Alekasandar3
Buduća legenda
- Poruka
- 35.716
NEOBIČNA polemika otvorila se žestokim napadom bivšeg potpredsednika vlade Žarka Koraća na Novaka Đokovića zbog načina na koji proslavlja pobedu, s visoko uzdignuta tri prsta. "Ideja šovinizma u Srbiji je legalizovana", rekao je Korać, očigledno zaboravljajući masovne proteste protiv Miloševića devedesetih (na kojima je i sam učestvovao) kada su u nacionalnu simboliku prvi put i ušla tri ispružena prsta.
Od tada naši sportisti, upravo na ovaj način, vatreno pokazuju svoju pripadnost naciji. I niko im do sada nije zamerio. Čak ni predstavnici drugih naroda.
- Početkom ratnih zbivanja u Krajini ovaj simbol je uveo na taj prostor moj otac Jovan Rašković, politički prvak i svetski uvažen psihijatar - kaže nam Sanda Rašković-Ivić. - Počeo je tako da pozdravlja, iako nije objašnjavao zašto to čini. U srpskom arhetipu, ovaj simbol svakako pokazuje sveto trojstvo.
Ona podvlači da u pravoslavnom pozdravu prsti nisu rašireni, ali u laičkom izražavanju oni su postali simbol svega onoga što je srpsko.
- Taj pozdrav bio je posebno važan kod Srba van matice - dodaje Sanda Rašković-Ivić. - Zato su nas Srbe u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini često zvali i "troprstaši".
Pošto se katolici krste sa ispruženim prstima, etnolog Radomir Rakić podseća na to da su ih, isto tako, u mnogim krajevima naši zvali i "šakci", pa su čak i "Šokci" u Vojvodini, prema nekim izvorima, tako i dobili svoje ime. Kao iskusan etnolog, Rakić je bio protivnik ovog pozdrava zbog rastavljanja prstiju, što, kako kaže, rastavlja sveto trojstvo. Posle njegovih sugestija Milan Paroški izlazio je u predizborne kampanje držeći prste isključivo spojene.
Srbijom je ovaj pozdrav, ipak, promovisao lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković. Kako objašnjava za "Novosti", prvi put je tri prsta podigao 6. januara 1990. godine u Novoj Pazovi, na osnivanju SPO.
- Podigao sam tri rastavljena prsta, a svi ostali su to prihvatili - objašnjava Drašković. - Uzor mi je bio veliki knjaz Miloš, jer sam u Takovu video sliku na kojoj je prikazan skup srpskih glavešina koji su 1815. godine doneli odluku o podizanju Drugog srpskog ustanka. Tamo je Miloš, ali i svi oko njega, prikazani sa podignuta tri prsta. To je bio simbol hrišćanske pobune protiv islamskih osvajača.
Drašković kaže da je pod tim utiskom i on podigao tri prsta u Srbiji, a veruje u mogućnost da je "zagledan u isti izvor to možda uradio i Jovan Rašković u Krajini".
- Još u Miloševo vreme, crkva je diskretno vođi ustanika zamerala na "slobodi" upotrebe ovog znaka - dodaje Drašković. - Zato ćemo kasnije češće viđati sastavljene prste prilikom pozdrava.
O pozdravljanju s tri raširena prsta razgovarali smo i sa našim najpoznatijim heraldičarom Dragomirom Acovićem. On tvrdi da pozdravljanje sa tri prsta "mnogi koriste u skladu sa tim šta znaju i osećaju".
- Namerno navodim oba razloga, jer se oba mogu steći u istoj osobi, ali i ne moraju - objašnjava Acović. - Oni koji to znaju, koriste ovaj pozdrav po osnovu svoje konfesionalne opredeljenosti, jer podizanje tri prsta kod nas podseća na Svetu trojicu, kojima se molimo i u čije ime se zaklinjemo. Kod onih koji taj znak koriste bez elemenata znanja, bitan je ovaj drugi faktor, a tu je i izvesna potreba za "teranjem inata". Naime, da izvesne sredine ne reaguju onako kako reaguju, to ne bi bilo preterano značajno, ali kako se često pojavljuje neskriveno osećanje srbofobije, ili ako hoćete - nacionalne i konfesionalne mržnje prema Srbima i pravoslavcima, onda ta vrsta inata dobija na snazi i čini se da takvo deklarisanje potpuno izoluje od svog konfesionalnog konteksta i pretvara se u jednu vrstu nacionalne deklaracije ili navijačkog izazova.
Na tumačenju ovog simbola dosta je radila dr Mila Alečković-Nikolić, pisac i profesor psihologije.
- Iako neki političari misle da su oni uveli taj znak, u našoj tradiciji koristio ga je knez Vladimir, s početka Kijevske Rusije i početka pravoslavlja, a verovatno je bio i stariji od toga - objašnjava nam Mila Alečković-Nikolić.
Ona naglašava simboliku unutrašnjeg života svakog hrišćanina, onoga što je najbliže pravoslavlju.
- Čovek sa tri uzdignuta i raširena prsta kao da nam poručuje: "Ja sam hrišćanin!"
Svako može da uzdigne tri prsta, i onaj koji veruje, i onaj koji ne veruje.
- U poslednjem ratu su se ratnici slikali sa tri uzdignuta prsta, ali su oni bili znak svetovne pobede, a ne produhovljenog čoveka u njima - dodaje ona. - Skupljeni prsti u tišini, bez buke, znače nešto sasvim drugo. U ovo moderno vreme oni su možda presudni za budućnost i nas i pokolenja koja nas slede.
Jer, kako nam kaže Sanda Rašković-Ivić, s "Đokovićem možemo da se ponosimo i kao sportistom i kao čovekom".
