7. 1993. godine ovome sudu dostavilo optužnicu protiv okrivljenih zbog krivičnog djela ubistvo iz čl. 36 stav 1 KZ RS Posebni dio. Na glavnom pretresu 6. 5. 1994. godine osnovni vojni tužilac je izvršio izmjenu u činjeničnom i pravnom dijelu optužnog akta na način opisan u izreci ove presude, podnoseći sudu sada optužni prijedlog. Kod ovako izmjenutog optužnog akta, osnovni vojni tužilac je ostao do završetka glavnog pretresa.

U dokaznom postupku sud je saslušao oštećenog Aleksić Radu, a zatim uz saglasnost stranaka umjesto neposrednog saslušanja svjedoka pročitao njihove iskaze i to: svjedoka Milošević Slavka, Begonišić Eduarda, Popov Želimira, Šupić Miodraga, Lončar Ljubiše date na zapisnik od 22. 9. 1993. godine, te iskaze svjedoka Grujičić Dobroslava od 7. 10. 1993. godine, svjedoka Lajović Milana od 21. 10. 1993. godine, svjedoka Dučić Slobodana od 2. 12. 1993. godine, svjedokinje Radulović Snježane od 6. 12. 1993. godine, svjedoka Glavović Alena od 4. 4. 1993. godine, te vještaka dr Sorajić Dragana od 8. 10. 1993. godine, kao i nalaz vještaka dr Kuliš Mihajla od 28. 1. 1993. godine, zatim je izvršen uvid u foto-dokumentaciju, prepisan je dopis Doma zdravlja Trebinje, kao i izvještaj o smrti broj 950/93 te dopis MO Trebinje od 22. 1. 1993. godine potpisan od strane dr Stanka Buhe, izvršen je uvid u kaznene podatke za optužene.
Sud je odbio prijedlog branioca optuženog Kovač Sime i Kovač Milenka koji je predložio da se izvrši rekonstrukcija toka događaja na licu mjesta iz razloga jer prevođenje predloženog dokaza s obzirom na prevedene dokaze ne bi vodilo razjašnjavanju činjeničnog stanja.

Srdjan Aleksic (4)
 

doktorSokrates

Primećen član
Poruka
539
Cijeneći sve ove prevedene dokaze pojedinačne i u njihovoj međusobnoj povezanosti, a sve to dovodeći u međusobnu vezu sa odbranom optuženih, sud je utvrdio činjenično stanje kako je to navedeno u izreci ove presude, a sve to na osnovu sledećeg:
Naime, tokom glavnog pretresa utvrđeno je nespornim da je pok. Aleksić Srđan od zadobijenih povreda u događaju pred zgradom SJB Trebinje od 21. 1. 1993. godine, u kojem događaju su učestvovali okrivljeni, umro nasilnom smrću dana 27. 1. 1993. godine.

Iz nalaza vještaka dr Kuliš Mihajla koji je izvršio obdukciju, a koji nalaz je kao potpun i bez protivriječnosti prihvatiljiv za sud, proizlazi da je Aleksić Srđan umro nasilnom smrću i da je uzrok smrti krvarenje ispod moždanih opni sa otokom mozga i da je uzrok smrti izazvala snažna tupo tvrda sila koja je djelovala u predio glave, ali se ne može reći u koliko navrata, pa da je stanje pacijenta stalno, od momenta zadobijenih povreda pa sve do smrti, bilo takvo da nije mogao spontano disati i život mu je održavan zahvaljujući ljekarima bolnice i medicinskom osoblju.

Tokom glavnog pretresa sud nije mogao na nesumnjiv i pouzdan način razjasniti, odnosno utvrditi ko je od četvorice optuženih nanio povredu Aleksić Srđanu koja je uzrok smrti, odnosno ko je od četvorice okrivljenih udario Aleksić Srđana u glavu. Naime, niko od saslušanih svjedoka ne zna, ne sjećajući se ili nije vidio ko je od četvorice okrivljenih udario Aleksić Srđana u glavu, kao ni koji je raspored okrivljenih bio oko Aleksić Srđana dok su ga udarali…

Provođenje rekonstrukcije toka događaja na licu mjesta s obzirom na iskaze svjedoka kada oni ne znaju raspored okrivljenih oko Aleksić Srđana dok ga udaraju, po ocjeni suda čini se bespredmetnom pa je prijedlog odbrane odbijen…

Dalje, s obzirom na tok događaja (kako dalje stoji u presudi) i različito vremensko uključivanje okrivljenih, proizlazi da nastupila posledica (smrt jednog lica) nije rezultat udruženosti napadača u njihovom djelovanju kroz zajednički umišljaj u pravcu preduzimanja protivpravnih aktivnosti. Naime, povezanost napadača u zajedničkom djelovanju je rezultat spontanosti i nepredviđenosti toka događaja i učešća okrivljenih u njemu i ta povezanost nije postojala kroz zajednički umišljaj da bi se govorilo o zajedničkoj odgovornosti za posledicu, koja posledica takođe nije obuhvaćena zajedničkim umišljajem okrivljenih. Dakle, nije bilo rezultata u nastojanju suda da se utvrdi konkretni izvršilac krivičnog djela ubistva, odnosno saizvršilaštvo okrivljenih za to djelo.

