TRAUMA

U, covece, niko ne prica o svojim traumama! Ja jesam. Uglavnom su to bili vrlo ozbiljni problemi meni jako bliskih ljudi na koje sam ja reagovala, pa je onda situacija bivala bolja. Nedavno sam shvatila sledece, da nisam pokusavala da sredjujem tudje zivote, moj zivot bi sada bio daleko, ako ne lepsi, ono bar laksi, sredjeniji. Ume to da coveka skrene s pravog puta. Jedno je sigurno - vise me ne zanimaju tudji problemi! Sebicno, ali dogorelo mi je!
A kako prevazici traumu? Verovati celim svojim bicem u bolje sutra! Ja verujem! I ostvaruje se!
Poslednjih par godina shvatila sam koliko je zivot nepredvidiv i kako sutra moze da nas nema. U to ime, radujte se zivotu i posmatrajte ga sa one lepse strane!
 
Pa...ako se to podvodi pod traumu, u jednom momentu su mi u rat poslali dva brata, momka i najboljeg prijatelja. Najbolji prijatelj mi je bio na Kosovu (znas one sto su uhitili 'redov Rajana i jos dva Amera' - elem, njegova jedinica....), tri meseca nismo ni glasa culi od njega, nismo znali da li je ziv ili ne (bombardovanje). Onda se jean dan pojavio hiljadu godina star, oborio avion pa mu dali dopust nedelju dana.....Nikad vise nije bio isti niti smo mi vise bili isti posle toga; propio je, poceo da se drogiora - trazio nacine da zaboravi uzase koje je dole video. Nisam mogla to da slusam, a on nije mogao mnogo da prica. Ali ono sto je ispricao bilo je sasvim dovoljno da zauvek steknem stav o tome kako su Srbi 'chistili'.....i sta sve podrazumeva ta rech....
Momak mi se iz Vukovara vratio gluv na jedno uho i bez noge.....do pola butine. Ni on vise nije bio isti (treba li govoriti). Raskinuli smo posle 11 meseci od njegovog povratka (on je mene ostavio, da ne bude zabune.....rastali smo se kao prijatelji, on prosto nije mogao da podnese ni sebe ni mene ni zivot kao takav.....). Braca su mi se vratila ziva i prava (namerno ne kazem zdrava). Bili su negde po Slavoniji i Hrvatskoj, ni za njih nista nisam znala mesecima. Svi su odlazili u intervalima - taman prezivis jedan stres i strah za nekoga, ode neko drugi.....Ako se to moze podvesti pod traumu - to su skichice.....Da li su ostale posledice? Naravno: od tad imam vrlo decidiran i nepomirljiv stav o ratu i zlocinu, o pravdi i nepravdi, o dobru i zlu.......Da li su ostali oziljci? Kako sam ih resavala? Psihoterapijom. Intenzivnom. I radom. Tako i danas resavam sve probleme uglavnom. Kako prevazici traumu? Biti zahvalan za dobro, ne ciniti zlo, voleti i dozvoliti da te vole, slaviti svaki minut zivota i shvatiti da se zivot ne meri brojem udisaja; vec brojem trenutaka koji ti oduzmu dah.....(mislim da tako kaze jedna poznata anglosaksonska floskula koju su nasi preveli za film "Jesen stize dunjo moja')
 
Da, razni ratovi i bombardovanje predstavljali su traumu za sve nas. Za nekoga više, za nekoga manje. Ja sam takođe bio na Kosovu, ali na svu sreću nisam prošao tako loše.
Posebno mi je bila interesantna reakcija ljudi na bombardovanje (u Beogradu). U vreme vazdušne opasnosti, kada su avioni leteli nad našim glavama i kada su se tresli i prozori i vrata, ljudi su izlazili na krovove svojih zgrada, i ponašali se kao da je neka žurka. Valjda je to neka reaktivna formacija ili negacija, šta znam. Istovremeno mnogi su postali veoma nervozni. Kada su počeli da nam isključuju struju i vodu tada smo, čini mi se počeli da posustajemo. Primetio sam da smo počeli da se brinemo kada se ne oglase sirene za uzbunu. Valjda smo se navikli da u određeno vreme to čujemo, pa kad ih nije bilo odmah se uspaničimo.
A poseban psihološki rat bio je kada prođe uzbuna, a onda se jedan neprijateljski avion vrati, čisto da probije zvučni zid. Znaš ono, taman se opustiš, kad ono…..

