Turci kao Trojanci i srce antičke kulture - od humanizma i renesanse do turske autohtonističke škole

Q. in perpetuum hibernum

Stara legenda
Poruka
88.971
Pošto su na ovom temu predmoderne tradicije, romantičarske ideje i autohtonističke teze vrlo popularne, mislim da Turci, regionalna sila koja je i danas važna i u ogromnom smislu (makar kao identitetski antipod) sastavni deo istorije, ne samo Srba, već i čitavog balkanskog prostora (kojem su i sam naziv dali), zaslužuju da im jedna zasebna tema bude otvorena.

Ideja mi je da na ovoj temi pređemo, koliko je to moguće, većinu tekstova, počinjući od prvih zapisa iz doba renesanse i humanizma, odnosno od XIV stoleća, kada su učeni ljudi tražili posle percipirano mračnog srednjeg razdoblja povrate i ožive antiku i tu tražili veze između svoje sadašnjosti i nje (to je razdoblje kada su razni i Srbe nazivali Tribalima, Bugare Mizima i slično), preko Mehmeda II Osvajača, tzv. Velikog Trojanca, pa sve do kemalističke ideologije u kojoj je Bitka za Galipolje 1915. godine bila percipirana kao osveta za Trojanski rat i dok su Turci i zvanično prihvatili da su direktni naslednici turkijskih Hetita. Razvoj kritičke istoriografije sahranio je mnoge od ovih ideja, ali od 1980-ih godina postoje u Turskoj i novoromantičarske zajednice, pa koliko razumem imaju i izvesni polet pod vlašću Redžepa Tajipa Erdogana, pa bismo na kraju možda mogli završiti i sa njima.

Elem, počnimo, dakle, od samih početaka. U latinskim učenim krugovima s kraja srednjeg veka, zahvaljujući velikom rimskom pesniku, Publiju Vergiliju Maronu iz I stoleća pre naše ere, Trojanci su popularno bili nazivani Teukrima (Teucri). Slede stihovi iz 12. knjige Vergilijeve Ajneide, kao jedan primer:

Illud te, nulla fati quod lege tenetur,
pro Latio obtestor, pro maiestate tuorum:
cum iam conubis pacem felicibus, esto,
component, cum iam leges et foedera iungent,
ne vetus indigenas nomen mutare Latinos
neu Troas fieri iubeas Teucrosque vocari
aut vocem mutare viros aut vertere vestem.

https://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=Perseus:text:1999.02.0055:book=12:card=791

virgil.jpg


Prvi primer povezivanja Turaka sa evropskom antičkom civilizacijom dolazi iz kasnog XIV stoleća i tiče se, upravo, i srpske nacionalne istorije, datirajući iz vremena vlasti sultana Bajazita I (1389-1402) iz osmanske dinastije. Nakon što je kralj Stefan Tvrtko I iz dinastije Kotromanića proglasio na zapad svoju veliku pobedu nad mrskim agarjanima na Kosovu Polju, juna 1389. godine, stigao je od Firentinske republike i odgovor. Njega je sastavio firentinski kancelar Kolučio Salutati (1332-1406), nedugo posle održavanja Kosovskog boja.

Saluitati.jpg


Salutati je u odgovoru Turke nazvao Teukrima i Frižanima. Iako on tvrdi da legende kažu da su se Turci spustili u te krajeve sa Kavkaza, tvrdi da, pošto su zauzeli Teukriju, mnogo je ispravnije (odnosno, učenije, pravilnije) nazivati ih po antičkom nazivu umesto po njihovom popularnom etnonimu, kako je pojasnio u jednom svom drugom pismu, 8 godina posle Kosovske bitke.

osam.jpg

Meserve, M., Empires of Islam in Renaissance Historical Thought (Cambridge, MA: Harvard University Press, 2008), pp. 27.

Iako će Salutati 1397. godine napisati to, biće udareni tada temelji više od 600 godina romantičnih interpretacija koji su u Turcima videli naslednike Trojanaca i učesnike antičkog sveta.

