- Poruka
- 365.610
Izložba je otvorena do 9. februara 2025. godine. u Muzeju Albertina u Beču
Rođen je u jevrejskoj porodici u Vitebsku, varošici sa manje od sedam hiljada stanovnika na krajnjem istoku Belorusije, koja je tada pripadala Ruskoj carevini,
ali je zahvaljujući svojoj umetnosti postao „građanin sveta“ čije slike krase najčuvenije svetske muzeje - od Luvra do njujorškog Metropolitena.
Nadrealisti su ga doživljavali kao svog rodonačelnika, ali sam Šagal im se nikad nije priključio, već se izjašnjavao kao realista. Perspektivu je koristio po ugledu na srednjovekovne slikare – važno je veliko, manje važno je malo. „Čitav opus stoji u homologiji njegove duše“, smatra Klaus Albreht Šreder, direktor Albertine.
Slikao je bajkovito i nostalgično. Ovaj „večni dečak“ se i u desetoj deceniji poigravao na platnima bleštavilom boja i objekata koji lebde bez obzira na to da li su to ljudi, kuće, violine ili kakve rogate životinje (i naš slikar Milić od Mačve gotovo redovno je na svojim platnima imao ogromne grede koje su lebdele, natkriljujući objekte slika). Sam Šagal je govorio da će „umreti lebdeći“ i doista smrt ga je zadesila 28. marta 1985, u 98. godini života, u liftu, kada se vraćao iz ateljea. I mada je došao u Pariz već 1910, na njegovim slikama tajnovito, nostalgično i melanholično nastavilo je da živi sećanje na bajkovite ruske skaske utkane u vatrenu viziju. Mašta mu je godinama uobličavala i preobličavala varošicu iz njegovog detinjstva, ne umanjujući joj primarnu, iskonsku lepotu. Oslikavao je život od „Rođenja“, preko brojnih slika „Mladenaca“, sve do poslednje životne stanice, do smrtnih „Procesija“.
Na njegovim platnima često se vidi i „Violinista“, bilo da je na krovu ili u sobi ispod njega, da svira na instrumentu ili ga samo drži pod miškom.
Stilski, Šagal je smešten između boja fovizma i emocija ekspresionizma. U ranoj fazi slikao je u stilu primitivizma, oslanjajući se na tamne boje. Od prvog dolaska u Pariz promenio je stil, karakterišu ga raskošne boje i poetske avangardističke konstrukcije. „Četrdesetih godina, posle smrti supruge Bele, platna bivaju sve veća, a najveća su u kasnoj fazi, kada boje osvajaju apsolutnu dominaciju, a metaforika i konstrukcija imaginarnog prostora padaju u drugi plan“, kaže kustoskinja Gizela Kirpičenko. Pred kraj života, Šagal je bio voljeniji od Pikasa ili Matisa.
Šagalove slike govore: natopljene su grotesknom poetičnošću; u njima je mnogo simbolike i tajnih poruka između redova. Uostalom, sam umetnik je govorio:
„Promene u društvenoj strukturi i umetnosti imale bi veći kredibilitet da su imale svoje poreklo u duši i duhu. Kad bi ljudi pažljivije čitali reči proroka, pronašli bi ključeve života“.
(nin)
Rođen je u jevrejskoj porodici u Vitebsku, varošici sa manje od sedam hiljada stanovnika na krajnjem istoku Belorusije, koja je tada pripadala Ruskoj carevini,
ali je zahvaljujući svojoj umetnosti postao „građanin sveta“ čije slike krase najčuvenije svetske muzeje - od Luvra do njujorškog Metropolitena.
Nadrealisti su ga doživljavali kao svog rodonačelnika, ali sam Šagal im se nikad nije priključio, već se izjašnjavao kao realista. Perspektivu je koristio po ugledu na srednjovekovne slikare – važno je veliko, manje važno je malo. „Čitav opus stoji u homologiji njegove duše“, smatra Klaus Albreht Šreder, direktor Albertine.
Slikao je bajkovito i nostalgično. Ovaj „večni dečak“ se i u desetoj deceniji poigravao na platnima bleštavilom boja i objekata koji lebde bez obzira na to da li su to ljudi, kuće, violine ili kakve rogate životinje (i naš slikar Milić od Mačve gotovo redovno je na svojim platnima imao ogromne grede koje su lebdele, natkriljujući objekte slika). Sam Šagal je govorio da će „umreti lebdeći“ i doista smrt ga je zadesila 28. marta 1985, u 98. godini života, u liftu, kada se vraćao iz ateljea. I mada je došao u Pariz već 1910, na njegovim slikama tajnovito, nostalgično i melanholično nastavilo je da živi sećanje na bajkovite ruske skaske utkane u vatrenu viziju. Mašta mu je godinama uobličavala i preobličavala varošicu iz njegovog detinjstva, ne umanjujući joj primarnu, iskonsku lepotu. Oslikavao je život od „Rođenja“, preko brojnih slika „Mladenaca“, sve do poslednje životne stanice, do smrtnih „Procesija“.
Na njegovim platnima često se vidi i „Violinista“, bilo da je na krovu ili u sobi ispod njega, da svira na instrumentu ili ga samo drži pod miškom.
Stilski, Šagal je smešten između boja fovizma i emocija ekspresionizma. U ranoj fazi slikao je u stilu primitivizma, oslanjajući se na tamne boje. Od prvog dolaska u Pariz promenio je stil, karakterišu ga raskošne boje i poetske avangardističke konstrukcije. „Četrdesetih godina, posle smrti supruge Bele, platna bivaju sve veća, a najveća su u kasnoj fazi, kada boje osvajaju apsolutnu dominaciju, a metaforika i konstrukcija imaginarnog prostora padaju u drugi plan“, kaže kustoskinja Gizela Kirpičenko. Pred kraj života, Šagal je bio voljeniji od Pikasa ili Matisa.
Šagalove slike govore: natopljene su grotesknom poetičnošću; u njima je mnogo simbolike i tajnih poruka između redova. Uostalom, sam umetnik je govorio:
„Promene u društvenoj strukturi i umetnosti imale bi veći kredibilitet da su imale svoje poreklo u duši i duhu. Kad bi ljudi pažljivije čitali reči proroka, pronašli bi ključeve života“.
(nin)
