Naravno da se periferni nervi mogu ''prišivati'', njihovi neuroni poseduju ne baš slabo izraženu sposobnost regeneracije, za razliku od neurona u centralnom nervnom sistemu. Uprošćeno, Švanove ćelije, koje inače sintetišu mijelinski omotač perifernih neurona, nakon povrede i transsekcije nerva počinju da luče nervni faktor rasta i druge neurotropične molekule koji omogućavaju da proksimalni deo presečenog neurona, tj. onaj deo koji je ostao u vezi sa telom ćelije, ''pusti'' izdanke i otpočne regeneraciju. Ortopedi, čak i kod nas, i to ne tako retko, prišivaju udove odsečene u različitim nesrećama, na primer saobraćajnim, i dovoljno je specijalnim mikrohirurškim koncima spojiti proksimalni i distalni (onaj koji je odvojen od jedra) kraj nerva da bi ''priroda obavila svoje'' i dovela do regeneracije nerva. Naravno, kvalitet motorike posle ovakvih događaja je manje ili više narušen, ali tako je kako je. Nervi u mišićima ne sprovode pokrete već akcione potencijale, tj. nervne impulse koji nastaju naglom depolarizacijom ćelije, a ta depolarizacija se u vidu električnog signala sa neurona prenosi na mišićna vlakna koja ovi inervišu, inicirajući tako složen proces koji dovodi do kontrakcije mišića. I ovo je vrlo uprošćeno, da ne pričam sada o acetilholinu, neuromišićnoj spojnici, kičmenoj moždini itd. Kod bilo koje vrste alotransplantata, tj. transplantacije sa jedne jedinke na drugu jedinku iste vrste, bila u pitanju jetra ili šaka, postoji veći ili manji rizik od odbacivanja transplantata, osim ako se on ne uzima od jednojajčanog blizanca. Svako tkivo poseduje svoj skup antigena (supstance koje podstiču imuni odgovor, tj. stvaranje antitela), pa svaka transplantirana ćelija u organizmu može izazvati imunsku reakciju, dovodeći do toga da je telo posmatra kao virus, toksin ili neku drugu pretnju protiv koje preduzima mere u cilju neutralizacije! Najznačajniji antigeni koji prouzrokuju odbacivanje transplantata su tzv. antigeni kompleksa HLA, kojih na ćelijskim membranama svake osobe ima po 6, ali postoji oko 150 različitih vrsta ovih antigena, pa samim tim i više milijardi njihovih kombinacija. Zbog toga je skoro nemoguće, osim kod jednojajčanih blizanaca, postojanje dve osobe sa svih 6 istih HLA-antigena, a razvoj imunskog odgovora na bilo koji od njih može dovesti do odbacivanja transplantata. Zbog toga se radi takozvana tipizacija tkiva, i to korišćenjem limfocita koji takođe imaju HLA-antigene. Oni se mešaju sa određenim antiserumom, a posle perioda inkubacije se proverava je li došlo do oštećenja njihove ćelijske membrane. Nekada nije potrebno toliko precizno podudaranje antigena davaoca i primaoca jer su neki od HLA-antigena manje reaktivni i antigenični. Bez adekvatne terapije, transplantat kod ljudi kojima imuni sistem nije narušen retko preživi duže od nekoliko nedelja. Za imuni odgovor koji izaziva odbacivanje transplantata najvažniji su T-limfociti, posebno citotoksični T-limfociti (''ćelije-ubice''). One su sposobne da se vežu za ćelije koje imaju odgovarajuće antigene, a zatim luče specijalni protein koji stvara rupe na membrani napadnute ćelije, kao i citotoksične supstance koje dalje uništavaju ćeliju. Zato sprečavanje odbacivanja transplantata usmereno na supresiju T-limfocita. Od terapijskih sredstava najpoznatiji je ciklosporin koji inhibira pomažuće T-limfocite, ali ne suprimira druge delove imunog sistema. Međutim, supresija imunog sistema ostavlja čoveka nezaštićenim i podložnim čak i najbanalnijim virusnim ili bakterijskim infekcijama sa učestalim komplikacijama. Ovi pacijenti su takođe skloni oboljevanju od nekih vrsta kancera jer je imuni sistem jako važan u procesu otkrivanja i uništavanja kancerskih ćelija pre nego što počne njihova proliferacija (rast), za šta su naročito važni citotoksični T-limfociti. Kloniranje organa je još uvek škakljiva i vruća tema. Iako je već uspešno klonirana mokraćna bešika i nekoliko različitih tkiva, kloniranje složenijih organa kao što su srce i jetra još uvek je samo teorijski koncept. U suštini, procedura bi se sastojala od uzimanja jedra neke somatske ćelije koje bi se onda implantiralo u jajnu ćeliju kojoj je prethodno odstranjeno jedro. U tom slučaju, jajna ćelija ne bi služila kao nosilac genetskog materijala majke već samo kao inkubator, pošto jedro koje je u nju implantirano već sadrži 46 hromozoma. Jajna ćelija se zatim stimuliše hemijskim i električnim putem da bi počela da se deli. Kada jajna ćelija dostigne satdijum blastociste, tj. kada se sastoji od oko 100 ćelija, deoba se zaustavlja i uzimaju se pluripotentne matične ćelije, odnosno ćelije sposobne da diferenciraju u većinu drugih ćelija. To su u stvari ćelije unutar blastociste od kojih u normalnom embrionalnom razvoju nastaju klicini listovi, a od njih svi organi embriona: nervni sistem, bubrezi, jetra, krvni sudovi, creva, kosti... Te ćelije se, teoretski, u laboratorijskim uslovima i posebnim metodama mogu diferencirati u različite druge ćelije i tako stvoriti novo tkivo ili organ. E, sad, koja je to procedura i koje su metode- ne znam. Matične ćelije jesu terapija budućnosti, ali je preuranjeno voditi ovakve diskusije, posebno u zemlji čije su nauka i medicina na nivou ove naše, jer je sve to još u fazi istraživanja i biće još dugo, a lečenje dijabetesa, parkinsonizma, multiple i amiotrofične lateralne skleroze moraće još da sačeka. Za sada se jedino uspešno primenjuje terapija pluripotentnim hematopoeznim matičnim ćelijama (poznato kao presađivanje kosne srži), koje nisu embrionalne matične ćelije već nastaju u kosnoj srži i od njih, posle više faza diferencijacije, nastaju sve krvne ćelije, pa se one koriste kod lečenja leukemija, limfoma, različitih urođenih imunodeficijencija i kao deo terapije nekih solidnih tumora. Još jedna stvar što se tiče kloniranja. Ćelije koje se kloniraju nisu stoprocentne kopije ćelija donatora jer postoji i takozvani mitohondrijalni genom, koji je mali i sadrži samo 16569 baznih parova, ali se nasleđuje gotovo isključivo od majke jer spermatozoid gubi svoje mitohondrije pre ulaska u jajnu ćeliju. Kako se mitohondrije nalaze u citoplazmi (a u njima i mitohondrijalni genom), embrionalne matične ćelije će preuzeti ovaj genom od jajne ćelije u koju je somatsko jedro implantirano, bez obzira što je toj jajnoj ćeliji uklonjeno sopstveno jedro. Iako jedarni genom sadrži preko 3 milijarde baznih parova, naspram samo 16 i po hiljada parova mitohondrijalnog genoma, to ipak nije 100 %. Možda jeste 99.99 %, ali nije 100 %...