Turci i Teukri.jpg


Zahvaljujem forumašici @Сребрена na inspiraciji za temu.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Još dosta pre Salutatija i pre širenja upotrebe teukrijanskog egzonima za Turke, jedan od prvih istoriografa koji je Turke doveo u vezu sa drevnim Trojancima bio je mletački dužd Andrija Dandolo (1343-1354). Dandolo je ovako opisao poreklo Turaka u svojoj hronici iz sredine XIV stoleća:

est enim Turcorum patria secus Caspium montem, ducens originem a Turcho, filio Troily, filii Priami regis troiani.
Otadžbina Turaka je iza Kaspijskih planina. Njeno poreklo seže od Turka, sina Trojila, sina trojanskog kralja Prijama.

Dandolo1.jpg


Po Dandolovoj tradiciji, Turke je osnovao eponimni „Turk“, unuk slavnog kralja Prijama iz Homerovog epa.
 
Не знам на каквим је дрогама аутор теме, ал да су жестоке што јес', јес'.


Izgleda da binarni zapis može da trpi više od papira

Dok je trebalo nešto rukom napisati, pa nabaviti papir bio je neki kriterijum..
 
Не знам на каквим је дрогама аутор теме, ал да су жестоке што јес', јес'.
Zatvoriće mu sve te teme čim ja otvorim temu Da li je Jelena Trojanska bila Srpkinja?
 
Vidim da si puno čitao i iz istog razloga je nemoguće da deliš mišljenje gore navedenih, što obelodanjuje tvoj suptilni plan da "nas naučiš" nekoj lekciji?

Naravno, naravno. Lekcija, kako kažeš, se sastoji iz dva elementa:

1) Zahvaljujući pre svega eksploziji na društvenim mrežama, kod nas je u poslednje vreme, zbog kanala kao što su Balkan INFO, Srbija GLOBAL, Helmcast, Fes TV, ali i pojedini drugi, došlo do jedne hiperprodukcije dezinfomacija i to je dovelo do jednog rezultata da, prosto zahvaljujući činjenici da su neki ljudi dovoljno glasni i uporni i da se dovoljan broj puta neka informacija ponavlja, ona postane: normalna. Kada se govori o Srbima Tribalima, ili Srbima Ilirima, ili još gore nekakvim Vinčancima, zahvaljujući ovome svi smo razvili do izvesne mere i desensitizaciju na te teme, odnosno, navikli smo ih iz prostog razloga što smo pozitivno reagujemo na propagandu koja je uporna.

Moja ideja je da putem analogije — zato što ne postoji ama baš ništa jedinstveno u vezi pomenutih zastarelih teorija i romantičarskih interpretacija istorije (tj. nema neke krupnije razlike između naše autohtonističke škole i mađarske, turske, slovačke, bugarske i svih drugih) — prikažem kako to zapravo, u stvarnosti, izgleda. Naši novoromantičari koriste taktiku vrlo selektivnog pristupa istorijskim izvorima; otvore knjigu i pročitaju šta piše na svega jednoj jedinoj stranici, te to koriste kako bi dokazali neke svoje ideje. Želim da razbijem taj oblak mistifikacije i pojasnim na forumu slične ili gotovo identične tradicije koje su postojale u predmodernoj istoriografiji, odnosno u vreme nacionalnog romantizma, kod praktično svih naroda koji su postojali, ili postoje i dalje. Na taj način, možemo da upoznamo širu sliku, širi kontekst i izvršimo demistifikaciju koja kruži oko naše pak zajednice novoromantičara.

