Srpsko-Sarajevo
Primećen član
- Poruka
- 517
Pozivam sve Srbe i sve građane Republike Srbije da dignu glas protiv skupe, neefikasne, centralizovane, nepotističke i Titove APV
Žao mi je što ne mogu da pronađem ni jedan ozbiljan argument za opstanak Autonomne Pokrajne Vojvodine (APV) da bih pokušao da ga oborim, pa se moram baviti analizom manje vrednih stavova koje svakodnevno slušamo i čitamo putem medija. Ubeđuju nas da je APV istorijska, ekonomska, kulturna, multietnična i ko zna kakva posebna regija kojoj je nužno potrebna autonomija, federalna jedinica ili da bude nezavisna država. Pokušaću racionalno i činjenicama koje su lako proverive da objasnim neodrživost sistema neotitoističke kvazielite.
ISTORIJA (S)APV postoji od 1945. godine kao autonomna pokrajna u Titovoj SFRJ. Ono na šta se određeni krugovi pozivaju kao o „istorijskoj posebnosti Vojvodine“ je izvesni stepen autnomije koji su Srbi (a ne Jugosloveni, Vojvođani ili Iliri) izborili ratom 1848-1849. godine u Austro-Ugarskoj, odnosno misli se na „Vojvodstvo Srbije i Tamiški Banat“, koje je trajalo od 1849. do 1860. godine. Međutim, granice nisu bile ni blizu onih kakve danas ima APV, niti je sastav stanovništva bio isti, niti je stepen autonomije bio isti, niti je nju karakterisalo jugoslovenstvo/vojvođanerstvo, već naprotiv borba za život, jezik, veru i prava Srba. APV i Vojvodstvo Srbiju može da poveže samo zlonameran ili nedovoljno inteligentan čovek. Dakle, ne postoji istorijaska posebnost APV da bi imala autnomiju, federalnu jedinicu ili državu na osnovu toga.
KULTURNA, JEZIČKA I VERSKA POSEBNOST Iz današnje perspektive, prosečnom čitaocu deluje apsurdno pisati o ovoj temi. Međutim, podsetiću na Crnu Goru. Koreni njihovog modernog identiteta u osnovi nisu bili antisrpski, već „nad-srpski“. Zapravo oni su u početku (od 1945) zadojeni pričama o „hrabrijem, pametnijem, lepšem, višem“ Srbinu od ostalih Srba, a posebno od „Srbijanaca“ i Šumadinaca, koji su predstavljani kao prljavi, nepismeni, priglupi ljudi u opancima i štrokavim šajkačama. Kada su ubedili dovoljan broj ljudi u ovu posebnost, lako je bilo reći da oni zapravo nisu Srbi, već Crnogorci, koji su potpuno drugačiji od Srba. Čak izmišljaju neku srednjovekovnu istoriju (da su oni Dukljani, tj. Rimljani), proglašavaju okupaciju koju su sproveli „veljesrbi“ Nemanjići, a naročito „krvoloci“ Karađorđevići i „kolonizatori - popovi iz Šumadije“ Sa APV je sličan princip. Moderni Vojvođani nisu „nad-Srbi“ već „kulturni Srbi“, koji su „Evropljani i znaju i ćirilicu, i to sva slova“ (sa bilborda za vreme popisa 2011) Ne postoji nikakav jezički, verski ili kulturni idenitet Srba u APV koji nije krvlju utkan u srpstvo. Odnosno, ne postoji kulturni, jezički ili verski elementi kao osnov za status atunomije, federalne jedinice ili nezavisne države.