Dalje, tokom glavnog pretresa je utvrđeno nespornim da je sukob između okrivljenih i pok. Aleksić Srđana isprovocirao okrivljeni Redžo Savo, koji to sam priznaje kada kaže da je čuo da je jedan od dvojice mladića musliman i da ga je on uhvatio za prsa psujući mu majku. Ovaj sukob između okrivljenog Redžo Save i Aleksić Srđana potvrđuju i ostala trojica okrivljenih, Ukropina Dragan, Kovač Simo i Kovač Milenko, koji vozilom marke „jugo” dolaze na lice mjesta i, kako kažu, zatiču okrivljenog Redžo Savu u sukobu sa dvojicom mladića od kojih je jedan bio Aleksić Srđan. Dalje na sukob između okrivljenog Redžo Save i Aleksić Srđana (na početak sukoba) ukazuju i svjedoci P. Ž., koji kaže da sukob prvo počinje između Redžo Save i Aleksić Srđana kada Redžo Savo udara Aleksić Srđana, a ovaj se brani, a sve to nakon što je Aleksić Srđan pomogao Glavović Alenu koga je Redžo Savo već bio oborio na zemlju, skidajući Redžo Savu sa Glavović Alena, kako je to istakao i svjedok Glavović Alen. Svjedok B. E. govori o sukobu između Redžo Save i Aleksić Srđana na način što Redžo Savo goni Aleksić Srđana sa nožem u ruci. Svjedok Š. M. kaže da Redžo Savo prvo udara Glavović Alena, a zatim počinje guranje sa Aleksić Srđanom. Svjedok D. S. kaže da se Redžo Savo svađa sa jednim mladićem i govori mu da je izdajica i udara ga pesnicom u leđa i da on kasnije saznaje da je to bio Aleksić Srđan, dok se ostali okrivljeni još ne miješaju.

Dakle, iskazi okrivljenih i navedenih svjedoka su međusobno saglasni u dijelu da je Redžo Savo već bio u sukobu sa svjedokom Glavović Alenom i pok. Aleksić Srđanom kada ostala trojica okrivljenih dolaze na lice mjesta, a u što sud nije imao razloga da ne povjeruje…

Dalje, okrivljeni Redžo Savo i Kovač Simo ističu da nisu udarali Aleksić Srđana, dok okrivljeni Kovač Milenko ističe da je on samo gurao Aleksić Srđana da bježi sa lica mjesta, a okrivljeni Ukropina Dragan ističe da je on Aleksić Srđanu zadao dva udarca, jedan nogom u lakat i podlakticu dok je Aleksić stajao, a drugi nogom u karlicu dok je Aleksić ležao na zemlji. Kazivanje okrivljenih Redžo Save, Kovač Sime i Kovač Milenka u dijelu da nisu udarali Aleksić Srđana ne potvrđuju saslušani svjedoci… Prilikom suočenja sa okrivljenim Redžo Savom, Ukropina Draganom i Kovač Simom, ovaj svjedok je bio kategoričan da su sva trojica okrivljenih udarali nogama Aleksić Srđana dok je bio oboren na zemlju. Sliku toga događaja kroz ponašanje sve četvorice okrivljenih upotpunjuje i svedokinja R. S. koja kaže da je vidjela jednoga momka sa puškom u ruci i da je stekla utisak da on štiti trojicu ili četvoricu ljudi koji su udarali mladića koji je bio u uniformi, da su ga tukli dok je bio na nogama i kada je mladić pao na zemlju da su ga nastavili tući nogama…
Razlike u iskazima svjedoka, koji su očevici toka događaja, u dijelu ko je udarao Aleksić Srđana i čime ga je udarao su logične i životne i ovim iskazima daju jednu životnu vjerodostojnost prihvatljivu za sud. Naime, svi svjedoci se u praćenje toka događaja koji se odigrava brzo ne uključuju u isto vrijeme, niti oni sa istih pozicija u prostoru prate tok događaja, niti im je način praćenja isti – neko prati jedno, a neko drugog okrivljenog pa otuda i razlike u opisu toka događaja.

Dakle, zajedničko u iskazima svih saslušanih svjedoka je to da su svi okrivljeni učestvovali u udaranju pok. Aleksić Srđana. Neki od saslušavanih svjedoka je zapazio udaranje jednih, a neko drugih okrivljenih, samo niko od saslušanih svjedoka sa sigurnošću ne isključuje aktivnost nekog od okrivljenih u udaranju pok. Aleksić Srđana. Dalje iz njihovih iskaza je nesporno da su samo okrivljeni bili oko pok. Aleksić Srđana kada je udaran.
Odbranu okrivljenih Redžo Save, Kovač Sime i Kovač Milenka u dijelu da oni nisu udarali Aleksić Srđana sud je cijenio kao pokušaj u pravcu izbjegavanja krivične odgovornosti, jer postavlja se jedno logično pitanje, ako bi bilo tačno to što govore ova trojica okrivljenih, zašto onda nisu pomogli pok. Aleksić Srđanu koji je ležao na zemlji.
Dakle, sva četvorica okrivljenih su dana 21. 1. 1993. godine učestvovali u udaranju pok. Aleksić Srđana rukama i nogama po čitavom tijelu…

