TITO, MIHAILOVIC I SAVEZNICI 1941-1945

[Добро дошли]

TITO, MIHAILOVIC I SAVEZNICI 1941-1945
http://www.znaci.net/00003/555.pdf
DVA RAZLIČITA KONCEPTA OTPORA
Dva pokreta - Ravnogorski (četnički) i partizanski - su se našli rame uz rame u istom delu Srbije pa su čak u početku i sarađivali do određene mere.
Ipak, bilo je jasno da su Mihailović i Tito imali potpuno drugačije koncepte otpora. Iako je bilo pojedinih sukoba između Nemaca i četnika još u maju 1941, Mihailović je razmatrao otpor kroz uspostavljanje organizacije koja bi, kada dođe vreme, ustala protiv okupacionih snaga. Takvo vreme bi, po njegovom mišljenju došlo kada bi Saveznici obezbedili pobedu a oslobođenje Jugoslavije postalo neizbežno.
Mihailović je sledio politku koju je postavila jugoslovenska Vlada u izbeglištvu 22. jula 1941, kada je izdato saopštenje koje je objašnjavalo nemogućnost nastavka otpora. Od naroda se tražilo da mirno podnosi teškoće okupacije i da veruje u pobedu Saveznika, koja će doneti slobodu Jugoslaviji. Izjava, koja je pročitana preko BBC-a upozoravala je jugoslovenski narod da izbegava borbu i da čeka signal iz Londona. Tito je, pak sa druge strane, u skladu sa direktivama Kominterne, bio odlučan da udari odmah kako bi oslabio pritisak na ruskom frontu.
Kao rezultat, u početnom periodu su partizani vršili sabotaže, prvenstveno na linijama komunikacije. Mihailović je tu i tamo sprovodio akcije protiv svoje volje samo da ne bi čitav otpor potpuno prepustio komunističkoj gerili. Povremeno, poneki od Mihailovićevih komandanata su čak pravili zajedničke akcije sa partizanima na sopstvenu odgovornost a protiv Mihailovićevih naređenja. Na taj način on je izgubio nekoliko komandanata koji su prešli na stranu partizana - među njima i Pop Vlada Zečević, koji je kasnije postao i visoki partizanski zvaničnik - a sa njima i dobar deo svojih sledbenika koji su žarko želeli da se bore protiv Nemaca

BRITANSKA VLADA POKAZUJE INTERESOVANJE
Jugoslovenski Premijer, koji je indirektno primio izveštaj iz Istanbula i Kaira o Mihailovićevim aktivnostima, pomenuo je taj problem (ali verovatno ne i Mihailovićevo ime) Čerčilu koji je 28. avgusta poslao memorandum Hjuu Daltonu117, pod čijoj je komandi bio SOE:
Od Generala Simovića sam saznao da postoji široko rasprostranjena gerilska aktivnost u Jugoslaviji.
Njoj je potrebna kohezija, podrška, i usmeravanje spolja. Molim da me ukrakto izvestite kakve kontakte
imate sa ovim grupama i šta možete učiniti kako bi im pomogli.
Dalton je odmah odgovorio da je poslata misija u Jugoslaviju kako bi se ispitala situacija. Britanska politika prema evropskim pokretima otpora bila je da ih uzdrže od aktivnosti koje bi mogle da ih odvedu u njihovo prerano uništenje. Kada je u pitanju bila Jugoslavija, Dalton je tu politiku formulisao avgusta 1941:
Jugosloveni (Kraljevska jugoslovenska vlada u izbeglištvu), Ratna Kancelarija i mi smo
se složili da gerilske i sabotažne grupe koje su sada aktivne u Jugoslaviji treba da pokažu
dovoljno aktivnog otpora kako bi izazvale stalno ometanje okupacionih snaga i sprečile
bilo kakvo osipanje u broju. Ali bi trebalo da srž njihove organizacije i dalje bude dobro
balo da rade sve što je moguće kako bi razvili široku skrivenu organizaciju koja bi bila
spremna da kasnije, kada im mi za to damo signal, zada teške udarce.
Ovakva britanska politka se u početku podudarala sa konceptom na osnovu koga je funkcionisao Mihailovićev pokret.
Misija koju je Dalton pomenuo Čerčilu bila je čisto jugoslovenska. Šef jugoslovenskog predstavnika u Kairu, Đonović, je za obavljanje ovog zadatka izabrao dva kraljevska jugoslovenska oficira, majora Zaharija Ostojića, koji je pratio Princa Pavia u Grčku pa odatle otišao u Kairo i majora Mirka Lalatoviča, koji je leteo jugoslovenskim avionom iz Crne Gore u Grčku a potom takođe stigao u Kairo. Verovatno je tek u poslednjem trenutku, i najverovatnije kao rezultat Čerčilovog raspitivanja kod Daltona, u misiju ubačen i jedan britanski oficir. Bio je to kapetan D.Hadson120, koji je radio u SOE u Jugoslaviji pre državnog udara, gde je bio rudarski inženjer u rudnicima Zajača u Srbiji. Britanska podmornica je 20. septembra 1940.121 dovezla njega, dva jugoslovenska oficira i jugoslovenskog vezistu, Veljka Dragićevića, do obala Crne Gore, blizu Petrovca.
Sasvim je sigurno da uputstva koje su Ostojić i Lalatovič dobili od Đonovića nisu bile iste kao ona koje je Hadson dobio od Mastersona. Prvi su trebali da odu do Mihailovićevog štaba dok je Britanac trebalo da izvesti o gerilskoj situaciji uopšte. To je dovelo do ozbiljnih razmirica između jugoslovenskih oficira i Hadsona. Pošto su se iskrcali u Jugoslaviji, Hadson je javio daje britansko-jugoslovenska misija pod nazivom „pogodak u centar" pronašla gerilske grupe koje su bile pro-komunističke i dobro organizovane i predložio je da pomoć treba da bude poslata njima. Dok su Ostojić i Lalatović težili da dođu do Mihailovića, Hadson nije imao takve instrukcije sve do 9. oktobra kada mu je SOE iz Kaira naredila da ode do četničkog štaba. Ostaće zabeleženo da je prva direktna radio poruka od Mihailovića stigla do Britanaca čim je Hadson krenuo ka Jugoslaviji. Od tada je još nekoliko radio šifrovanih poruka došlo do Kaira i Britanci su hteli da Hadson preda Mihailoviću šifre (on je očigledno sa sobom imao barem dve šifre, te je mogao jednu da zadrži isključivo za svoje potrebe).
Šta se dogodilo na putu od Crne Gore do Ravne Gore nije baš jasno, a Hadson je, kao jedini preživeli iz te grupe, nažalost, odbio da govori o toj misiji.
Hadson je 19. oktobra poslao svoju poslednju poruku preko svog odašiljača u Kairo u kojoj kao i u prethodnima, govori o gerilskim akcijama koje izvode komunisti i patriote protiv Italijana u Crnoj Gori, suprotno od „nacionalnih" elemenata koji su to posmatrali sa strane. Posle toga, verovatno da su on i Ostojić nastavili dalje dok su ih Lalatović i Dragićević (ovaj potonji noseći radio od dvadeset pet kila) sledili.
Hadsona i Ostojića je pratilo nekoliko crnogorskih partizana (Milovan Đilas, Arso Jovanović i Mitar Bakić) do Užica, gde je bio Titov štab.
*********************************
Почетна очекивања Британаца од Драже Михаиловића и четника била су огромна. Како ће се завршити, видећемо касније.
Овај детаљ да су Хадсона од искрцавања до Ужица (Титов штаб) има своје објашњење у инструкцијама које је добио од Британаца при поласку у Југославију..

 

[Gruban]

Stvar je sasvim jasna.Englezi su zastupali svoje interese.Josip Broz i njegova KP zastupali su hrvatske taacnije velikohrvatske interese.Jugoslovenska vlada do preuzimanje iste od strane Engleza kao i Draza Mihalovic zastupali su srpske interese.Naraavno da srpski interese nije bio da se podize ustanak koji nema nikakvog izgleda na uspeh a koji ce da dovode do stravicne odmazde.
Nazalost,jedan deo srpskog naroda podrzao je velikohrvata Broza.Od te gluposti Srbi se jos uvek nisu oporavili.
Iznenadjujuce je da je podrska Brozu bila najveca tamo gde bi se to najmanje moglo da ocekuje tj,u onim krajevima gde su Brozovi sunarodnici sprovodili genocid na Srbima.

 

[Добро дошли]

TITO, MIHAILOVIC I SAVEZNICI 1941-1945
http://www.znaci.net/00003/555.pdf
BRITANSKA VLADA POKAZUJE INTERESOVANJE (2)
Zvanični jugoslovenski dnevnik „Hronologija", ne pominje sastanak između Tita i Hadsona u Užicu ali su se njih dvojica izgleda zaista sreli, verovatno 24. oktobra. Tito se osvrnuo na taj sastanak a Dikin nam prenosi još detalja o tome123. Tito se seća da je pitao Hadsona zašto je London proglasio Mihailovića za nacionalnog heroja kada se on zapravo uopšte ne bori, na šta je, prema Titu, Hadson odgovorio da britanska Vlada nije uopšte ništa znala 0 Mihailoviću. Dikin izveštava da je Hadson navodno ponudio Titu tehničke podatke, uključujući i šifru, kako bi uspostaivo vezu sa Kairom ali je Tito naglasio da bi on više voleo da dobije pomoć od Saveznika preko Sovjeta.
glasio da bi on više voleo da dobije pomoć od Saveznika preko Sovjeta.
Ostojić je nastavio ka Ravnoj Gori izvestivši Mihailovića o Hadsonovim poprilično pozitivnim stavovima o partizanima, dok je sàm Hadson ostao u Užicu. Ipak, Ostojić se vratio u Užice sa zadatkom da dovede Hadsona na Ravnu Goru, pošto je šifra koju je Hadson nosio sa sobom bila ključna za četnike. Lalatović i Dragićević još uvek nisu stigli do Užica kada su Hadson 1 Ostojić već otišli za Ravnu Goru, 25. oktobra.
Ubrzo posle toga, Lalatović i Dragićević su stigli u Užice i dok je Lalatović otišao na Ravnu Goru, Dragićević je odbio da mu se pridruži i umesto toga je ostao sa Hadsonovim radiom u partizanskom štabu.
U skladu sa onim što je Ostojić preneo Mihailoviću o Hadsonovom stavu prema partizanima, četnički vođa nije u početku najsrdačnije primio britanskog oficira za vezu, onako kako bi se očekivalo, iako je Hadson predao Mihailoviću šifru za komunikaciju sa Kairom. Ipak, bitno je napomenuti da je to bila britanska šifra te su tako sve Mihailovićeve poruke, pod šifrovanim imenom „Vila Resta", čak i one koje su išle njegovoj sopstvenoj Vladi, bile poznate Britancima. S druge strane, sve Hadsonove poruke, čak i kada je koristio svoje sopstvene šifre, morale su da idu preko Mihailovićeveog radija, pošto je njegov ostao u Užicu.

Britanci ne samo da su Mihailoviću poslali oficira za vezu, već su u skladu sa svojom politikom koju su odredili avgusta 1941. u vezi sa gerilskim operacijama u Jugoslaviji takođe i sa Vladom u izbeglištvu razmatrali i pitanja snabdevanja četnika. Marjanović je, citirajući dokumenta jugoslovenske kraljevske vlade, pomenuo razgovore od 13. oktobra po ovom pitanju između kralja Petra i Čerčila a Kljaković je pomenuo tri aide-memoire premijera Simovića britanskoj Vladi, u pismu datiranom 20. oktobra, pozitivan odgovor šest dana kasnije, Simovićeve razgovore sa Idnom od 29. oktobra i konačno pismo koje je Dil uputio Simoviću 31. oktobra, u kome se kaže da će u „narednih nekoliko dana" Mihailović primiti oružje, puške, pištolje, zavoje i zlato, kao i ostale stvari koje će stići kasnije.
Zapravo, Britanski štab je smatrao da je pobuna u Jugoslaviji prerana, „ali su patriote izašle na crtu i moraju primiti svu moguću podršku." Komanda na Bliskom istoku je 7. novembra 1941. dobila uputstva iz Londona da pomoć dostavi podmornicama, avionima ili brodovima.
***********************************
Британци не само што су се определили за помоћ (снабдевање) четника већ су им постављали и задатке које је требало да четници извршавају. Пре свега задатке герилског ратовања. А како су извршавали, видећемо касније.

 

[Svima_Mili_&_Dragi]

Iznenadjujuce je da je podrska Brozu bila najveca tamo gde bi se to najmanje moglo da ocekuje tj,u onim krajevima gde su Brozovi sunarodnici sprovodili genocid na Srbima.

Stani i razmisli. Zašto bi to bilo "iznenadjujuce"??

Pa to ne da ne iznenađuje, nego je jedino logično. Broz radi na istom projektu s Pavelićem, jer je član zločinačkog udruženja tzv KPJ koja je godinama pre ustaša definisala kao svoj primarni cilj razbijanje "velikosrpske opresije".

 

[Gruban]

Stani i razmisli. Zašto bi to bilo "iznenadjujuce"??

Pa to ne da ne iznenađuje, nego je jedino logično. Broz radi na istom projektu s Pavelićem, jer je član zločinačkog udruženja tzv KPJ koja je godinama pre ustaša definisala kao svoj primarni cilj razbijanje "velikosrpske opresije".

Nije iznenadjujuce to sto je radio Broz.Iznenadjucuja je podrska koju je dobio od ne tako malog dela srpskog stanovnistva u tim krajevima.Za ocekivati bi bilo da je doslo do homogenizacije srpskog stanovnistva oko eksluzivno srpskog nacionalnog cilja - uključenje tih područja u sastav srpske države a ne pristajanje na Brozov Zavnoh i Zavnobih.

 

[Добро дошли]

TITO, MIHAILOVIC I SAVEZNICI 1941-1945
http://www.znaci.net/00003/555.pdf
RANI ČETNIČKO-PARTIZANSKI ODNOSI
19. septembra 1941, dan pošto je Tito stigao do svojih partizanskih jedinica, Mihailović i Tito su se, na Titovu inicijativu, po prvi put sreli, u Struganiku, između Robaja i Ravne Gore. (Mihailović se u avgustu sreo sa partizanskim predstavnicima, na njihovu inicijativu). Razgovori su dosta dobro išli, ali se nije došlo ni do kakvog sporazuma o saradnji zbog nepomirljivo različitih koncepcija otpora.
Posle razgovora u Struganiku, došlo je do izvesne korespondencije između Tita i Mihailovića, u vezi sa njihovom čvršćom saradnjom, te je upriličen i njihov novi sastanak. On se odigrao 27. oktobra 1941, u Brajićima, između Užica i Ravne Gore. Mihailović je poveo Hadsona sa sobom ali mu nije dao da prisustvuje samim razgovorima iako je Tito predložio da Hadson bude prisutan128. Mihailović je očito želeo da izbegne da Hadson bude svedok sukobu obostrano neprihvatljivih koncepcija koje su zastupale dve organizacije.

Mihailovićeva politika, koja se u to vreme podudarala sa instrukcijama koje je dobijao od Vlade u izbeglištvu, ali i sa britanskim razmišljanjima, postala je još čvršća kada su do njegovog štaba stigle vesti o strašnim represalijama koje su sprovodili Nemci tokom prethodnih nekoliko sedmica.
Tito se kasnije prisećao da je tokom sastanka u Brajićima ponudio Mihailoviću vrhovnu komandu ali je dodao da ukoliko bi ovaj to prihvatio, Tito ne bi služio pod četničkim vođom.
Ovaj drugi sastanak Tita i Mihailovića se završio nekom vrstom dogovora. Mihailović je trebalo da dobije polovinu proizvodnje iz fabrike oružja koju su partizani držali u Užicu. Za uzvrat, Mihailović je Titu obećao da će s njim podeliti šta god padobranom stigne kao pomoć od Britanaca.