MULTIETIČNOST APV jeste multietnička sredina, ali je to i ostatak Srbije, gde živi oko 11 odsto nacionalnih manjina. U APV su najbrojniji Srbi sa oko 65 odsto, Mađari sa oko 14 odsto, Slovaci sa oko 2,8 itd. Te manjine uživaju sva nacionalna prava (čime se ja ponosim) iako su prava naših sunarodnika u nekim od njihovih matičnih država znatno uža. Prava naših sunarodnika se do te mere krše da nemaju pravo na jezik iako su trećina stanovništva (Crna Gora), imovinu koja im je oteta (Hrvatska), status manjine iako su najbrojnija autohtona manjina (Slovenija) itd. Dakle, status nacionalnih manjina i bez APV bi u Srbiji bio isti, odnosno na zadovoljavajućem nivou, što potvrđuju izveštaji Evropske komisije. Iz ovog argumenta se može zaključiti da je autonomija u APV potrebna Srbima od Srba, što je apsurd. Dakle, ne stoji argument o multietničkoj posebnosti kao osnovi za status atunomije, federalne jedinice ili nezavisne države.
EKONOMIJA I PRIVREDA Ni jednom privredniku, ekonomisti, radniku ili poljoprivredniku ne možete dokazati da je za njega dobro da ima tri, četiri ili pet nivoa vlasti/činovnika koje mora da plaća. Nelogično je da veći pokrajnski/državni aparat znači i efikasniju privredu i bogatije stanovništvo. Zašto novac koji se zaradi u Srbobranu, Subotici ili Zrenjaninu mora da ide u Novi Sad? Jedini razlog je gladan partijski kadar koji, narodski rečeno, „hoće 'leba bez motike“. Nije ni čudo što se u Srbiji, prema popisu iz ove godine, najviše naseljava Novi Sad, čak 12,2 odsto više stanovnika. Bez APV bismo imali manja plaćanja, poreza, taksi, nepotizma, korupcije... Na medijima se neće naći infomracija da APV ima 27 odsto stanovištva, a učestvuje sa 26 odsto BDP, dok „zli i truli“ Beograd ima 23 odsto stanovništva i učestvuje sa 40 odsto BDP zemlje, ali se može naći (bez argumenata) naslov „Vojvodina radi, Beograd troši“. Svi bi trebalo da dignemo glas protiv ovakvog načina rada - Srbi, Mađari, Slovaci, Nemci, Hrvati i svi ostali. Naravno, sa izuzetkom Vojvođana (nove nacije nastale od bivših Jugoslovena) koji upravljaju ovakvim neotitoističkim sistemom, poput svinja u Orvelovoj „Životinjskoj farmi“ (Vojvođani zahvalite se DSS i njihovom Ustavu koji vam je ovo omogućio). Dakle, ne stoji argument o ekonomskoj ili privrednoj opravdanosti kao osnovi za status atunomije, federalne jedinice ili nezavisne države.
REGIONALIZACIJA Regionalizacija je opcija ili mogućnost za razvoj, a ne nužnost. Naša država nije nastala spajanjem nezavisnih država da bi bila federacija ili da bi morala da ima neke regione, već je ona unitarna i nedeljiva. Razvoj lokalne samouprave je važan segment naše države, koji treba da se razvija, a, ukoliko će tom razvoju doprineti regioni sa određenim nadležnostima, oni treba da se uspostave. Regionalizacija nije nikakav uslov EU (statistička regionalizacija je posao statističara, a ne mera za federaciju). APV je predimenzionisana u odnosu na ostatak Srbije i ne treba da ostane ni kao region. Regioni u Srbiji bi bili poželjni samo ako ubrzaju modernizaciju opština i lokalnih uprava, smanje troškove građana i privrede i ubrzaju ekonomski razvoj, a nikako razvoj političke elite, kao što je to danas slučaj.