Sa druge strane, imali smo situaciju, kada je bilo pomračenje sunca. Uopšte nisam mogao da verujem. Ljudi su pokupovali sve iz prodavnica, hleba i mleka uopšte nije bilo od ranih jutarnjih sati, svi su se zatvorili u svoje kuće, spustili roletne, a ulice su bile puste.
Sećam se da sam stajao na svojoj terasi i posmatrao ulicu na kojoj nije bilo žive duše, ni automobila, potpuna tišina i to u sred radnog dana. Samo su se čule ptičice. Sve je bilo nekako nestvarno tiho.

Posebno mi je interesantna reakcija ljudi. Kada je postojala realna opasnost od toga da nam granata padne na glavu mi smo se zezali, a kada je bila u pitanju potpuno bezazlena situacija pomračenja sunca, svi su reagovali kao da počinje treći svetski rat.

Mislim da se prave posledice bombardovanja ispoljavaju tek sada.
 
Paradoxalno ponasanje ljudi u bombardovanju je veoma dobro poznat fenomen - radi se o kontrafobicnom ponasanju. Poricanje je prosto deo istog (poricanje realne opasnosti). Interesantan fenomen davno opisan na vecem broju ratova a i traumatskih desavanja je da ljudi koji su u mirnodopskim uslovima (leceni) neuroticari potpuno izgune svoje simptome, posebno se to odnosi na fobije: oni se potpuno kompenzuju. Prosto, strah se eksternalizuje i veze za nesto sasvim realno i prebaci - spolja. Sjajna stvar....
 
Pa to znači da bi trebali bar jednom godišnje da nas bombarduju. :shock: Šalim se. Znam da su to sve načini da ljudi izađu na kraj sa intenzivnom traumom. Ono što me brine jesu posledice koje nas sve tek sada stižu. Nekoga više, a nekoga manje. Naravno, na to su osim bombardovanja uticale i sve one godine sankcija, razni ratovi koje "nismo vodili", itd. Pomalo se zabrinem kada počnem da posmatram ljude na ulici. Nekako mi masa njih deluje potpuno izgubljeno.
Par puta sam se odsekao kada sam kolima vozio, recimo oko 70-80 km/h, i žena prelazi ulicu, a crveno je svetlo za pešake, i ja sviram i na kočnicu i gume škripe (čoveče trebalo mi je par minuta da se povratim), a ona se nije čak ni okrenula?!? Ej, mogla je da pogine, a nije ni primetila. Pomislih, ili je gluva ili ima ozbiljne probleme. Sada čim vidim nekoga da stoji na ivici trotoara, odmah mi je noga već na pola na kočnici.
I mnogo mi je žao kada vidim ljude kako idu iz samoposluga sa polupraznim torbama i sa tužnim izrazom lica. Šta znam........ voleo bih nekada da sam malo manje emotivan.

A da se stanje u psihijatrijskim bolnicama u vreme bombardovanja začuđujuće popravilo to znam. Veoma interesantan fenomen. Neverovatno, neurotski konflikt se prenese na realnu činjenicu u spoljašnjem svetu........... čoveče, to mu dođe kao neki privremen lek.
 
shaddow:
...
I mnogo mi je žao kada vidim ljude kako idu iz samoposluga sa polupraznim torbama i sa tužnim izrazom lica. Šta znam........ voleo bih nekada da sam malo manje emotivan....
Kliknite za proširenje...
I tebi i njima bi bilo lakše kad bi na tu torbu gledali kao na polupunu :wink:
 
Imala sam traume...bombardovanje je samo bilo slag na torti na sve moje porodicne probleme...posledice trauma: strah od zatvorenog prostora, strah od bolesti, VRLO LAKO se uznemirim, nervoza zeluca, drhtanje ruku...Ok, mozda sve ovo zvuci kao da opisujem invalida, al nije bas tako strasno...mora covek da se bori s problemima...nije lako...meni su svi ti psihofizicki problemi nastali kad su problemi u kuci fizicki prestali u smislu razvoda roditelja...treba vremena za oporavak psihe, al vremenom uvidjam da je sve bolje...koliko moze da bude ;)
 
Veoma je bitno da li je u trenutku kada se trauma događa moguća motorna reakcija ili nije. Blokiranje spoljašnje motorne aktivnosti povećava mogućnost nervnog sloma. Čekanje u nekoj "lisičjoj rupi" opasnije je od aktivne borbe.

Nepredviđeni događaji doživljavaju se teže od onih na koje se čovek pripremi. Stoga će jedan incident, imati traumatsko dejstvo u proporciji s neočekivanošću s kojom se javlja.
 
Ozbiljni traumatizmi koji remete čitavu ekonomiku psihičke energije, remete takođe bezuslovno i ravnotežu između potisnutih pulsija i snaga koje potiskuju.

