- Poruka
- 366.880
Mnogobrojni turcizmi dugom upotrebom i prilagođavanjem postali su prisutni u svakodnevnoj komunikaciji i doživljavamo ih kao srpske reči.
U srpski jezik su se s vremenom ubacile i turske, francuske, nemačke, italijanske, ruske, španske i mađarske reči. Ima ih i iz drugih, često prostorno veoma udaljenih jezika. Mnoge od njih se nisu povinovale lingvističkim zakonima našeg govora, nisu se prilagodile pa i dan-danas štrče kao tučak među kašikama. No to se ne može reći za turcizme – većinu njih osećamo kao delove srpskog leksičkog fonda.
Testirajmo sami sebe – koliko sledeće reči doživljavamo kao tuđice, a koliko kao pomalo arhaične ali srpske reči: anterija, abadžija, ajvar, ajluk, argatin, bajat, baksuz, boščaluk, burgija, bakšiš, vajat, vakat, galama, gungula, gurabija, delija, dibiduz, dolama, dućan, đevrek, đerđef, đuture, zanat, zapta, zembilj, zejtin, inat; i dalje: javašluk, jelek, jarma, jendek, jok, kajmak, kajgana, kaldrma, kašika, kačamak, lagum, lakrdija, lala, lepeza, lokum, magaza, majdan, makaze, mamurluk, mehana, minđuša, mufte, mušema, nakarada, namćor, neimar, nišan, odaja, palanka, pekmez, prsluk, rakija; i još: sadžak, somun, sargija, skela, sokak, tabak, tain, tarapana, učkur, uzengija, fitilj, furuna, harač, halakati, hasta, helać, čair, čakšire, čanak, čarapa, čaršav, čelik, čokanj, džaba, džada, džandrljiv, džanarika, džumle, džukela, šajak, šalabazati, šamar...
Najčešće, dok ih svakodnevno izgovaramo ili ih od drugih čujemo i ne pomišljamo da su to tuđice, da su turcizmi, već ih prihvatamo kao reči našeg maternjeg jezika.Tako su ih prihvatali i narodni pevači naših epskih pesama, sve od ciklusa o Kraljeviću Marku pa do ciklusa o ustaničkim bojevima početkom 19. veka. Turcizmi su se uselili i u poeziju i prozu naše književnosti (Šantić, Njegoš, Andrić, Selimović i drugi) i nimalo ne bodu oči.
Turski gospodari i srpska raja nisu se tokom turske vladavine simpatisali, ali su bili predodređeni na saživot, na svakodnevnu komunikaciju, pa su turske reči brzo i naprečac ulazile u srpski jezik, prilagođavajući se i opstajući u njemu – turski „kaşık” je potpuno istisnuo slovensku reč „lažica”, dok se turska „aglama”, zamenivši mesta dva prva glasa, pretvorila u srpsku „galamu.Evo još primera: za turcizam „mufte” opisalo bi se kao korist koju neko prigrabi bez mnogo truda, često i nečasnom rabotom; a glagol „šalabazati” bi se na srpski preveo: hodati bez jasnog razloga i cilja, trošiti vreme u dangubi. Tako je srpski jezik, vođen jezičkom ekonomijom, uz pomoć turcizama sažimao izraz, a na jasnoći i preciznosti nije gubio.
Vuk Karadžić je, prikupljajući građu za drugo izdanje Srpskog rječnika (1852), imao u vidu mnoštvo turcizama u usmenom narodnom stvaralaštvu, a slušao ih je i u svakodnevnom govoru naroda. Turske reči je uvrstio u Rečnik tretirajući ih kao srpske, u čemu, bez sumnje, nije pogrešio. Tako se najveći broj gore navedenih reči našao u Vukovom Rečniku. Za Vukom su se poveli i kasniji sastavljači rečnika srpskog jezika. (izvor-politika)
U srpski jezik su se s vremenom ubacile i turske, francuske, nemačke, italijanske, ruske, španske i mađarske reči. Ima ih i iz drugih, često prostorno veoma udaljenih jezika. Mnoge od njih se nisu povinovale lingvističkim zakonima našeg govora, nisu se prilagodile pa i dan-danas štrče kao tučak među kašikama. No to se ne može reći za turcizme – većinu njih osećamo kao delove srpskog leksičkog fonda.
Testirajmo sami sebe – koliko sledeće reči doživljavamo kao tuđice, a koliko kao pomalo arhaične ali srpske reči: anterija, abadžija, ajvar, ajluk, argatin, bajat, baksuz, boščaluk, burgija, bakšiš, vajat, vakat, galama, gungula, gurabija, delija, dibiduz, dolama, dućan, đevrek, đerđef, đuture, zanat, zapta, zembilj, zejtin, inat; i dalje: javašluk, jelek, jarma, jendek, jok, kajmak, kajgana, kaldrma, kašika, kačamak, lagum, lakrdija, lala, lepeza, lokum, magaza, majdan, makaze, mamurluk, mehana, minđuša, mufte, mušema, nakarada, namćor, neimar, nišan, odaja, palanka, pekmez, prsluk, rakija; i još: sadžak, somun, sargija, skela, sokak, tabak, tain, tarapana, učkur, uzengija, fitilj, furuna, harač, halakati, hasta, helać, čair, čakšire, čanak, čarapa, čaršav, čelik, čokanj, džaba, džada, džandrljiv, džanarika, džumle, džukela, šajak, šalabazati, šamar...
Najčešće, dok ih svakodnevno izgovaramo ili ih od drugih čujemo i ne pomišljamo da su to tuđice, da su turcizmi, već ih prihvatamo kao reči našeg maternjeg jezika.Tako su ih prihvatali i narodni pevači naših epskih pesama, sve od ciklusa o Kraljeviću Marku pa do ciklusa o ustaničkim bojevima početkom 19. veka. Turcizmi su se uselili i u poeziju i prozu naše književnosti (Šantić, Njegoš, Andrić, Selimović i drugi) i nimalo ne bodu oči.
Turski gospodari i srpska raja nisu se tokom turske vladavine simpatisali, ali su bili predodređeni na saživot, na svakodnevnu komunikaciju, pa su turske reči brzo i naprečac ulazile u srpski jezik, prilagođavajući se i opstajući u njemu – turski „kaşık” je potpuno istisnuo slovensku reč „lažica”, dok se turska „aglama”, zamenivši mesta dva prva glasa, pretvorila u srpsku „galamu.Evo još primera: za turcizam „mufte” opisalo bi se kao korist koju neko prigrabi bez mnogo truda, često i nečasnom rabotom; a glagol „šalabazati” bi se na srpski preveo: hodati bez jasnog razloga i cilja, trošiti vreme u dangubi. Tako je srpski jezik, vođen jezičkom ekonomijom, uz pomoć turcizama sažimao izraz, a na jasnoći i preciznosti nije gubio.
Vuk Karadžić je, prikupljajući građu za drugo izdanje Srpskog rječnika (1852), imao u vidu mnoštvo turcizama u usmenom narodnom stvaralaštvu, a slušao ih je i u svakodnevnom govoru naroda. Turske reči je uvrstio u Rečnik tretirajući ih kao srpske, u čemu, bez sumnje, nije pogrešio. Tako se najveći broj gore navedenih reči našao u Vukovom Rečniku. Za Vukom su se poveli i kasniji sastavljači rečnika srpskog jezika. (izvor-politika)
Poslednja izmena:
