TRAUMA

WithdrawnWater:
Pa...ako se to podvodi pod traumu, u jednom momentu su mi u rat poslali dva brata, momka i najboljeg prijatelja. Najbolji prijatelj mi je bio na Kosovu (znas one sto su uhitili 'redov Rajana i jos dva Amera' - elem, njegova jedinica....), tri meseca nismo ni glasa culi od njega, nismo znali da li je ziv ili ne (bombardovanje). Onda se jean dan pojavio hiljadu godina star, oborio avion pa mu dali dopust nedelju dana.....Nikad vise nije bio isti niti smo mi vise bili isti posle toga; propio je, poceo da se drogiora - trazio nacine da zaboravi uzase koje je dole video. Nisam mogla to da slusam, a on nije mogao mnogo da prica. Ali ono sto je ispricao bilo je sasvim dovoljno da zauvek steknem stav o tome kako su Srbi 'chistili'.....i sta sve podrazumeva ta rech....
Momak mi se iz Vukovara vratio gluv na jedno uho i bez noge.....do pola butine. Ni on vise nije bio isti (treba li govoriti). Raskinuli smo posle 11 meseci od njegovog povratka (on je mene ostavio, da ne bude zabune.....rastali smo se kao prijatelji, on prosto nije mogao da podnese ni sebe ni mene ni zivot kao takav.....). Braca su mi se vratila ziva i prava (namerno ne kazem zdrava). Bili su negde po Slavoniji i Hrvatskoj, ni za njih nista nisam znala mesecima. Svi su odlazili u intervalima - taman prezivis jedan stres i strah za nekoga, ode neko drugi.....Ako se to moze podvesti pod traumu - to su skichice.....Da li su ostale posledice? Naravno: od tad imam vrlo decidiran i nepomirljiv stav o ratu i zlocinu, o pravdi i nepravdi, o dobru i zlu.......Da li su ostali oziljci? Kako sam ih resavala? Psihoterapijom. Intenzivnom. I radom. Tako i danas resavam sve probleme uglavnom. Kako prevazici traumu? Biti zahvalan za dobro, ne ciniti zlo, voleti i dozvoliti da te vole, slaviti svaki minut zivota i shvatiti da se zivot ne meri brojem udisaja; vec brojem trenutaka koji ti oduzmu dah.....(mislim da tako kaze jedna poznata anglosaksonska floskula koju su nasi preveli za film "Jesen stize dunjo moja')
Kliknite za proširenje...


Jbt, najezila sam se.
WW, vrlo cesto pratim tvoje kometare na forumu i nisam ni sanjala da si ovako nesto prezivljavala. Prosto, mislim da si jedan od 'najsredjenijih' mozgova na forumu. Ne znam sta da kazem. Divim se ljudima koji i pored svih nesreca ne prestanu da se raduju zivotu i nadju snage da idu uzdignute glave putem svoje srece!
 
Pa, ovo je virtuelni prostor - cesto nemamo pojma sta su dozivljavali ili prozivljavaju ljudi sa kojima komuniciramo na ovaj ili onaj nacin...i retko mislimo na to. Sta ces, i to je u ljudskoj prirodi. Inace, ima mnogo, MNOGO onih koji su dozivljavali i prozivljavali DALEKO gore stvari nego ja, daleko vece traume, daleko vece gubitke....Znajuci to smatram svoje gubitke u poredenju sa tim jako malim i kad mi se ucini da su mi se desavale neke strahote samo pomislim na one koji su igubili decu, roditelje, svoje najdraze, kojima je sve popaljeno oduzeto, rastureno, koji su izgubili ceo svoj - zivot i opet zive, i opet idu dalje, i opet se ponasaju ljudski i covecno i grade sve iz pocetka cutke, bez roptanja i bez reci. Pa me bude strasno sramota i onda stisnem zube i pichim dalje, trudim se da ni ja ne ropcem i ne kukam, resavam ono sto mogu, ucim se mukotrpno da podnesem i podnosim ono sto nbe mogu da promenim, imam svoje lose dane, svoje grehove i greske...sta da radim: covek sam i sve sto je ljudsko nije mi strano, sto rece pametna knjiga...Tako da - daleko od toga da sam jedan od najsredjenijih mozgova na forumu, veruj mi na rec; ja se samo trudim da svoj mozak sredim kolko je to ljudski i maksimalno moguce: svoj mozak i svoju dusu. Smatram to svojom obavezom i svojim licnim moranjem, to je nesto sto te goni ili ne goni iznutra.....Retko otvaram svoj zivot ovde; uvek se nadje poneka dusebrizna baba sa zluradim komentarom ili sitnicavim stavom da se pozove sa cudjenjem na moju profesiju. A ja kao i svako od nas, imam pravo na svoje stavove, bolove, strahove, grehove, tuge i srece.....i to sa profesijom nema nikakve veze.....Pozdrav tebi trnruzice! :)
 
ja imam traumu od zubara...........elem....kad sam bio mali (tj 2,3 osnovne) mama me je odvela kod zubara na pregled...nisam se nesto bojao jer nisam ni znao sta je zubar :) .....prvo me je cackala,ali to sam nekako i preziveo...pa je uzela da me busi,nije bolelo koliko sam se ja uplasio ali ajde...pa je lepo valjda stigla do zivca od onog silnog burgijanja i tu je pocelo da me booooliii.....ja vristim,placem,kumim,molim da stane ali nista...kaze da nema nazad i da mora da zavrsi....ajde...popravi meni onda zub,ja srecan sto ne moram vise da je gledam ocima.Aliiii !!!...obican sistematski pregled me je vratio na onu stolicu......sad sam se vec prilicno bojao jer znam kako me je bolelo i koliko sam vristao.....Sad je ista ta zubarka trebala da mi izvadi zub....prvo mi je slozila pricu kako to ne boli ovo ono....ja kao pristanem...ajde.....prvo je promenila jedno dvoje,troje kljesta za vadjenje jer valjda nisu prava ili sta vec....tu sam se ja vec 3 puta preznojio i samo je dolevala ulje na vatru....kad je nasla ona djavolska kljesta uzela je da mi vadi moj jadni zub.....prvo nije hteo da izadje...ona cupa li cupa,a ja vristim li vristim ko da me kolju !!!!.......stvarno me je bolelo...uzas jedan...samo kad se setim uhvati me neka jeza.....elem...prekine ona sa vadjenjem pa me izbode sa injekcijama (anastezijom valjda) ...ma ****,boli opet....boli ko djavo.....opet krene da mi vadi,pa mi opet krkne injekciju....ja sam vec bled i krvav i mokar od suza...i cima i cima i cima i cima....jaaaaa vriiiiistiiiiiiiiiiiiiiimmmmmmm!!!!!!!!!!!!!!!!!..........i na kraju kad ga je izvukla,gledala ga je jedno pola sata....zub nije ima 2 nego 3 korena....pocupala mi je meso iz glave kad mi ga je izvadila.......e kad sam se ja malo smrio pao sam u nesvest i probudio sam se posle ne znam koliko......

p.s i sta mislite sta nastane kad se nesto tako desi malom detetu od 7,8 godina (meni) TRAAUUUMAAAA !!!!........ako neko zna kako da je pobedim nek mi se javi :) .....
 
Ti si veliki decko, sigurno ces to vec prevazici. Procedura ti je: privatan stomatolog, zakazan pregled bez cekanja, ljubazan stomatolog koji te nece traumatizovati, obavezno anestezija PRE sta god da ti radi, i pre nego sto krenes u ordinaciju jedan Bensedin (ili vec neki drugi sedativ).
 
WithdrawnWater:
Eh, dobro da si ipak shvatio da je poruka bila sasvim benevolentna i nikako maliciozna. Ne znam zasto ti stalno dozivljavas da ja trazim konflikt sa tobom.
Kliknite za proširenje...

c023.gif
 
Kod TRAUMATKSIH NEUROZA vidimo dve kategorije SPONTANIH POKUŠAJA IZLEČENJA, koje izgledaju potpuno protivrečne:

1. Pokušaji POVLAČENJA i odmora, da bi se prikupila energija potrebna da se postigne zakasnela kontrlola;

2. Pokušaji da se postigne ZAKASNELO RASTEREĆENJE: motorni fenomeni, emotivne krize, fenomeni ponavljanja.

Ponavljanja traume nisu ograničena na snove. Ona se događaju i u budnom stanju. Jednim delom ona su SVESNA (čovek ne može da se oslobodi neprekidnog razmišljanja o onome što se dogodilo), drugim delom ona su NESVESNA (čovek doživljava krize i pravi izvesne pokrete koji liče na tikove, koji očigledno nemaju nikakvo značenje, ali koji se prilikom analize, otkrivaju kao ponavljanja pokreta UČINJENIH U ČASU TRAUME, ili kao pokreti koji su imali nekog smisla u vreme traumatske situacije, ali su bili IZOSTAVLJENI.
Može se desiti da se ti pokreti ne uklapaju u traumatsku situaciju koja ih je izazvala, već u još starije i zaboravljene situacije koje su traumom ponovo aktivirane.
 
jako teska tema
traume
bas ovo sad sto se meni dogadja

boze kako je tesko
haos je mozda prava rec sad za mene
pa onda trauma
pa onda mir
tako nekako
ako se prezivi ovo dvoje prvih onda taj mir jedva cekamo
 
Ne znam koliko je to pametno, knjiški verovatno nije, ali meni upravo pomaže to da se nekad pravim da se nista nije desilo i da nije istina. I samo kad nisam u krizi mogu da razgraničim da ima i gorih stvari, a sigurno da ima, a inače mi je moja briga najveća na svetu... Klasika, svakom je svoja muka najveća. I onda sam dobro, pa opet kriza ali valjda je to normalan proces prevazilaženja stresa. I mnogo mi pomaže samokontrola i zdrava autosugestija.
 
Naravno. Neke stvari su toliko bolne za nas, da jednostavno ne možemo da se suočimo sa njima. U tom slučaju aktivira se odbrambeni mehanizam potiskivanje. Neprijatni sadržaji su potisnuti iz svesti (u podsvest), ali nisu zaboravljeni. Oni i dalje pokušavaju da izbiju u svest, i to recimo kroz snove (najčešće u prerušenom obliku), kroz omaške u govoru i na razne druge načine.

Vremenom, ukoliko uspemo da te neprijane sadržaje oslobodimo iz sebe, da se "ispraznimo", dolazi do postepenog olakšanja. Još je Frojd govorio o "radu tuge". To je vreme koje je potrebno da prođe kako bismo uspeli da prebrodimo neki žalostan događaj (na primer smrt bliske osobe). Do rasterećenja dolazi postepeno. Potrebno je dosta vremena.

Sa druge strane, ukoliko potisnuti sadržaji ne uspevaju da se rasterete na adekvatan način, ne uspevaju da prodru u svest jer im se suprotstavljaju neki patološki mehanizmi odbrane, onda može doći do neurotičnih simptoma (fobije, telesni simptomi - konverzije, napadi panike, itd.)
 
shaddow:
Veoma je bitno da li je u trenutku kada se trauma događa moguća motorna reakcija ili nije. Blokiranje spoljašnje motorne aktivnosti povećava mogućnost nervnog sloma. Čekanje u nekoj "lisičjoj rupi" opasnije je od aktivne borbe.

Nepredviđeni događaji doživljavaju se teže od onih na koje se čovek pripremi. Stoga će jedan incident, imati traumatsko dejstvo u proporciji s neočekivanošću s kojom se javlja.
Kliknite za proširenje...


Mrzim nepredviđene događaje, ako nisu LEPI :x

Jednom sam se nasankala....ovo su ostaci te traume.
 
shaddow:
Ozbiljni traumatizmi koji remete čitavu ekonomiku psihičke energije, remete takođe bezuslovno i ravnotežu između potisnutih pulsija i snaga koje potiskuju.

Ukoliko su jača ranija potiskivanja i ukoliko je nestabilnija ravnoteža kod konflikta odbrane, utoliko će pre jedan doživljaj imati traumatski karakter. Svaka osoba ima svoju "TAČKU SLOMA", međutim, lakoća kojom se ta takčka može dostići ogromno varira od osobe do osobe.
Kliknite za proširenje...
OK SHADODOW ali kako da se vratimo mi koji smo doziveli tu tacku sloma da krenemo da zivimo bez tegoba znam da ne moze preko noci ali evo ja licno ve 6 god se leci i terapijama i lekovima i bolje jeste ali desavaju se padovi sta dalje?
 
