Много је суманутих чуда и чудних суманутости у Србији, али оно што се мени лично чини најчуднијим и најсуманутијим је слепило српске јавности на нешто тако значајно као што је кичма Србије.
Патетично кукамо за тобожњим срцем док се, сасвим очито, претварамо у земљу бескичмењака који пристају да уђу у аутобусе у којима их, као стоку, воде на митинге странке коју не подржавају срцем*, да протествују испред судова подржавајући нерасте који наскачу на све што је женско, или директоре због којих им гину колеге.
То би било оно најочитије бескичмењаштво.
Мало мање очито бескичмењаштво примећујемо у једнако честим перформансима имања кичме, типа штрајкова који се завршавају код првог лажног обећања или бесмислених протеста који се одвијају у апсолутној зони комфора, где је свако од учесника потпуно сигуран у то да протествовањем никако не угрожава нити себе, нити то због чега тобоже протествује.
Где је нестала кичма Србије и јесмо ли бесповратно деградирали у бескичмењаке?
Срећна вест је да кичме у Србији још увек има: ено је источно, у сеоцету на граници с Бугарском.
Село се зове Топли До и за сада се успешно, куком, мотиком а богами и понеком каменчином, одупире вирусу који је заразио остатак Србије.
Топли До је путоказ: оно што се не може решити изборима, оно што се не може решити бесмисленим, шетњама и бесмисленим штрајковима, решава се топлодолском кичмом.
Требало би ангажовати неке стручњаке за генетски инжињеринг да се позабаве инсталирањем топлодолског гена за имање кичме у остатак Србије.
-----------------------
*јер им је срце, ваљда, на Косову, где баш и немају приступ
Патетично кукамо за тобожњим срцем док се, сасвим очито, претварамо у земљу бескичмењака који пристају да уђу у аутобусе у којима их, као стоку, воде на митинге странке коју не подржавају срцем*, да протествују испред судова подржавајући нерасте који наскачу на све што је женско, или директоре због којих им гину колеге.
То би било оно најочитије бескичмењаштво.
Мало мање очито бескичмењаштво примећујемо у једнако честим перформансима имања кичме, типа штрајкова који се завршавају код првог лажног обећања или бесмислених протеста који се одвијају у апсолутној зони комфора, где је свако од учесника потпуно сигуран у то да протествовањем никако не угрожава нити себе, нити то због чега тобоже протествује.
Где је нестала кичма Србије и јесмо ли бесповратно деградирали у бескичмењаке?
Срећна вест је да кичме у Србији још увек има: ено је источно, у сеоцету на граници с Бугарском.
Село се зове Топли До и за сада се успешно, куком, мотиком а богами и понеком каменчином, одупире вирусу који је заразио остатак Србије.
Топли До је путоказ: оно што се не може решити изборима, оно што се не може решити бесмисленим, шетњама и бесмисленим штрајковима, решава се топлодолском кичмом.
Требало би ангажовати неке стручњаке за генетски инжињеринг да се позабаве инсталирањем топлодолског гена за имање кичме у остатак Србије.
-----------------------
*јер им је срце, ваљда, на Косову, где баш и немају приступ