Tako je sud pored stepena krivične odgovornosti okrivljenih kao otežavajuće okolnosti na strani okrivljenih cijenio: … da je djelo rezultat niskih pobuda i držanje okrivljenih nakon izvršenja djela kada niko od njih ne pokušava pomoći pok. Aleksić Srđanu… učešće ostale trojice okrivljenih u tuči kada oni ne sprečavaju okrivljenog Redžo Savu da udara Aleksić Srđana, a to su kao brojniji mogli uraditi, već mu se pridružuju u udaranju Aleksić Srđana…

Oštećeni Aleksić Rade do završetka glavnog pretresa nije podnosio prijedlog za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahtjeva u ovom postupku.

Na ovim razlozima sud zasniva svoju odluku.

https://www.ekspres.net/brejking/slucaj-srdan-aleksic-u-ime-naroda
 
Poslednja izmena:

doktorSokrates

Primećen član
Poruka
539
NISAM UBIO SRĐA, SVE JE LAŽ
1.02.2018.Autor: Ljiljana Keković

FacebookTwitterEmailShare
NISAM UBIO SRĐA, SVE JE LAŽ


Milenko Kovač: S. R. je napao na pijaci Alena Glavovića, a Srđan ga je branio. Alen je pobegao, i pozivam ga da svi odemo na poligraf i ako se utvrdi da smo mu nas trojica prišli na 10 metara, javno ćemo se obesiti pod platanima u Trebinju

Trebalo je da prođe 14 godina da priča o stradanju Srđana Aleksića izađe iz okvira njegovog rodnog Trebinja, a skoro još toliko godina trebalo je da se oglasi jedan od okrivljenih za njegov smrt. Nije da nije hteo da priča, hteo je da kaže da je oko Srđove smrti stvoren lažni mit, pogotovo izmišljenom pričom Alena Glavovića, kao i filmom “Krugovi” Srdana Golubovića.

“Da smo nas četvorica nasrnuli na Alena Glavovića zato što je musliman, i da je pokojni Srđan skočio da ga brani, onda bi zaista zaslužio da bude heroj, ali to nije istina.”

A šta je istina?

Milenko Kovač u ekskluzivnoj ispovesti za “Ekspres” govori o prohladnom subotnjem jutru u Trebinju 21. januaru 1993. godine i spletu nesrećnih okolnosti sa tragičnim ishodom.

Srdjan aleksic ubica kropovana slika
Dok smo ulazili u SUP neko je doviknuo ” muslimani ubiše vojnika”, mi se okrenusmo, zagalamismo ” ko će da bije srpskog borca”, i u tom trenutku Alen je uspeo nekako da se odvoji od S.R. i da pobegne

– To je drama u dva čina. Hičkok da je režirao, ne bi napravio da se tog dana sve tako desi. To je samo sudbina mogla, zla sudbina… Da se razumemo, ne želim da branim ni sebe ni druge, ovde mi nismo važni, važan je Srđan i važna je istina. A istina je sasvim drugačija od onoga što se objavljuje u medijima, od onoga što priča Alen Glavović i što je prikazano u “Krugovima” – počinje isprekidanim glasom i rukama koje nekontrolisano drhte, valjda zato što prvi put priča sa novinarom.
 

doktorSokrates

Primećen član
Poruka
539
Rekonstrukcijom, na osnovu njegove priče, ali pre svega sudskih spisa i presude, tvrdi, nije teško zaključiti da se godinama javnost u celom regionu obmanjuje konstrukcijama na osnovu kojih je Srđan Aleksić poginuo braneći komšiju Bošnjaka Glavovića od četvorice razularenih srpskih pijanih vojnika.

– Od toga je stvoren mit, ali lažni mit. Ja ću vam ispričati šta je i kako bilo. Ali, ne mora se meni verovati. Postoje sudski spisi, iskazi svedoka, i to ponajviše svedoka oštećene strane, postoji pravosnažna sudska presuda, i ko želi, a to do danas niko nije želeo da istraži, da pročita, pa će se videti da je u pitanju obmana javnosti koja se na sve to primila, a da niko ne kaže, čekaj da vidimo šta je i kako sud utvrdio, šta su rekli očevici, veštaci… Ko je to prvi potegao, zašto, kako, sve ću da objasnim, nego da se vratimo na taj ukleti dan, rekoh da je to drama u dva čina. Dakle, prvi čin je sukob Alena Glavovića i S. R. na pijaci u dva sata po podne, sa čime nas trojica apsolutno nemamo nikakve veze. Kad su se njih dvojica sukobili, mi smo bili u sasvim drugom delu grada, u Mokrim dolovima. Krenuo sam sa bratom kod jednog prijatelja muslimana pošto se počelo pričati po gradu da će muslimani organizovano napustiti Trebinje, pa da pitam mogu li se privremeno useliti u njegov stan dok se ne reši situacija, s obzirom na to da sam izbegao iz Dubrovnika. Na putu smo sreli ovog četvrtog D. U. koji je krenuo na ratište, pa nam se pridružio, jer je imao dva-tri sata do polaska na liniju. Zato je i poneo pušku sa sobom, a mi smo bili bez oružja. Pozvonimo na vrata ovog prijatelja, otvori njegova ćerka, kaže tata nije kod kuće, ali ne dade nam da odemo dok ne uđemo da nešto popijemo. Iznese pred nas flašu onog albanskog konjaka, udarismo u priču, jednu po jednu, popismo onu flašu. Reče nam da nigde neće da idu, i mi odatle sedosmo u moj “jugo” i pravac stanica policije da se raspitamo za nužni smeštaj kod načelnika…