Ne, ti se ne lecis, ti se ponasas u stilu dobrog igraca iz Bernovih teorija, uz igru "Chik me izlechi!" godinama. Kad stvarno budes hteo da se lecis, ti ces se i izleciti. Nece te izleciti ni psihijatri ni lekovi - oni su samo staka; sam ces se izleciti jer ces najzad biti spreman da prodjes kroz vatru sazrevanja, odrastanja, promena i licne odgovornosti. To je jedini put. A dotle mozes da promenis jos sto psihijatara i sto lekova i nista od toga. NIkako da shvatis. Postavljas isto pitanje vec dve godine te znam. Saberi se malo. Da si pristao da stisnes zube i izgras tegobu i mucninu bola sazrevanja i odgovornosti 6 meseci ne bi se patio 6 godina. Ali tvoja sekundarna dobit od bolesti je tolika da te drzi bolesnim 6 godina, tvoj otpor prema onome sto terapija neminovno nosi toliki da si stalno u trenutnim poboljsanjima i vrtoglavim padovima. POkusaj da se malo saberes i razmislis da li je zivot ziasta vredan zivljenja na nacin na koji ti zivis. Ovo je najdobronamerniji komentar bez obzira sto se malo najezim svaki put kada ti vidim nick - ti si knjiska nocna mora svakog psihijatra: oanj koji stalno kuka za pomoc a svaku koja mu se ponudi odbija sa recenicom "Da, ali..." i onda odlazi na drugo mesto s aistom zalbom u nadi da ce dobiti carobnu pilulu ili mah carobnim stapicem koji ce iz korena da mu promeni zivot na bolje. To ne ide tako. Ko zna koji put ti ovo govorim. Pokusaj da CUJES. Za svoje dobro.
 
Ja sam dozivela traumu sa 18 godina kada mi je tata umro dok sam bila na ekskurziji. Mama nije htela preko telefona nista da mi kaze dok se nisam vratila kuci. A dosla sam kuci u 4 ujutru, i sacekali me mama i brat, i ja pitala a gde je tata i tada su mi tek rekli. Posle sam se jedva sastavila.
To je bilo u oktobru, i u julu naredne godine sam isla sa bratom na more, i kako smo usli u bas i krenuli tako sam ja pocela da razmisljam sta ako se nesto ovog puta desi mami, a put je trajao 16 sati i ja za to vreme nisam oka sklopila i samo sam cekala da stignemo da mogu da je zovem. Sreca pa ne putujem cesto pa sam prilicno prevazisla taj strah. Ali uvek pomislim na to kad krenem na neko duze putovanje.
 
enihcam_xes_mechanical:
ja imam traumu od zubara...........elem....kad sam bio mali (tj 2,3 osnovne) mama me je odvela kod zubara na pregled...nisam se nesto bojao jer nisam ni znao sta je zubar :) .....prvo me je cackala,ali to sam nekako i preziveo...pa je uzela da me busi,nije bolelo koliko sam se ja uplasio ali ajde...pa je lepo valjda stigla do zivca od onog silnog burgijanja i tu je pocelo da me booooliii.....ja vristim,placem,kumim,molim da stane ali nista...kaze da nema nazad i da mora da zavrsi....ajde...popravi meni onda zub,ja srecan sto ne moram vise da je gledam ocima.Aliiii !!!...obican sistematski pregled me je vratio na onu stolicu......sad sam se vec prilicno bojao jer znam kako me je bolelo i koliko sam vristao.....Sad je ista ta zubarka trebala da mi izvadi zub....prvo mi je slozila pricu kako to ne boli ovo ono....ja kao pristanem...ajde.....prvo je promenila jedno dvoje,troje kljesta za vadjenje jer valjda nisu prava ili sta vec....tu sam se ja vec 3 puta preznojio i samo je dolevala ulje na vatru....kad je nasla ona djavolska kljesta uzela je da mi vadi moj jadni zub.....prvo nije hteo da izadje...ona cupa li cupa,a ja vristim li vristim ko da me kolju !!!!.......stvarno me je bolelo...uzas jedan...samo kad se setim uhvati me neka jeza.....elem...prekine ona sa vadjenjem pa me izbode sa injekcijama (anastezijom valjda) ...ma ****,boli opet....boli ko djavo.....opet krene da mi vadi,pa mi opet krkne injekciju....ja sam vec bled i krvav i mokar od suza...i cima i cima i cima i cima....jaaaaa vriiiiistiiiiiiiiiiiiiiimmmmmmm!!!!!!!!!!!!!!!!!..........i na kraju kad ga je izvukla,gledala ga je jedno pola sata....zub nije ima 2 nego 3 korena....pocupala mi je meso iz glave kad mi ga je izvadila.......e kad sam se ja malo smrio pao sam u nesvest i probudio sam se posle ne znam koliko......

p.s i sta mislite sta nastane kad se nesto tako desi malom detetu od 7,8 godina (meni) TRAAUUUMAAAA !!!!........ako neko zna kako da je pobedim nek mi se javi :) .....
Kliknite za proširenje...