- Nije se plašio da izrazi svoju nacionalnu pripadnost - kaže Sanda Rašković-Ivić. - Ovakvi sportisti su naši najbolji ambasadori, naročito kada se ne stide da pokažu da pripadaju svojoj naciji.
Od tada naši sportisti, upravo na ovaj način, vatreno pokazuju svoju pripadnost naciji. I niko im do sada nije zamerio. Čak ni predstavnici drugih naroda.
- Početkom ratnih zbivanja u Krajini ovaj simbol je uveo na taj prostor moj otac Jovan Rašković, politički prvak i svetski uvažen psihijatar - kaže nam Sanda Rašković-Ivić. - Počeo je tako da pozdravlja, iako nije objašnjavao zašto to čini. U srpskom arhetipu, ovaj simbol svakako pokazuje sveto trojstvo.
Ona podvlači da u pravoslavnom pozdravu prsti nisu rašireni, ali u laičkom izražavanju oni su postali simbol svega onoga što je srpsko.
- Taj pozdrav bio je posebno važan kod Srba van matice - dodaje Sanda Rašković-Ivić. - Zato su nas Srbe u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini često zvali i "troprstaši".
Pošto se katolici krste sa ispruženim prstima, etnolog Radomir Rakić podseća na to da su ih, isto tako, u mnogim krajevima naši zvali i "šakci", pa su čak i "Šokci" u Vojvodini, prema nekim izvorima, tako i dobili svoje ime. Kao iskusan etnolog, Rakić je bio protivnik ovog pozdrava zbog rastavljanja prstiju, što, kako kaže, rastavlja sveto trojstvo. Posle njegovih sugestija Milan Paroški izlazio je u predizborne kampanje držeći prste isključivo spojene.
Srbijom je ovaj pozdrav, ipak, promovisao lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković. Kako objašnjava za "Novosti", prvi put je tri prsta podigao 6. januara 1990. godine u Novoj Pazovi, na osnivanju SPO.
- Podigao sam tri rastavljena prsta, a svi ostali su to prihvatili - objašnjava Drašković. - Uzor mi je bio veliki knjaz Miloš, jer sam u Takovu video sliku na kojoj je prikazan skup srpskih glavešina koji su 1815. godine doneli odluku o podizanju Drugog srpskog ustanka. Tamo je Miloš, ali i svi oko njega, prikazani sa podignuta tri prsta. To je bio simbol hrišćanske pobune protiv islamskih osvajača.
Drašković kaže da je pod tim utiskom i on podigao tri prsta u Srbiji, a veruje u mogućnost da je "zagledan u isti izvor to možda uradio i Jovan Rašković u Krajini".
- Još u Miloševo vreme, crkva je diskretno vođi ustanika zamerala na "slobodi" upotrebe ovog znaka - dodaje Drašković. - Zato ćemo kasnije češće viđati sastavljene prste prilikom pozdrava.
O pozdravljanju s tri raširena prsta razgovarali smo i sa našim najpoznatijim heraldičarom Dragomirom Acovićem. On tvrdi da pozdravljanje sa tri prsta "mnogi koriste u skladu sa tim šta znaju i osećaju".
- Namerno navodim oba razloga, jer se oba mogu steći u istoj osobi, ali i ne moraju - objašnjava Acović. - Oni koji to znaju, koriste ovaj pozdrav po osnovu svoje konfesionalne opredeljenosti, jer podizanje tri prsta kod nas podseća na Svetu trojicu, kojima se molimo i u čije ime se zaklinjemo. Kod onih koji taj znak koriste bez elemenata znanja, bitan je ovaj drugi faktor, a tu je i izvesna potreba za "teranjem inata". Naime, da izvesne sredine ne reaguju onako kako reaguju, to ne bi bilo preterano značajno, ali kako se često pojavljuje neskriveno osećanje srbofobije, ili ako hoćete - nacionalne i konfesionalne mržnje prema Srbima i pravoslavcima, onda ta vrsta inata dobija na snazi i čini se da takvo deklarisanje potpuno izoluje od svog konfesionalnog konteksta i pretvara se u jednu vrstu nacionalne deklaracije ili navijačkog izazova.
Na tumačenju ovog simbola dosta je radila dr Mila Alečković-Nikolić, pisac i profesor psihologije.
- Iako neki političari misle da su oni uveli taj znak, u našoj tradiciji koristio ga je knez Vladimir, s početka Kijevske Rusije i početka pravoslavlja, a verovatno je bio i stariji od toga - objašnjava nam Mila Alečković-Nikolić.
Ona naglašava simboliku unutrašnjeg života svakog hrišćanina, onoga što je najbliže pravoslavlju.
- Čovek sa tri uzdignuta i raširena prsta kao da nam poručuje: "Ja sam hrišćanin!"
Svako može da uzdigne tri prsta, i onaj koji veruje, i onaj koji ne veruje.
- U poslednjem ratu su se ratnici slikali sa tri uzdignuta prsta, ali su oni bili znak svetovne pobede, a ne produhovljenog čoveka u njima - dodaje ona. - Skupljeni prsti u tišini, bez buke, znače nešto sasvim drugo. U ovo moderno vreme oni su možda presudni za budućnost i nas i pokolenja koja nas slede.
Jer, kako nam kaže Sanda Rašković-Ivić, s "Đokovićem možemo da se ponosimo i kao sportistom i kao čovekom".
- Nije se plašio da izrazi svoju nacionalnu pripadnost - kaže Sanda Rašković-Ivić. - Ovakvi sportisti su naši najbolji ambasadori, naročito kada se ne stide da pokažu da pripadaju svojoj naciji.
bar se dobro drzi za svoje godine pa moze da se smeska po prijemima al nek ne prica previse ako za boga zna :|