Za to vreme, kaže, na pijaci je već kulminirao sukob između Alena Glavovića i S. R. u koji se umešao i pokojni Aleksić. Negde oko dva po podne S. R. krenuo je u policiju da traži smeštaj za sebe i maloletne blizance sa kojima je prvo izbegao iz Dubrovnika, a onda i iz porodične seoske kuće na selu koju je hrvatska vojska u međuvremenu spalila.

– Prošao je pijacom, stao na tezgu na kojoj je Glavović prodavao garderobu, i tražio ispod ruke dve kutije cigara koje nije hteo da plati, jer verovatno nije imao, rekavši Alenu “neka ti plati Božidar Vučurević”. Došlo je do svađe, S. R. mu je rekao “dok ja branim grad Trebinje, vi švercujete robu i zarađujete”. Reč po reč, neko sa okolnih tezgi dobaci da je Alen musliman, S. R. izvadi nož i poče juriti ovog momka po pijaci. Umešala se policija, oduzela nož, šta je tu sve bilo, uglavnom, S. R. je rekao Alenu da mu je bolje da ga tu ne zatekne kad se vrati. Po priči, Srđanu koji sedi u jednom kafiću u Starom gradu neko je javio da je Alen napadnut, i on odlazi na pijacu da vidi šta se dogodilo, jer je to, navodno, bila Srđanova roba. Negde oko tri sata S. R. se vratio i video da je Alen sa još jednim momkom za tezgom. Ponovo izbija tuča. Mi tad stižemo pred policiju, koja se nalazi tik uz pijacu. Izlazimo, vidim neku gužvu, da se dvojica rvu na pločniku, jedan u farmericama i vojničkoj košulji, a da je drugi vojnik, a da treći vuče i udara ovog u uniformi, pokušavajući da ih razdvoji. Nisam video da je taj u uniformi S. R., bio je na zemlji, okrenut leđima, znao sam ga iz Dubrovnika, a da sam znao da je on, pitanje je da li bih se umešao u sukob jer sam znao da voli kavgu, znao se sa trojicom potući… Dok smo ulazili u SUP neko je doviknuo “muslimani ubiše vojnika”, mi se okrenusmo, zagalamismo “ko će da bije srpskog borca”, i u tom trenutku Alen je uspeo nekako da se odvoji od S. R. i da pobegne. Znači, niko od nas trojice nije mu prišao ne na pet, nego ni na deset metara, a on priča kako smo ga tukli, i kako je Srđan skočio da ga od nas brani. Evo, zarad istine i samo istine, na leto kad Glavović dođe u Trebinje, neka i njega i nas trojicu stave na poligraf, na ispitivanje, i sve svedoke, i da svi budemo pod zakletvom, i ako se utvrdi da on govori istinu sva trojica ćemo se javno obesiti nasred Trebinja, pod platanima.
 

doktorSokrates

Primećen član
Poruka
539
Svađa između ove dvojice nastavljena je i nakon što je Glavović umakao. Tek tad je video da je u pitanju S. R. Tad se i sam umešao u sukob, kako je objasnio, odvojio je Srđana od S. R., poveo ga pored vrata policije, govoreći mu “beži, prebiće te”.

– Pokojni Srđan mi je na te reči uzvratio “hoće *****, ko vas ****”. Ja sam ga onda otvorenom šakom u lice odgurnuo da ide, da beži, nije hteo, da bi se i ostala dvojica umešala. D. U. je zamahnuo nogom na Srđana, ali je promašio i mene direktno udario u oko. Od bola sam rukama prekrio lice, to je trajalo možda dvadesetak sekundi, i kad sam ponovo progledao video sam da Srđan leži i da mu S. R. zadaje udarac u zatiok. Umešala se policija, stavili su Srđana u auto i odvezli. Ne znajući ništa, nastavili smo svojim putem misleći da je to bila tuča ko tuča, ništa ozbiljno. Ljudi prođu torture po zatvorima i logorima pa prežive, ni na kraj pameti da se nešto ovako moglo dogoditi. Sudbina je htela da ga udari gde ne treba, da od jednog ili par udaraca strada. To je istina, a sve ostalo su laži i konstrukcije. Da je onako kako je prikazano u “Krugovima”, da smo mi legitimisali i izveli Alena iz kafane, da smo ga sva četvorica tukli, pa da je Srđan skočio da ga brani, onda bi bio heroj. U filmu prikazuju da ga bijemo kundacima, a samo je jedan imao pušku, prikazuju Aleksića u uniformi, a on je već tad napustio vojsku. Boračka organizacija je osudila film kao antisrpski i antitrebinjski, u kome se srpski borac prikazuje kao uličar. Videli ste na filmu vojnike da mokre na ulici usred bela dana, pa nismo mi divljaci, živeli smo u Dubrovniku gde je kultura malo viša. Čisto ponižavanje srpskog borca… I da je Alen radio u trafici, čista laž, prava istina je da je prodavao Srđanovu robu na pijačnoj tezgi i da je on kasnije došao da ga zaštiti. Mediji pišu da su Srđana napala četvorica dugokosih, bradatih, valjda da nas prikažu ko četnike, a niko od nas nije imao ni bradu ni kosu…

