Izbi tuča u selu.
Najsvežija prepričana verzija vesti bila je štura, i glasila je ovako:
Miš (nadimak) dobio batine od Vite (nadimak) , jer je na večeri pripremljenoj za majstore koji grade novu crkvu kukao na organizatore večere sto neće da mu plate prase za koje su se pogodili, a koje je, sticajem nepoznatih okolnosti, pobeglo.
Viti je dopizdio pa ga je udario u facu, nakon čega ga je Miš gađao biciklom, a o tome kako se cela stvar završila nije bilo sigurnih podataka.
Elem, sledećeg dana odem kod Dragice na kafu kako bih čula priču u celini i sa svim pojedinostima.
Dakle:
U našem selu se gradila nova crkva jer je stara u stanju raspadanja. Crkva se gradi da bi bila bolja i lepša od crkava susednih sela, a ne iz nekih drugih razloga kako bi neko možda mogao pomisliti, jer na službu ide samo pet-šest baba iz sela sa oko dvesta domaćinstava.
Majstori koji grade crkvu su profesionalci, i nisu iz našeg sela.
To ne znači da u našem selu nema profesionalaca. Naši profesionalci samo suviše dobro poznaju predsednika opštine koji je majstorima obećao pare za rad.
Znači, mi im dajemo privremeni krov nad glavom, hranimo ih, a nije isključeno da ih možda neka od neudatih (ili ne daj bože udatih) ženica i mazi i pazi.
Došao red na Vitu da večeraju kod njega, te se Vita i jos neki pogode s Mišem da im ovaj proda prase.
Negde oko podneva, Miš nahvata prase, nakon junačke borbe ugura ga u džak, uprti na leđa i krene ka Viti.
Sticajem okolnosti, sredinom puta koji je vodio ka Vitinoj kući širio se opojan miris iz rakijskog kazana. Jedan od komšija je pekao šljivovicu.
Sad, red je da se komšijama pomaže, a Miš je poznat kao predusretjiv čovek, te je procenio da ima dovoljno vremena da komšiji ponudi svoje degustatorske usluge na neki minut. Ili dva minuta. Ili pola sata. Ili na par sati, kao što je na kraju ispalo.
Dakle, prihvati se Miš rakije, pa je ne pušta, ali je džak s prasetom spustio, i to negde blizu ograde.
S božjom pomocu, ili pak pomoću inteligencije inače nesvojstvene prasićima, ili, što je najverovatnije, vođeno predosećajem skore pogibije, prase se iznutra odvezalo i pobeglo iz džaka kroz kapiju pa niz put.
Njegovo odsustvo u džaku je primećeno tek kad je dečurlija grajom i cikom objavila njegovo prisustvo na ulici.
Miš potrča za prasetom, pa su se jurili sve do drugog kraja sela gde je prase uletelo kroz Srđaninu baštu u Mirjanino dvorište, pa u njen svinjac, gde je uzbunilo prisutne životnje. Srđana i Mirjana začuše Miša kako se dere, pojuriše za prasetom, te ga opkoliše u svinjcu.
Tada prase pokaza nadpraseću, ili čak nadljudsku hrabrost, zalate se pravo na dušmane i protrča im kroz noge, a zatim izlete kroz Mirjaninu kapiju, preskoči ogradu jarka, i sruči se u potok.
Komšija Selja, koji je tada slučajno stajao oslonjen na dotičnu ogradu, vođen refleksom iskusnog borca s prasićima - još i ne znajući šta se u stvari desava - skoći u jarak i potrča za prasetom.
Ukoliko se informacije mogu prenositi bežično s jednog mobilnog telefona na drugi, da li je moguće da se informacije o filmovima koje gledaju ljudi u selu mogu bežičnim putem stići do prasića u oborima?
Zašto ovo pitam?
Zato što je prase u maniru tipičnih krimi-filmova bežalo nizvodno i kroz vodu (znači niz potok). Možda je u svojoj glavi imalo viziju progonitelja koji ga jure s lovačkim psima, te je na taj način pokušalo da zavara trag.
Elem, pobeže prase na treći kraj sela, iskoči iz potoka, pa juriš uz put koji je pokraj nekih desetak kuća vodio u šumu.
Za njim već ozbiljna potera - nekih desetak ljudi s Mišom na čelu.
(Jel da da već navijate za prase? Ja sam negde na ovom delu priče već počela da mu drzim palčeve)
Shvativši u trenu šta se dešava, komšija koga ćemo u ovoj prilici označiti nadimkom Lovac, izlete iz kuće s puškom i nacilja prase, a ostali zastadoše i primiriše se iza njega, prestajući sa svakom vikom.
Iznenadna tišina prevari prase i ono zastade i okrenu se prema Lovcu. Srećom po njega, iz obližnje prodavnice izlete prodavačica koja je znala za ranije Lovčeve ispade s puškom, a koji su se ticali njegove žene i nekih drugih komšija, i iz sveg glasa viknu:
"Šta ćes, more,s tom puškom! Si lud?!"
To je bio znak prasetu da jos uvek nije na sigurnom!
(Aj sad svi ruke u vis, tapšite, lupatje nogom o pod i navijajte: pra-se! pra-se!)
Šmugnu prase u šumu koliko ga noge nose, zamače u onaj gustiš na obodu, i više ga niko nije video.
(jeeeeeeeee!)
Zaključak prvog dela priče:
Ćovek zaslužuje da jede samo ono meso koje je u stanju sam da ulovi.
Drugi deo priče sledi posle.