Na barikadama u Jarinju i Brnjaku vidimo čemu nas je dovela jedna autonomija. Vidimo i izbeglice sa KiM, spaljene manastire, crkve, prekrajanje istorije... Zato pozivam sve Srbe i sve građane Republike Srbije da dignu glas protiv skupe, neefikasne, centralizovane, nepotističke i Titove APV. Nas niko nije pitao da li je želimo, samo su rekli da su je izglasali.
http://www.standard.rs/miljan-premovic-treba-li-ukinuti-autonomnu-pokrajinu-vojvodinu.html
Žao mi je što ne mogu da pronađem ni jedan ozbiljan argument za opstanak Autonomne Pokrajne Vojvodine (APV) da bih pokušao da ga oborim, pa se moram baviti analizom manje vrednih stavova koje svakodnevno slušamo i čitamo putem medija. Ubeđuju nas da je APV istorijska, ekonomska, kulturna, multietnična i ko zna kakva posebna regija kojoj je nužno potrebna autonomija, federalna jedinica ili da bude nezavisna država. Pokušaću racionalno i činjenicama koje su lako proverive da objasnim neodrživost sistema neotitoističke kvazielite.
ISTORIJA (S)APV postoji od 1945. godine kao autonomna pokrajna u Titovoj SFRJ. Ono na šta se određeni krugovi pozivaju kao o „istorijskoj posebnosti Vojvodine“ je izvesni stepen autnomije koji su Srbi (a ne Jugosloveni, Vojvođani ili Iliri) izborili ratom 1848-1849. godine u Austro-Ugarskoj, odnosno misli se na „Vojvodstvo Srbije i Tamiški Banat“, koje je trajalo od 1849. do 1860. godine. Međutim, granice nisu bile ni blizu onih kakve danas ima APV, niti je sastav stanovništva bio isti, niti je stepen autonomije bio isti, niti je nju karakterisalo jugoslovenstvo/vojvođanerstvo, već naprotiv borba za život, jezik, veru i prava Srba. APV i Vojvodstvo Srbiju može da poveže samo zlonameran ili nedovoljno inteligentan čovek. Dakle, ne postoji istorijaska posebnost APV da bi imala autnomiju, federalnu jedinicu ili državu na osnovu toga.
KULTURNA, JEZIČKA I VERSKA POSEBNOST Iz današnje perspektive, prosečnom čitaocu deluje apsurdno pisati o ovoj temi. Međutim, podsetiću na Crnu Goru. Koreni njihovog modernog identiteta u osnovi nisu bili antisrpski, već „nad-srpski“. Zapravo oni su u početku (od 1945) zadojeni pričama o „hrabrijem, pametnijem, lepšem, višem“ Srbinu od ostalih Srba, a posebno od „Srbijanaca“ i Šumadinaca, koji su predstavljani kao prljavi, nepismeni, priglupi ljudi u opancima i štrokavim šajkačama. Kada su ubedili dovoljan broj ljudi u ovu posebnost, lako je bilo reći da oni zapravo nisu Srbi, već Crnogorci, koji su potpuno drugačiji od Srba. Čak izmišljaju neku srednjovekovnu istoriju (da su oni Dukljani, tj. Rimljani), proglašavaju okupaciju koju su sproveli „veljesrbi“ Nemanjići, a naročito „krvoloci“ Karađorđevići i „kolonizatori - popovi iz Šumadije“ Sa APV je sličan princip. Moderni Vojvođani nisu „nad-Srbi“ već „kulturni Srbi“, koji su „Evropljani i znaju i ćirilicu, i to sva slova“ (sa bilborda za vreme popisa 2011) Ne postoji nikakav jezički, verski ili kulturni idenitet Srba u APV koji nije krvlju utkan u srpstvo. Odnosno, ne postoji kulturni, jezički ili verski elementi kao osnov za status atunomije, federalne jedinice ili nezavisne države.
