Gotovo jedanaest meseci nema odmora za medicinsko i nemedicinsko osoblje na Infektivnoj klinici Kliničkog centra Vojvodine i u drugim kovid bolnicama u Novom Sadu.
Iako se u poslednjih dvadesetak dana smanjuje broj novih slučajeva, na intenzivnoj nezi se to slabo primećuje, jer su kreveti stalno popunjeni. Portal 021.rs je imao priliku da bude prvi novosadski medij od početka epidemije koji je ušao u "crvenu zonu".
Na ulazu u Infektivnu kliniku, jednu od 11 klinika KCV-a koje su i danas u kovid režimu, reportera 021.rs dočekao je deo tima koji radi celodnevne smene. Na ulazu je "zelena zona" i tada sledi presvlačenje u posebno odvojenom prostoru, pre ulaska u "crvenu zonu".
Medicinari su se uvežbali i opremu, skafandere, maske i ostalo, nameštaju za minut. Koordinatorka intenzivne nege respiratornog centra Infektivne klinike dr
Nataša Gocić Perić objašnjava da nema razloga za brigu, nakon čega se kreće ka odeljenju u kom se čuje samo pištanje i zvuci raznih medicinskih aparata.
Na ovoj intenzivnoj nezi, jednoj od šest u KCV, trenutno leži 11 pacijenata kojima je potrebna pomoć mašina kako bi disali. Neki od njih su tu već nekoliko nedelja, neki su tek pristigli.
Dr Gocić Perić objašnjava da se stanje pacijenata konstantno nadzire, gotovo uvek je neko uz svaki krevet, a ukoliko je potrebna intubacija ili neki drugi zahvat, kolege i koleginice prilaze u pomoć. Stanje pacijenata se neprestano prati u "komandnom centru", nekadašnjoj sali za sastanke koja je još u martu pretvorena u prostor sa nekoliko kompjutera i velikim monitorom. U ovoj sali se rade analize stanja svakog pacijenta i pravi se plan šta će se raditi na intenzivnoj nezi. Kako bi se ubrzala komunikacija, koristi se "toki-voki", što upotpunjuje sliku toga da se ne nalazite u bolnici, nego na frontu.
"Ovo jeste ratno stanje. Tokom proteklih meseci život svakog lekara, kao i svakog građanina, umnogome se promenio. To vidim i po svojim roditeljima, prijateljima. Životi su nam drugačiji i u pravu su kada kažu da se sve promenilo i da više neće biti isto. Mi smo ovde kao lekari u kovid sistemu uključeni 24 sata u brigu o pacijentima i svaku promenu, svaki detalj moramo da ispratimo, moramo da budemo posvećeni 200 odsto svemu ovome. Čujemo se sa kolegama i kad nismo na smeni, pitamo o stanju pacijenta, a nekada ostajemo i duže na smenama jer pratimo nečije stanje. Život se promenio i u privatnom i u profesionalnom smislu", navodi dr Gocić Perić za 021.rs
Kako kaže, na početku se nije znalo mnogo o bolesti, ali se to s vremenom menjalo i sada se zna više. Primenjuje se 10. protokol o lečenju, ali se i dalje svaki dan nauči nešto novo.
Tokom obilaska intenzivne nege, jedan od pacijenata u svojim četrdesetim godinama, koji je bio na mehaničkoj ventilaciji, a sada mu se stanje popravlja, pozdravlja našu sagovornicu.
"Mnogi pacijenti koji su proletos i letos bili kod nas i dalje nam se javljaju, pošalju nam pisma i zahvale se na pomoći. Nedavno su nam doneli crteže dece iz vrtića i, iskrena da budem, to nas je rasplakalo. Imam osećaj da deca imaju razvijenu svest o ovome, posebno ona mlađa", navodi ona.
Ostalih nekoliko pacijenata koji su na intenzivnoj i koji su u svesnom stanju, ne mogu da pričaju, jer im iz usta vire cevčice ili nose maske kako bi mogli da dišu. Situacija je dosta ozbiljna, a ni malo je ne olakšava to da u javnosti postoji dosta njih koji čak spore i samo postojanje korona virusa.
"Nadam se da većina građana, sada posle toliko meseci, shvata o kakvoj se bolesti radi, jer teško da nemate nekog svog koji nije bio oboleo. Nekada imam utisak da ljudi nisu svesni šta se dešava ovde, kakva je ovo bolesti i šta mi to radimo. Ne mogu reći da sam ljuta, ali vidite i sami šta se dešava po većim gradovima, a videli ste i ponašanje za Novu godinu ili u drugim danima. Samo me interesuje šta bi mislili da su ovde, kao i mi, 11 meseci i da samo delimično imaju privatan život", poručuje dr Gocić Perić.
Doktorica, dok pokazuje jednog pacijenta koji leži na stomaku povezan na veštačku ventilaciju, priča da se pacijentima pruža sva pomoć i da rade isto što i u drugim zemljama. Osoba je krupnija i čini se da bi bilo potrebno nekoliko jačih ljudi da ga okrenu, ali dr Gocić Perić objašnjava da uz pomeranje čaršava i odgovarajuće poteze, to očas posla može da uradi i troje ljudi iz dežurnog tima.
"Postoji ta fraza da se 'ljudi kasno jave', ali bih rekla da se ljudi prijave kada imaju težu formu bolesti, a uz to imaju i pridružene bolesti, što samo pripomogne tome da situacija bude teža. Međutim, imali smo i situacije da nam se jave ljudi bez komorbiditeta, a da se bolest brzo razvija. Ove teške pneumonije i akutni respiratorni distres sindrom se javlja, laički da kažem, kada imate potpuno bela pluća i nemate razmenu gasova, to je neadekvatan odgovor domaćina na infekciju iz raznih razloga", objašnjava nam sagovornica.
Čini se da se oni koji rade u ovoj ustanovi gotovo pa pogledima dogovaraju šta će ko da radi, što i ne bi trebalo da začudi imajući u vidu da se sa opakom bolešću zajedno bore već gotovo 11 meseci. U skafanderima rade po više časova, te na svaka četiri sata prave pauze. Međutim, već posle nekoliko minuta u ovim odelima oznojani su od toplote, ali nervoze nema. Jedini zvuk, osim pištanja monitora i drugih aparata, bio je glas novinara 021.rs koji se raspitivao o načinu rada.
Dr Gocić Perić poručuje da ne treba zaboraviti na ljude koji su uključeni u ovu borbu, a koji nisu isključivo lekari. Kako objašnjava, važni su i nemedicinski radnici, higijeničari, pomoćni radnici, nosači pacijenata i svi drugi koji čine karike opterećenog sistema.
Posebno napominje medicinske sestre koje mnogo više vremena provode sa pacijentima i koje alarmiraju lekarima da se nešto dešava, jer posle nekoliko meseci rada imaju značajno iskustvo i mogu da prepoznaju kada se nešto dešava sa obolelom osobom.
Samo nekoliko sati provedenih na Infektivnoj klinici Kliničkog centra Vojvodine deluje naporno, a gotovo neopisiv je trenutak kada se shvati da se medicinari već 300 dana, bez prekida, bore sa virusom koji je u živote svih ljudi na planeti ušao nepozvan i poremetio sve planove. Pomalo apokaliptično, ali ne i nerealno, deluje slika sveta u kojoj su neprijatelji i ratovi takvi da su čovečanstvu više od vojnika pod punom opremom za ubijanje potrebniji medicinari sa punom opremom za spasavanje života.