Pita se šta bi bilo da se krene priča, da su Alen i Srđan napali srpskog borca, a da su njih trojica došli da zaštite vojnika. Po njegovim rečima, lažnu priču “o Srđanu koji je stradao braneći komšiju Bošnjaka” prvi je plasirao Srđan Dizdarević iz sarajevskog Helsinškog odbora za ljudska prava, a onda Glavović preko “svojih kanala”, preko sarajevskih i beogradskih medija, i tako je u javnost otišla “potpuno lažna priča”, koja je, kako tvrdi, preko para koje su dali Čeda Jovanović i Boris Tadić dignuta do najviših krugova. Iz ovih razloga, kaže, Srđan ni dan-danas nema svoju ulicu u Trebinju, niti spomenik, jer Trebinjci znaju pravi razlog kako je Srđo stradao.

Nakon tragedije, sva četvorica su privedena u vojnu policiju, odatle u istražni zatvor u Foču u kome su sačekali kraj suđenja.

– Proveli smo petnaest meseci dok se nije završila istraga i suđenje na kome smo nas trojica osuđeni na po dve godine i šest meseci, dok je četvrti dobio dve godine. Moram da kažem da je Srđanov otac Rade i tokom suđenja i svih ovih godina bio korektan. I u kasnijim izjavama on je govorio da je sve to bila igra slučaja, nesrećnih okolnosti, jedna ratna psihoza. Po meni, on je više zamerao policiji što se nije ranije umešala i sprečila tragediju, nego nama. Rade bolje od nas zna šta je bilo preko Alena, uostalom, on nikada nije rekao za svog sina da je heroj već da je vršio svoju građansku dužnost.

Na pitanje da li se izvinio Srđanovom ocu Radu, odgovara da ne može da se izvinjava za nešto što nije napravio.

– Rade je jednom prilikom rekao da mu se jedino S. R. izvinio, a ja sam prvi rekao žao mi je što je momak bespotrebno nastradao, a šta se ja imam izvinjavati za ono što nisam uradio. Ja znam da od mog dela Srđan ni minuta ne bi bio u bolnici, a kamoli pod crnom zemljom, i šta se onda imam izvinjavati… Bio sam svestan onoga što se dogodilo, da momak bespotrebno leži pod zemljom, da je uludo izgubio glavu, i onda se pomiriš sa sudbinom, kad može on pod zemljom, i ti trpi u zatvoru… Sasvim nešto deseto od onoga što se prikazuje i plasira…

Aleksić je bio omiljen u gradu, i kaže da je na početku bilo pretnji od Srđanovih drugova, ali da su
to više bile priče nego konkretne poruke na linč.

– Nije to bilo ništa značajno, a kako je Rade bio korektan, verovatno mimo njegove volje niko nije hteo nešto da napravi. Njemu je više bilo do toga da se ova priča izdigne na neki viši nivo, nego da se mi osudimo. Pravo da vam kažem, Radu je poginuo jedan sin, pa onda Srđan, zatvorila mu se kuća, i ne bih mu zamerio da je sina osvetio, da je nekom od nas presudio, da ne čeka šta će ko na sudu reći i da li će se utvrditi čiji je udarac usmrtio njegovog sina. Draže bi mi bilo to nego priča Alena i novinara.
https://www.ekspres.net/brejking/nisam-ubio-srda-sve-je-laz
 
Poslednja izmena:

Alter_Ego_

Legenda
Poruka
54.185
SLUČAJ SRĐAN ALEKSIĆ: U ime naroda!
8.02.2018.Autor: Rade Jerinić

FacebookTwitterEmailShare
SLUČAJ SRĐAN ALEKSIĆ: U ime naroda!


„Ekspres” objavljuje pravosnažnu presudu Vojnog suda u Bileći broj IK 33/93 od 5. aprila 1994. godine u slučaju smrti Srđana Aleksića. Na ovu presudu nije se niko žalio, ni tužilac, ni odbrana, ali ni porodica pokojnog Aleksića

Da pitate bilo koga kako je poginuo Srđan Aleksić, svi će reći ubila su ga četiri pijana, bradata, naoružana srpska vojnika na najpodmukliji način šutirajući ga dok je ležao na zemlji. Samo zato što je pokušavao da zaštiti svog poznanika Alena Glavovića, Bošnjaka. Niko, ili skoro niko ne zna ko su ta četvorica vojnika, da li su oni odgovarali za to delo, kakva im je sudbina bila… Niko ne zna da se povodom smrti Srđana Aleksića vodio i sudski proces pred nadležnim vojnim sudom u Bileći i da su četvorica vojnika osuđena pravosnažnim sudskim presudama.