MULTIETIČNOST APV jeste multietnička sredina, ali je to i ostatak Srbije, gde živi oko 11 odsto nacionalnih manjina. U APV su najbrojniji Srbi sa oko 65 odsto, Mađari sa oko 14 odsto, Slovaci sa oko 2,8 itd. Te manjine uživaju sva nacionalna prava (čime se ja ponosim) iako su prava naših sunarodnika u nekim od njihovih matičnih država znatno uža. Prava naših sunarodnika se do te mere krše da nemaju pravo na jezik iako su trećina stanovništva (Crna Gora), imovinu koja im je oteta (Hrvatska), status manjine iako su najbrojnija autohtona manjina (Slovenija) itd. Dakle, status nacionalnih manjina i bez APV bi u Srbiji bio isti, odnosno na zadovoljavajućem nivou, što potvrđuju izveštaji Evropske komisije. Iz ovog argumenta se može zaključiti da je autonomija u APV potrebna Srbima od Srba, što je apsurd. Dakle, ne stoji argument o multietničkoj posebnosti kao osnovi za status atunomije, federalne jedinice ili nezavisne države.
EKONOMIJA I PRIVREDA Ni jednom privredniku, ekonomisti, radniku ili poljoprivredniku ne možete dokazati da je za njega dobro da ima tri, četiri ili pet nivoa vlasti/činovnika koje mora da plaća. Nelogično je da veći pokrajnski/državni aparat znači i efikasniju privredu i bogatije stanovništvo. Zašto novac koji se zaradi u Srbobranu, Subotici ili Zrenjaninu mora da ide u Novi Sad? Jedini razlog je gladan partijski kadar koji, narodski rečeno, „hoće 'leba bez motike“. Nije ni čudo što se u Srbiji, prema popisu iz ove godine, najviše naseljava Novi Sad, čak 12,2 odsto više stanovnika. Bez APV bismo imali manja plaćanja, poreza, taksi, nepotizma, korupcije... Na medijima se neće naći infomracija da APV ima 27 odsto stanovištva, a učestvuje sa 26 odsto BDP, dok „zli i truli“ Beograd ima 23 odsto stanovništva i učestvuje sa 40 odsto BDP zemlje, ali se može naći (bez argumenata) naslov „Vojvodina radi, Beograd troši“. Svi bi trebalo da dignemo glas protiv ovakvog načina rada - Srbi, Mađari, Slovaci, Nemci, Hrvati i svi ostali. Naravno, sa izuzetkom Vojvođana (nove nacije nastale od bivših Jugoslovena) koji upravljaju ovakvim neotitoističkim sistemom, poput svinja u Orvelovoj „Životinjskoj farmi“ (Vojvođani zahvalite se DSS i njihovom Ustavu koji vam je ovo omogućio). Dakle, ne stoji argument o ekonomskoj ili privrednoj opravdanosti kao osnovi za status atunomije, federalne jedinice ili nezavisne države.
REGIONALIZACIJA Regionalizacija je opcija ili mogućnost za razvoj, a ne nužnost. Naša država nije nastala spajanjem nezavisnih država da bi bila federacija ili da bi morala da ima neke regione, već je ona unitarna i nedeljiva. Razvoj lokalne samouprave je važan segment naše države, koji treba da se razvija, a, ukoliko će tom razvoju doprineti regioni sa određenim nadležnostima, oni treba da se uspostave. Regionalizacija nije nikakav uslov EU (statistička regionalizacija je posao statističara, a ne mera za federaciju). APV je predimenzionisana u odnosu na ostatak Srbije i ne treba da ostane ni kao region. Regioni u Srbiji bi bili poželjni samo ako ubrzaju modernizaciju opština i lokalnih uprava, smanje troškove građana i privrede i ubrzaju ekonomski razvoj, a nikako razvoj političke elite, kao što je to danas slučaj.
Na barikadama u Jarinju i Brnjaku vidimo čemu nas je dovela jedna autonomija. Vidimo i izbeglice sa KiM, spaljene manastire, crkve, prekrajanje istorije... Zato pozivam sve Srbe i sve građane Republike Srbije da dignu glas protiv skupe, neefikasne, centralizovane, nepotističke i Titove APV. Nas niko nije pitao da li je želimo, samo su rekli da su je izglasali.
http://www.standard.rs/miljan-premovic-treba-li-ukinuti-autonomnu-pokrajinu-vojvodinu.html
Hvala vam, Srpkinje 