2) Drugi segment, naravno i tesno povezan sa pređašnjim (možda ga je i teško razdvojiti), sastoji se iz proste potrebe da se tesnije upoznamo sa tim šta je tačno predmoderna istoriografija. Naime: nijedan istoriograf pre razvoja kritičke istoriografije, u suštini, nije ostavio o davnašnjim vremenima gotovo ništa vredno zaključka. Svi ti autori, bukvalno sa vrlo retkim izuzecima, uključujući i neke našim autohtonistima dosta popularne kao npr. Mavro Orbini ili Ivan Tomko Mrnavić, kao i redom bukvalno gotovo svi ostali ljudi tog vremena — imali su drastično lošije poznavanje prošlosti od prosečnog forumaša Krstarice. Oni su posedovali nebrojeno manje znanja od nas danas, ne bi posedovali dovoljno veština i znanja ni da upišu nijedan prijemni ispit. Postoji jedno uverenje, koje se ne zasniva ni na kakvim dokazima, da samo zato što su pisali malo ranije, navodno, jesu posedovali neka zaboravljena znanja. To se vrlo često zna reći za Orbinija, za koga se vrlo često kaže nešto tipa „imao je on pristup bibliotekama, itd.“

Istina je dosta drugačija i ona nam se otkriva kada čitamo sve te stare knjige u celosti, od korice do korice. Ovom temom, kao i onom prethodnom što sam otvorio, želim da to i ilustrativno prikažem. Razmišljanja tih ljudi, uz današnju retrospektivu tj. u 21. veku, kada ih neko čita bukvalno prizivaju i podsmeh. Postoji kod jedne zajednice naših ljudi nekakva teorija zavere da je u drugoj polovini XIX stoleća nastupila nekakva, tobože, velika „politička zavera“ kada se istorija i definitivno izdvojila iz sfere književnosti i prihvatila naučne metode tj. ušla uglavnom u sferu naučnih oblasti. Ti ljudi ono što je normalni razvoj koji je posledica profesionalizacije i napretka principa naučne metodologije, traže alternativna objašnjenja i odgovore na pitanja tipa zašto su neke stvari iz istoriografije proglašene zastarelim tj. eliminisane, te bez dokaza to uvijaju u oblandu teorije zavere; pritom tražeći isključivo rečenice ili pasuse u starijim knjigama u kojima se spominju Srbi ili eventualno (Južni) Sloveni. Napuštanjem tog izuzetno skučenog pogleda, koji se zasniva na posmatranju vrlo izolovano, majušnog dela predmoderne istoriografije, želim da, uvođenjem u širi kontekst, demistifikujem to, zato što čim se upoznamo sa potpunom slikom, postaje kristalno jasno koliko se sve te priče urušavaju doslovno kao kula od karata...jer se, kao što sam već i nagovestio, ti autori prikazuju kao (u današnjoj retrospektivi, podvlačim) dosta krupne neznalice koje su najveći prostor popunjavale bukvalno pukim nagađanjem, s jedne strane, a sa druge literarnom željom da ostave utisak velike učenosti (kao na primeru dovođenja u vezu Turaka sa slavnim Trojancima).

P. S. To, a i, na kraju krajeva, strašno je interesantno, jednostavno rečeno. :kez: Ja uglavnom tražim slabo poznate informacije i o njima pišem, jer znam da se ljudi vrlo često i iznenade kada pročitaju. A šta misliš, koliko ljudi zna o tradiciji koja je povezivala Turke sa Trojancima? Koliko ljudi (govorim o čitaocima foruma, naravno) zna o Turskoj istorijskoj školi, koja je bila jedan od stubova izgradnje modernog turskog nacionalnog identiteta i Ataturkove državotvorne ideologije? Malo rekao bih. Eno, na susednoj temi, Сребрена doslovno uopšte nije ni pretpostavljala, pa se čak i skroz šokirala (zato sam i odlučio da otvorimo zasebnu temu o ovome). A ako neko misli da i to nije istorija — grdno se vara. I to je istorija, kao i sve drugo.:zddm2: A sama reakcija ljudi na ovoj temi...per se dokazuje potrebu ove teme. Jerbo niko ne bi trebalo uopšte da tako reaguje (a ovde se čak govori o narkoticima i zdravoj pameti) povodom nečega što je sasvim uobičajeni deo istorije.
 
Poslednja izmena:
Pa nije nikakav inat...šta fali naslovu teme?
Па када се то повеже са насловима тема које отвараш у последње време, а раније ниси, стиче се такав утисак.
 