ја сам чуо ону догму да је он шверцер и да је био неки сукоб око шверца, а испада да није било тако, бар о томе нема у пресуди? Стварно су га шутирали и убијен је ударцем у главу у току линча. Бар судећи по пресуди на коју се нико није жалио.
 

milsu

Ističe se
Poruka
2.519
ПРИЧА О КОЈОЈ СЕ ЋУТИ: Зашто Требиње нема улицу посвећену Срђану Алексићу?
Датум: 25. 01. 2019.
Извор: Слободна Херцеговина


http://slobodnahercegovina.com/pric...ebinje-nema-ulicu-posvecenu-srdjanu-aleksicu/

Прође 26 година од како су се четворица припадника војске Републике Српске враћала кући после 3 месеца проведена на фронту.

Током проласка кроз требињску пијацу, угледаше тезгу за којом је радио Ален Главовић.
Знали су да та тезга припада њиховом дојучерашњем брату по униформи, Срђану Алексићу који их је кад је било најтеже оставио на цедилу и дезертирао.
Војници се одлучише да приђу тезги…

Међутим, 5 месеци раније, у августу ’92. године, српска војска у оквиру армије СРЈ повукла се из Херцеговине по наређењу Слободана Милошевића и великим притиском међународне заједнице.

Уследила је велика офанзива бројнијег и боље наоружаног непријатеља хрватског Збора народне гарде који се веома приближио и самом Требињу. У појединим српским селима дешавали су се такви злочини да из њих није побегло ни пиле српско. Недостатак бораца у српским редовима осећао се на сваком кораку. Сви војно способни мушкарци су мобилисани, међу њима и 26-тогодишњи Срђан Алексић.

Алексића је командант Херцеговачког корпуса заједно са његовом јединицом послао на Херцеговачко-требињско-дубровачки фронт, у село Церовац удаљено 16 километара од Требиња. Алексић је имао задатак да са својим друговима штити неколико километара фронта од хрватског Збора народне гарде. Након непуна два дана, под окриљем ноћи Алексић је дезертирао. Побегао је за Требиње оставивши своје другове на цедилу да их свакодневно засипају гранатама и да чекају када ће Збор народне гарде кренути у пешадијски напад и само заузимање Требиња. По доласку у град Срђан се јавља свом оцу Радету, војно способном човеку, бившем кошаркашком тренеру који је цели рат преседио у требињској општини обављајући „важне државничке послове“, човеку који није видео дана фронта.

Раде преко својих веза не само да сина ослобађа одговорности од дезертирања, већ како би сину разбио монотонију у ратним данима, и пружио му прилику да нешто заради, на требињској пијаци сређује му једну тезгу, где ће овај преко муке српског народа у тим тешким временима зарађивати на шверцованој роби која је стизала из Албаније. Посао је толико добро кренуо да Срђан после два месеца одлучује да на тезги запосли радника. У том тренутку наилази на проблем, није могао да нађе никога јер су сви његови вршњаци крварили на фронту. Тада је пронашао локалног беспосличара, муслимана Алена Главовића, који почиње да ради за њега на тезги док Срђан проводи време обилазећи локалне кафане.

Током спремања ове приче успео сам да пронађем и ступим у контакт са Аленом Главовић који живи у Малмеу у Шведској. Одбио је да прича на ову тему, остајући при званичној верзији приче због које је из Сарајева и добио бјанко чек, кућу у Шведској и држављанство друге земље света.

Такође, 2011. године у винарији манастира Тврдош код Требиња упознао сам једног од четворице војника који су учествовали у овом познатом инциденту.
Тај човек ми је тада између осталог рекао следеће:

„Тог 21. јануара ’93. године ја и три друга враћали смо се са фронта кући након три месеца. Током проласка кроз требињску пијацу за тезгом смо угледали Главовића, за којег смо знали да ради са шверцованом робом за Алексића, који је побегао са фронта пар месеци раније. Свашта нам је тада пролазило кроз главу, у тренутку љутње и немоћи, док ми крваримо и ратујемо по 3 месеца у истим хлачама, они по Требињу испијају кафе и шверцују. Огорчени призором одлучујемо да им се на неки начин осветимо, прилазимо тезги и одлучујемо да узмемо по једне хлаче фармерице за себе, наравно бесплатно. Међутим у том тренутку до тезге је дотрчао Срђан Алексић који је посао надгледао из локалне кафане испијајући пиво. Након размене ружних речи долази и до физичког обрачуна када један од колега Алексића удара кундаком пушке у главу, након чега овај пада и удара главом у бетон и више никад не устаје.

