U dodiru ogledala moja

U dodiru ogledala moja

Otvori amforu u meni.

Duboko.

Pusti neka poteče..
ono najgušće vino
vekovima zatvarano u odaje
u kojim odzvanjaju praznine
i lutaju nemušti vetrovi nemira..

Popij me u slast.

Lagano i setno.

Dotakni sedefnim prstima
Najmirnije strune moje..

Ja.. u bescenje prodao bih
sve dosadašnje dodire
za onaj.. onaj jedan
u kojem je pre samog pada u vodu
od morskih dubina i tvoje kose
potopom pokisla moja kap u dodirima
umorna od večite kiše
od kože tvoje.

Zadrhti dušu moju..

Nacrtaj najgušćim mastilom
po najfinijem putu svile
kartografiju svih naših isprepletenosti
Mene.. na severnoj hemisferi
i tebe na južnoj..
očima aurore borealis
spojene nevidljivom niti
što prolazi kroz srce zemlje.

Udahni ruke moje.

Najstarijim začinom otvori me
raspleti artersku dušu moju
Iz najdubljih stalagtita
iz vrča godina natoči ovu prokletu noć..
u najtiše najzvučniji otkucaj srca.

Polomi oči moje.

Ja.. u beskraj ostavljam
da tonu naizgled
sumanuto lucudni redosledi događaja
u vrtlozima uskomešanih sekundi
koje se ponavljaju..
samo da tren u kom se rađam
nov i potpuno tvoj
svakim tvojim izdahom
po jednim mojim uzdahom
ostavljajući beskonačnost da čeka.

Procvetaj ruže moje.

Iz bašte u kojoj umire jezero
bezbrojnim fatamorganama
zarobljenim u tvom licu
u površinskim dodirima jagodica
u frekvencijama kojim vibriramo
zalij bezrečitosti moje.

Poljubi usne moje.

Kao što reč ova ljubi te večeras.
Kad dotakne me srce moje.

Konj na belom princu
- 27. novembar 2006. u 15.45