У наредним редовима покушаћу да одгонетнем ко влада Србијом као ВД шефа државе, бар на кратко, а до избора новог председника врховног законодавног тела, управља тим телом које зове Народна Скупштина Републике Србије. Трудићу се да одгонетнем да ли нам ови избори доносе нешто ново у односу на „ћораве кутије“ или јахање попова.
Лако уочљив у патикама бр. 46, висок 201 цм, у својој 86. години видно храмље…Неуморан, свакодневно исписује нове редове у свом антологијском стваралачком опусу…. Човекољубац са веома лепим кућним васпитањем; искрено воли људе, планету Земљу, посао који ради, сељако…; шири позитивну енергију, доброчинитељ, себе сматра апостолом љубави, а осећање љубави кључним у борби против старења; честит,искрен, оштрог ума. Мудар, непосредан, комуникативан, племенит на мајку, отворен за сарадњу, самокритичан, радује се туђим успесима, полемише снагом аргумената…
Ко стоји иза оваквог описа у својој биографији? Шта представља антологијски стваралачки опус поменутог? Како се шири љубав из његовог апостолсва? Он је најстарији посланик из сазива тек формиране Народне Скупштине Републике Србије и самим тим и њен први Председавајућии на пар сати ВД Председника Републике Србије: Захарије Транвчевић са листе „Преокрет“.
Рођен далеке 1926. у Шапцу, као 18. годишњи Скојевац, по званичној биографији, добровољно ступа 1944. у партизанске редове. Све његове биографије настављају се тек крајем 1946. У те две године, као да га нигде није било нити је ишта радио. Свршени учитељ, који се тим часним позивом никада није бавио, од 1946. када се враћа са радне акције Брчко Бановићи, ради као кадровик у шабачким предузећима „Подриње“ и „Житопромет“ да би од 1948. постао помоћник начелника Оделења за кадрове Задружног савеза Србије, када прелази у Београд. Баш у време Аграрне реформе, Принудног откупа, али и Резолуције Информ бироа. О резолуцији се, очито правилно односио, па није постао становник Голог отока, а ни у осталим догађајима није му мањкала друштвена свест из угла ослободилаца и нових властодржаца и господара живота и смрти. Напротив, не да му није мањкала свест, већ је он био један од протагониста слободе, каквом су је замишљали ратни победници у Шапцу, после Свете Петке 1944. Ни слутили нису да ће након више од пола века, бити подигнута црква посвећена управо Светој Петки, крај старог шабачког моста на Сави где су слободу платили главом они који нису ништа скривили ослободиоцима, осим што су им боли њихове крваве очи својим пореклом или имовином. Породица Трнавчевића, иако бољег имовинског стања, не постаје жртва национализације или какве отимачине победника жељног ратног плена, јер има у редовима пленитеља свог представника Захарија, а дуго година после ће његова мајка издавати собе гимназијалцима, газдинским и четничким синовима из околине, чије мајке су радећи до изнемоглости у Сељачким радним задругама, једва прикупљале намирнице и остале потрепштине како би намириле кирију за своју децу.
Лако уочљив у патикама бр. 46, висок 201 цм, у својој 86. години видно храмље…Неуморан, свакодневно исписује нове редове у свом антологијском стваралачком опусу…. Човекољубац са веома лепим кућним васпитањем; искрено воли људе, планету Земљу, посао који ради, сељако…; шири позитивну енергију, доброчинитељ, себе сматра апостолом љубави, а осећање љубави кључним у борби против старења; честит,искрен, оштрог ума. Мудар, непосредан, комуникативан, племенит на мајку, отворен за сарадњу, самокритичан, радује се туђим успесима, полемише снагом аргумената…
Ко стоји иза оваквог описа у својој биографији? Шта представља антологијски стваралачки опус поменутог? Како се шири љубав из његовог апостолсва? Он је најстарији посланик из сазива тек формиране Народне Скупштине Републике Србије и самим тим и њен први Председавајућии на пар сати ВД Председника Републике Србије: Захарије Транвчевић са листе „Преокрет“.
Рођен далеке 1926. у Шапцу, као 18. годишњи Скојевац, по званичној биографији, добровољно ступа 1944. у партизанске редове. Све његове биографије настављају се тек крајем 1946. У те две године, као да га нигде није било нити је ишта радио. Свршени учитељ, који се тим часним позивом никада није бавио, од 1946. када се враћа са радне акције Брчко Бановићи, ради као кадровик у шабачким предузећима „Подриње“ и „Житопромет“ да би од 1948. постао помоћник начелника Оделења за кадрове Задружног савеза Србије, када прелази у Београд. Баш у време Аграрне реформе, Принудног откупа, али и Резолуције Информ бироа. О резолуцији се, очито правилно односио, па није постао становник Голог отока, а ни у осталим догађајима није му мањкала друштвена свест из угла ослободилаца и нових властодржаца и господара живота и смрти. Напротив, не да му није мањкала свест, већ је он био један од протагониста слободе, каквом су је замишљали ратни победници у Шапцу, после Свете Петке 1944. Ни слутили нису да ће након више од пола века, бити подигнута црква посвећена управо Светој Петки, крај старог шабачког моста на Сави где су слободу платили главом они који нису ништа скривили ослободиоцима, осим што су им боли њихове крваве очи својим пореклом или имовином. Породица Трнавчевића, иако бољег имовинског стања, не постаје жртва национализације или какве отимачине победника жељног ратног плена, јер има у редовима пленитеља свог представника Захарија, а дуго година после ће његова мајка издавати собе гимназијалцима, газдинским и четничким синовима из околине, чије мајке су радећи до изнемоглости у Сељачким радним задругама, једва прикупљале намирнице и остале потрепштине како би намириле кирију за своју децу.