Ukoliko su jača ranija potiskivanja i ukoliko je nestabilnija ravnoteža kod konflikta odbrane, utoliko će pre jedan doživljaj imati traumatski karakter. Svaka osoba ima svoju "TAČKU SLOMA", međutim, lakoća kojom se ta takčka može dostići ogromno varira od osobe do osobe.
 
Produžena tenzija može imati isti efekat kao i trauma.

Postoji jedna posebna vrsta produžene tenzije, koja ima specifičan rezultat: Ekstremne frustracije, koje utiču da se jedna osoba oseća stvarno napuštenom i da niko za nju ne mari, izazivaju kod odraslih osoba stanja apatije nalik na "primarne depresije" kod dece, ili čak, na način na koji deca hospitalizovana u domovima, lišena materinske ljubavi ostaju povučena.
 
Ono što je najkarakterističnije kod reakcije na traumu jeste da se smesta uspostavljaju ASOCIJATIVNE VEZE IZMEĐU TRAUME I KONFLIKATA KOJI SE REAKTIVIŠU.

Traumatske neuroze su jače kada trauma naiđe na jedno "Ja" iscrpljeno dugotrajnom tenzijom (predpostavljajući da napetost nije bila neka vrsta iščekivanja događaja, u kom slučaju bi predstavljala povoljnu okolnost).

PS: Drugi put govoriću i o SPONTANIM POKUŠAJIMA IZLEČENJA kod traumatskih neuroza.
 
E, ajde malo licnog dozivljaja, umesto citata iz knjiga. Terminologija je meni bliska, ali ljudi koji se ovim ne bave ne mogu bas mnogo toga da izvuku iz gore napisanog (pulzije, konflikti, asocijativne veze, "ja' iscrpljeno dugotrajnom tenzijom - sve je to lepo, no ajde malo za obican svet koji to ne moze da razume, obicnim, laickim jezikom, i primerima ok?)
 
Pa možda si u pravu. A ja mislio da će im to biti interesantno. Malo sam izgubio osećaj šta je to običan, a šta stručni rečnik. Uhhh.... :) Treba mi odmor........ još malo pa odoh ja :D .........mislim na odmor. :)

A moraš da priznaš, baš sam lepo napisao u različitim bojama. :D
 
svi su imali neku traumu.
kako je preziveti?
tesko,ali ne i nemoguce. prvo : suociti se sa time,ne treba odbijati da verujete da vam se to dogodilo niti da izmisljate svakakve price u svojoj glavi koje bi vas utesile. Ako prihatite to sto se dogodilo,lakse cete preci preko toga i zaboraviti. Naravno,nemoguce je potpuno zaboraviti,ali bar mozete znatno ublaziti bol.
 
shaddow:
Pa možda si u pravu. A ja mislio da će im to biti interesantno. Malo sam izgubio osećaj šta je to običan, a šta stručni rečnik. Uhhh.... :) Treba mi odmor........ još malo pa odoh ja :D .........mislim na odmor. :)

A moraš da priznaš, baš sam lepo napisao u različitim bojama. :D
Kliknite za proširenje...


Da, divno si obojio, dobices cvetic! Sedi, 5! :):)
 
Meni se ovi edukativni textovi bas dopadaju :p Saznanja iz psihologije u znacajnoj meri su mi pomogla da lakse i elegantnije prolazim kroz zivot, a naravno, tu su i mehanizmi odbrane, koji su mi toliko amortizovali traumaticne periode zivota, da mi je trebalo vremena i da se setim neke traume iz svoje proslosti. Septembra ``91. decko sa kojim sam tada zivela mobilisan je, i proveo je nekoliko dana na stend by-u u kasarni u Beogradu. Dala sam sve od sebe da ga izvucem odatle, i uspela sam. Druga trauma, tj. produzena tenzija, kako je vec lepo objasnjeno, desavala mi se onih nesrecnih devedesetih. Bas intenzivno me je pogodilo sveopste gubljenje kompasa, sistema vrednosti i imbecilna politika koja nas je sve vise izopstavala iz ostatka normalnog sveta. 93-ce sam diplomirala, cekala me godina staziranja za dz, pa onda rad u nekoj privatnoj apoteci, a svoj zivot nisam tako zamisljala. Taj momenat donosenja odluke da odem u inostranstvo bio je veoma traumatican. Od spona koje su me vezivale za Beograd oprastala sam se veoma bolno, i oprostila sam se mnogo pre samog odlaska, koji sam dozivela veoma neopterecujuce.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top