Da shvatis da jedan los stomatolog ne cini celu struku. Danas ako zelis i anestezija moze da se da bezbolno, a svi to zelimo. Naj pre se mesto gde se ubada namaze anestezijom u spreju ili u pasti, za decu ima cak i sa raznim ukusima, i onda se bosle ubode. I ne osetis nista. I sve prodje super. Definitivno ne mora ni malo da boli ako to stomatolog zna da izvede i ako ti zelis anesteziju. Cak ni taj boc iglom.

Za decu su super te anestezije sa razmim mirisima za decu, jagoda i slicno, prov to pa onda bockanje, i kad jednom shvate da ne boli, onda sami sedaju u stolicu.
 
EBOTE WW NAGRDI ME NACISTO NEZNAM STA TI JE ZNAM DA MI ZELIS DOBRO ALI JEDNOSTAVNO RECENO, JA DA UMEM TO DA URADIM I DA SE IZBORIM TAKO LAKO S TIME NE BIH BIO OVDE ZATO MOLIM TE KONSTRUKTIVNIJE MAO A STO SE NICKA TICE PA JA SAM RETKO KAD NA TAPETU TJ RETKO SE OGLASAVAM
 
progoran:
EBOTE WW NAGRDI ME NACISTO NEZNAM STA TI JE ZNAM DA MI ZELIS DOBRO ALI JEDNOSTAVNO RECENO, JA DA UMEM TO DA URADIM I DA SE IZBORIM TAKO LAKO S TIME NE BIH BIO OVDE ZATO MOLIM TE KONSTRUKTIVNIJE MAO A STO SE NICKA TICE PA JA SAM RETKO KAD NA TAPETU TJ RETKO SE OGLASAVAM
Kliknite za proširenje...

Ah da secam se "Izleci me ako mozes", znas psihijatrija je naj zajebanija grana medicine sto se lecenja tice, jer zahteva saradnju pacijenta ali mnogo vecu nego ostale grane. Primera radi, kardiolog ce da da propanolol i da resi stvar, ovo je naravno samo banalni primer, ali psihjatar treba tvoju pomoc. Dakle kada dobijes terapijski zadatak na tebi je da ga izvrsis , jer ako to ne uradis tebi nece biti bolje, ne moze psihijatar da ide sa tobom drzi te za ruku i voda te da da radis svoje zadatke. LEKOVI, lekovi su tu samo da poguraju, dakle da te dovedu na jednu tacku odakle ti mozes sam dalje, ali je osnovno da ti radis ono sto ti se kaze, lekovi ti nece izbaciti negativne misli iz glave. Dakle osnov psihoterapije je tvoj licni rad na sebi, psihijatar je tu da te uputi na pravi put, a lekovi su samo pomocno sredstvo.

Za pocetak odgovori ovako:

1. Koji su tvoji problemi, cega se plasis, od cega imas fobije
2. Zasto odbijas lecenje a odbijas ga (citam te ko bukvicu)
3. Zasto ne izvrsavas zadatke koje daje psihijatar (ne moras da mi napise citam te ko bukvicu)
4. Sta dobijas svojim sadasnjim stanjem JADAN JA uvek postoji neka dobit
5. Koliko su tvoji strahovi opravdani

I naj vaznije pitanje, da li ti mozda imas i neku korist od situacije jadan ja, pa zato sabotiras lecenje jel ti se ne isplati da se izlecis.
 
Мислим да после ''серије'' траума, човек једноставно постане осетљивији, промени се начин размишљања.Просто стрепите да вам се поново не догоди нешто ружно. Ја сам после бомбардовања, које дефинитивно могу назвати траумом, у свакој деликатнијој ситуацији почела да замишљам најтрагичнији исход. Уколико сам на одмору и почне невреме, већ ми се стварају пред очима слике куће којој је одлетео цреп са крова итд...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top