Дакле, Срђан Алексић је настрадао бранећи своју тезгу и шверцовану робу а не тамо неког Алена Главовића који у том тренутку није чак ни био ту, већ је побегао. Након тога ми смо ухапшени, па поново пуштени и послани на фронт. Један од колега убрзо је на линији погинуо док смо нас тројица касније осуђени на по 2 године и 4 месеца затвора, што смо и одлежали.“

Током мог истраживања ова верзија догађаја ми је касније потврђена и од стране требињског Удружења бораца Републике Српске.

Међутим, антисрпска медијска машинерија искористила је овај догађај као ниједан до тада. Медији из Сарајева подржани медијима са запада кренули су са сатанизацијом Срба. Редали су се наслови како је српски херој Срђан Алексић пострадао на улицама Требиња бранећи свог комшију муслимана од разуларене руље пијаних и дивљих четничких разбојника који су Алена Главовића повели на клање као јагње.

Сви домаћи и страни медији писали су текстове како је Алексић својом смрћу постао симбол отпора великосрпском лудилу које је криво за смрт десетина хиљада људи и за патњу милиона.
Цео свет је упирао прстом у Србе и говорио: „Зашто нисте као Срђан?“
Временом и већина српских медија је пала у руке странаца а величање „јунаштва“ Срђана Алексића је подигнуто на још виши ниво. Њихов пример су почели да следе и инструменатализовани српски политичари под контролом запада, који су почели да се утркују ко ће пре улицама, трговима и булеварима доделити име Срђана Алексића, како би на сваком кораку било видљиво „дивљаштво“ Срба.
У Новом Саду и Панчеву постоји пролаз који носи име Срђана Алексића а у Београду постоји улица са његовим именом. Булевар у Подгорици се зове по њему, али ни то није било довољно па су засадили и храст који носи његово име. Као врхунац лудила, бивши председник Србије Борис Тадић постхумно је одликовао Срђана Алексића медаљом Милоша Обилића за испољену храброст и дело личног херојства.
Што није забележено у историји наше политике.

Чак им нису биле довољне ни све улице и булевари, ни храст који ће да живи 500 година, па су одлучили да сниме и филм који ће да траје вечно. Филм „Кругови“ чији су режисери, сценаристи и глумци Срби а финансијери Немци, Французи и Американци говори о „хероју“ Срђану Алексићу.

У питању је иста анти српска бљувотина као и филмови „Грбавица“ и филм америчког костура Анђелине Џоли „У земљи крви и меда.“ Сви ови филмови одмах су добили велика признања, а неки су чак кандидовали и за Оскара као најбољи филмови ван енглеског говорног подручја. Погађајте, разлог је једноставан, сви филмови говоре о геноцидним Србима.

Оваква количина мржње у медијима и кинематографији која је преусмерена према преосталим Србима, тј. нама, има само један циљ, да се Срби константно сатанизују и представе до краја као геноцидан народ.

У исто време ове стравичне лажи могу и да нас охрабре, јер очигледно је да су Срби још увек жив и непокорен народ, чим нас непријатељ и крвници не престају да вређају.

Што се тиче Срђана Алексића, ово је једина истина а истина може бити само једна. Ову причу зна цело Требиње и цела Херцеговина.
Исто је зна и Ален Главовић, коме ће савест прорадити и кад тад ће рећи праву истину.

Сви они који пропутују кроз Требиње на путу до мора и одлуче да попију кафу под платанима, ову причу могу чути од конобара, гостију кафића и старе требињске раје. Мени је жао што је већина људи преко штампаних и електронских медија, као и интернет гиганата Гугла и Фејсбука насела на још један трик којим се свесно уништава српски род, а породу други пишу историју.

Схватићемо некад ако преживимо и у потпуности не изгубимо идентитет…

Деан Савичић
 

Khal Drogo

Iskusan
Poruka
5.368
Да ли ова тема заслужује да се нађе у пдф историја?
Исправан одговор је да. Не зато што глорификовани чин већ припада прошлом времену, самим тим на неки начин и историји, већ зато што је поучан примјер како (антисрпски) медији једном агресивном кампањом креирају лажну слику о неком догађају, кроз ту подваљену и лажну причу о Моми и Узеиру у окружењу ниткова сатанизују "дежурне негативце", Србе, моделирају историју и трасирају пртину процесима кроз које ће "дежурни негативци платити за све гријехе", лажне и подваљене наравно.

Како то и бива они из чије је кухиње кренула ова лажна прича су нашли своје апартчике и у земљи Србији, медије којима управљају продане душе, већ доказане аутошовинисте и једног "режисера", дрипца (или смрада како како вам згодније) који је по овом догађају урадио и филм, наручена антисрпска сплачина у којој је и сам догађај лажно приказан (није спорна слобода режисера да "комотније" обради дпгађаје, али ако си већ ставио у посвети да је филм инспирисан истинитим догађајем, не мораш све лагати) и све везано за догађај како би се ти негативци што рђавије приказали.

И из пресуде, и из свједочења Миленка Ковача (други пост) и из онога што ће Требињци који знају ту причу испричати, овдје је лако направити рекапитулацију шта се десило.
Догађај је почео безазленом свађом на пијаци, тих ситуаија у рату бјеше много, небројено, ствари су измакле контроли као што би знале измаћи у том хаотичном времену и пошле по злу. Таквих ситуација бјеше пуно, некад би прошло срећније, некад са кобних исходом.
Али оно што је најважније, и због чега читава та лажна подваљена прича пада у воду, никакав ту етнички мотив није био присутан.