Najsvežija prepričana verzija vesti bila je štura, i glasila je ovako:
Miš (nadimak) dobio batine od Vite (nadimak) , jer je na večeri pripremljenoj za majstore koji grade novu crkvu kukao na organizatore večere sto neće da mu plate prase za koje su se pogodili, a koje je, sticajem nepoznatih okolnosti, pobeglo.
Viti je dopizdio pa ga je udario u facu, nakon čega ga je Miš gađao biciklom, a o tome kako se cela stvar završila nije bilo sigurnih podataka.
Elem, sledećeg dana odem kod Dragice na kafu kako bih čula priču u celini i sa svim pojedinostima.
Dakle:
U našem selu se gradila nova crkva jer je stara u stanju raspadanja. Crkva se gradi da bi bila bolja i lepša od crkava susednih sela, a ne iz nekih drugih razloga kako bi neko možda mogao pomisliti, jer na službu ide samo pet-šest baba iz sela sa oko dvesta domaćinstava.
Majstori koji grade crkvu su profesionalci, i nisu iz našeg sela.
To ne znači da u našem selu nema profesionalaca. Naši profesionalci samo suviše dobro poznaju predsednika opštine koji je majstorima obećao pare za rad.
Znači, mi im dajemo privremeni krov nad glavom, hranimo ih, a nije isključeno da ih možda neka od neudatih (ili ne daj bože udatih) ženica i mazi i pazi.
Došao red na Vitu da večeraju kod njega, te se Vita i jos neki pogode s Mišem da im ovaj proda prase.
Negde oko podneva, Miš nahvata prase, nakon junačke borbe ugura ga u džak, uprti na leđa i krene ka Viti.
Sticajem okolnosti, sredinom puta koji je vodio ka Vitinoj kući širio se opojan miris iz rakijskog kazana. Jedan od komšija je pekao šljivovicu.
Sad, red je da se komšijama pomaže, a Miš je poznat kao predusretjiv čovek, te je procenio da ima dovoljno vremena da komšiji ponudi svoje degustatorske usluge na neki minut. Ili dva minuta. Ili pola sata. Ili na par sati, kao što je na kraju ispalo.
Dakle, prihvati se Miš rakije, pa je ne pušta, ali je džak s prasetom spustio, i to negde blizu ograde.
S božjom pomocu, ili pak pomoću inteligencije inače nesvojstvene prasićima, ili, što je najverovatnije, vođeno predosećajem skore pogibije, prase se iznutra odvezalo i pobeglo iz džaka kroz kapiju pa niz put.
Njegovo odsustvo u džaku je primećeno tek kad je dečurlija grajom i cikom objavila njegovo prisustvo na ulici.
Miš potrča za prasetom, pa su se jurili sve do drugog kraja sela gde je prase uletelo kroz Srđaninu baštu u Mirjanino dvorište, pa u njen svinjac, gde je uzbunilo prisutne životnje. Srđana i Mirjana začuše Miša kako se dere, pojuriše za prasetom, te ga opkoliše u svinjcu.
Tada prase pokaza nadpraseću, ili čak nadljudsku hrabrost, zalate se pravo na dušmane i protrča im kroz noge, a zatim izlete kroz Mirjaninu kapiju, preskoči ogradu jarka, i sruči se u potok.
Komšija Selja, koji je tada slučajno stajao oslonjen na dotičnu ogradu, vođen refleksom iskusnog borca s prasićima - još i ne znajući šta se u stvari desava - skoći u jarak i potrča za prasetom.
Ukoliko se informacije mogu prenositi bežično s jednog mobilnog telefona na drugi, da li je moguće da se informacije o filmovima koje gledaju ljudi u selu mogu bežičnim putem stići do prasića u oborima?
Zašto ovo pitam?
Zato što je prase u maniru tipičnih krimi-filmova bežalo nizvodno i kroz vodu (znači niz potok). Možda je u svojoj glavi imalo viziju progonitelja koji ga jure s lovačkim psima, te je na taj način pokušalo da zavara trag.
Elem, pobeže prase na treći kraj sela, iskoči iz potoka, pa juriš uz put koji je pokraj nekih desetak kuća vodio u šumu.
Za njim već ozbiljna potera - nekih desetak ljudi s Mišom na čelu.
(Jel da da već navijate za prase? Ja sam negde na ovom delu priče već počela da mu drzim palčeve)
Shvativši u trenu šta se dešava, komšija koga ćemo u ovoj prilici označiti nadimkom Lovac, izlete iz kuće s puškom i nacilja prase, a ostali zastadoše i primiriše se iza njega, prestajući sa svakom vikom.
Iznenadna tišina prevari prase i ono zastade i okrenu se prema Lovcu. Srećom po njega, iz obližnje prodavnice izlete prodavačica koja je znala za ranije Lovčeve ispade s puškom, a koji su se ticali njegove žene i nekih drugih komšija, i iz sveg glasa viknu:
"Šta ćes, more,s tom puškom! Si lud?!"
To je bio znak prasetu da jos uvek nije na sigurnom!
(Aj sad svi ruke u vis, tapšite, lupatje nogom o pod i navijajte: pra-se! pra-se!)
Šmugnu prase u šumu koliko ga noge nose, zamače u onaj gustiš na obodu, i više ga niko nije video.
(jeeeeeeeee!)
Zaključak prvog dela priče:
Ćovek zaslužuje da jede samo ono meso koje je u stanju sam da ulovi.
Drugi deo priče sledi posle.
Odavno nisam ovako veselu priču čitala...
Sanja, hvala na uživanju!!