A ima li negdje opis kako su Hetiti ili Trojanci dospjeli u Kazan, Samaru, iza Kaspijskog jezera i rasirili se? Ili je rekla kazala.
Mislim, znamo kako su dosli iz azijske stepe u Anatoliju, je li? To je opisano. A ovo drugo nisam cuo da je opisano.

Pa i to je diskutabilno, ako govorimo u kontekstu romantičnih tradicija o antičkom poreklu Turaka. Istina, po Dandolu oni su potomci Trojanaca, ali docnije će biti polemika oko toga ima li kontinuiteta stanovništva ili ne, tj. da li su Turke isterali helenistički i rimski osvajači sa anadolskog prostora, pa potom usledio samo povratak u pradomovinu u seldžučko i osmansko vreme, ili je postojao neprekinuti kontinuitet turske populacije koja je samo živela pod grčko-rimskim jarmom.
 
Zatvoriće mu sve te teme čim ja otvorim temu Da li je Jelena Trojanska bila Srpkinja?

Pretpostavljam da bi to znači da u naslovu ne bi bio izražen tvoj stav, te ti bi u toj temi prikazao koliko je nemoguće da Jelena Trojanska bude Srpkinja (pre svega, zato što je reč o personi iz književnosti, u kojoj situaciji svakako zapravo da može biti Srpkinja, ali je za te teme ovo pogrešni potforum)? :mrgreen:

No, hajde, ako će ta tema zaista biti zasnovana na literaturi i izvorima: čikam te, otvori je. Dakle, argumentovana diskusija sa drugačijim sadržajem od onog koji se diskutuje na Ogorelicinoj temi ili drugima i dovoljno materijala da se priča baš o Jeleni, o tome ko je to sve tvrdio i zašto. Izvoli izazov, da te vidim, baš. :per:
 
Za asocijaciju Turaka sa Trojancima vrlo su bili ključni i poznovizantijski istoriografi; razvila se tradicija koja je pad Konstantinopolja vezivala sa Trojanskim ratom, jerbo je sva sudbina koja je zadesila Vizantince došla kao osveta za ono što je bilo priređeno oko dve i po hiljade godina ranije. O tome piše i Laonik Halkokondil u svojim Istorijama iz 1464. godine; knj. VIII, red 30, u kojem govori o tim tragičnim zbivanjima iz 1453. godine:

trojancima.jpg


To je, potom, ono što se dogodilo vizantijskim Helenima. Ova beda, čini se, najveća je od svih koje su se ikada desile širom sveta po razmerama stradanja,slična padu Iliona. Zapravo, celovito razaranje bilo je kazna Helenima od strane varvara, zbog onog što su oni priredili Ilionu. U svakom slučaju, to je tako kako Romeji veruju da se dogodilo; da je osveta stigla Helene zbog usuda koji je neko zadesio Ilion. I tako su se ovi događaji odvili.

halkic.jpg
 
Za asocijaciju Turaka sa Trojancima vrlo su bili ključni i poznovizantijski istoriografi; razvila se tradicija koja je pad Konstantinopolja vezivala sa Trojanskim ratom, jerbo je sva sudbina koja je zadesila Vizantince došla kao osveta za ono što je bilo priređeno oko dve i po hiljade godina ranije. O tome piše i Laonik Halkokondil u svojim Istorijama iz 1464. godine; knj. VIII, red 30, u kojem govori o tim tragičnim zbivanjima iz 1453. godine:

Pogledajte prilog 1273383

To je, potom, ono što se dogodilo vizantijskim Helenima. Ova beda, čini se, najveća je od svih koje su se ikada desile širom sveta po razmerama stradanja,slična padu Iliona. Zapravo, celovito razaranje bilo je kazna Helenima od strane varvara, zbog onog što su oni priredili Ilionu. U svakom slučaju, to je tako kako Romeji veruju da se dogodilo; da je osveta stigla Helene zbog usuda koji je neko zadesio Ilion. I tako su se ovi događaji odvili.

Pogledajte prilog 1273378
Da li je tema istorija ili mitologija?
 

Back
Top