Почело је између Р.С. који се спремао за линију и Г.А. који је продавао робу, први је тражио коју кутију цигара "онако" , други наравно одбио, препирка, свађа и нагуравање.
Прошло би вјероватно на нагуравању, но неко је од присутних (чије име не знамо, нити ћемо сазнати, нити може сносити неких санкција, подстрекаче немате основ санкционисати) добацио Р.С. да је продавач Мусиман, окидач и довољно да овај и тако већ под адреналином прсне, ту већ раде песнице, умијешао се и С.А., да смири страсти а и да помогне Г.А. (да не улазимо да ли је и "његову робу" продавао) који се нашао у невољи.

Укључила су се и три припадника ВРС, и тако у том времену својом муком и јадима забављени, и који ће се у ситуацији гдје је "расправа" и нагуравање борца који иде на линију и продавача на тезги (које смо радо звали шверцерима) разумљиво сврстати на страну првог, у тој гужви и метежу какве су пале ријечи (а када су људи у стању растројства, неће се користити академски ријечник како ће касније на суду сви тврдити "ја сам га лијепо замолио", ту причу за*ебите, ту су псовке једноставно речено обавезне), ко је смиривао а ко био агресивнији, ко је задао који ударац, губи на важности, глава је пала.

Ствари су отишле по злу, изгубљен премлади живот, не на ратишту, него тамо гдје није требало, догађај је добио и судски епилог, четворица учесника догађаја ће добити судске казне, тројица су одробијала, један ће у међувремену погинути бранећи отаџбину.
Кривично су одговарали, дежурни моралисти ће моралисати и осуђивати, они који су тада ратовали и разумију ствари немају шта осуђивати, ствари су измакле контроли и отишле по злу.

Треба ли Срђан добити улицу у Требињу или неком граду Српске? Јок. Ми имамо 22.000 бораца ВРС, оних најбољих међу нама који рат нису претекли бранећи ову нашу Српску, нема у Српској толико улица колико је свих тих бораца ВРС који су заслужили да се по именују улице.

Пакосни типови лажно протурају да је међу Србљем усвојено "ко га ****, добио је што је тражио", могуће то каже неко револтиран, са правом револтиран, злоупотребом ове приче и који тако и не мисли, и подваљено како би јадници имали алиби за свој аутошовинизам, али међу Србљем такво виђење не превладава, греота је сваки изгубљен живот, без обзира под којим околностима.
Наравно исто тако не треба идеализовати Срђино страдање, нити глорификовати лажну причу гдје се подмеће етнички мотив, ствари су једноставно речено отишле по злу, .и то јесте золупотребљена несрећа у сврху сатанизације Срба.
 
Poslednja izmena:

Neno

Veoma poznat
Moderator
Poruka
10.118
Ne mogu poreći da nisam iznenadjen ali i razočaran činjenicom da se svo ovo vrijeme ćutalo o pravoj istini o tom dogadjaju iz Trebinja!? Zar je moguće da se istina zloupotrijebi i pored mnogobrojnih očevidaca i aktera? Zašto se ovo ne demantuje i ne obznani prava istina?
Tragajući malo o ovome nesrećnom slučaju našao sam tekst u;
https://pravdabl.com › srdjan-aleksic-sarajevski-heroj-ili-dezerter-iz-trebinja
koji samo potvrdjuje činjenice da smo opet nasamareni. Ipak istina je spora ali kad-tad izadje na vidjelo.
 

Khal Drogo

Iskusan
Poruka
5.368
Tragajući malo o ovome nesrećnom slučaju našao sam tekst u;
https://pravdabl.com › srdjan-aleksic-sarajevski-heroj-ili-dezerter-iz-trebinja
koji samo potvrdjuje činjenice da smo opet nasamareni. Ipak istina je spora ali kad-tad izadje na vidjelo.
Честитке аутору текста чији си линк приложио (овдје) и написано у тексту јесте истина. Свако коме је стало до истине, то је то. Ни црно ни бијело, него тако је како је написано. Ко хоће да нас оптужујје за безосјећајност, нека лаје, ко хоће да нас стигматизује што одбијамо да будемо таоци лажи, нека лаје, његов проблем.

Они који су фабриковали лажну причу о овом догађају са једином сврхом сатанизовања Срба и не маре за истином, проституисање ове лажне приче је испунило сврху. Ни аутошовинисти и разне продане душе у Србији и Српској који су по наруџби, и за мало користи, експлоатисали лажну причу неће се почешати за истином, а и неће се срамити због свог доприноса том вешчасном сатанизовању Срба јер ти срама немају.
Ми опет који смо претекли то вријеме, због обавезе и према онима најбољима међу нама који нису претекли и према истини, на ћутање немамо право.
 
stanje
Ova tema je zatvorena zbog neaktivnosti. Molim objavite novu temu i pridružite se diskusiji.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.