Ovaj dogovor je, pak, bio vrlo kratkog veka. Sukobi između partizana i četnika su nastupili gotovo momentalno. Svaka strana je krivila onu drugu za započinjanje incidenta. Četnici su govorili da su 28. oktobra, dan posle satanka Tito-Mihailović, partizani napali livnicu u Zajači (južno od Loznice) koju su držali četnici. Ali dokazi danas podržavaju široko priznati stav da je građanski rat započeo kada su u noći između 1-2. novembra četnici, kako je to javio kapetan Hadson u Kairo, ,,u velikoj meri podcenjujući partizane i njihove sledbenike neuspešno napali Užice." Nedavno pre toga, Mihailović je poslao telegram svojoj Vladi u Londonu u kojem kaže da se „pomirio" sa komunistima ali da mir ne može više da traje jer partizani ne žele da četnicima vrate Čačak i Užice.
Mihailović je preneo svojoj Vladi da se „plaši" da bi njegovi četnici morali da zauzmu Užice kako bi sprečili dalje jačanje komunističkog pokreta. Kada je postalo jasno da je četnički napad na Užice prošao loše, Mihailović je poslao niz radio poruka svojoj Vladi. u kojima traži da kod Britanaca izdejstvuje da povećaju isporuke pomoći. „Britansko obećanje o pomoći", kako je kasnije navodio Hadson, „dovelo je samo do pogoršanja odnosa između četnika i partizana. Kada sam prvi put došao na Ravnu Goru... pre četničko-partizanskih sukoba, Mihailović je već preko telegrama saznao da će dobiti pomoć od Britanaca. S pravom je mislio da niko van zemlje ne zna za partizane..." .
Jugoslovenska Vlada u izbeglištvu prenela je Mihailovićeve molbe Britancima. Ipak, kada je kapetan Hadson postao svestan ozbiljnosti sukoba između četnika i partizana, savetovao je Kairo da prestane da šalje oružje Mihailoviću jer je želeo da spreči da se britansko oružje koristi u građanskom ratu. Zapravo, od tada - od 9. novembra - primljena je samo jedna isporuka. Ali su četnici očekivali još jednu te su čitavu noć probdeli na popriličnoj hladnoći, čekajući da padobrani stignu. Sledećeg dana Hadson je rekao Mihailoviću za svoju poruku Kairu. Mihailović je pobesneo, i odnosi između Hadsona i četnika, koji su počeli veoma loše zbog Hadsonovog neslaganja sa njegovim saputnicima Ostojićem i Lalatovićem, su tako postali još gori.

U međuvremenu, nemačka ofanziva koja je počela krajem septembra protiv, kako su ih Nemci nazivali, „komunističkih bandi", koja je pak, obuhvatala i sve one četnike koji nisu sarađivali sa Nemcima i Nedićem, bila je u Srbiji u punom zamahu. Kraljevo je palo 16. a Valjevo 25. oktobra i Nemci su napredovali ka partizanskom ali i ka četničkom štabu.
**************************************
Ужице, Чачак, ....које је Дража хтео без борбе је уједно и повод за дефинитивни разлаз ТИТА и Драже.
Хадсонов боравак у партизанском штабу свакако је било битно када је саветовао да се престане са обећаном помоћи четницима у оружју. Претпостављао је да ће доћи до грађанског рата. Дража, када је сазнао за то просто је побеснео а односи Хадсона и Драже поремећени.
Остало је питање како ће и којим ће путем Дража после тога.

 

[vučji čopor]

Књига Валтера Робертса " Тито, Михаиловић и савезници" коју нам Добро Дошли потура као "свето писмо", је само једно од од многих историографских дела . Она свакако не може да се посматра као историјски извор, јер се селективно и са очигледмом идеолошко -политичком тезом односи према документима.
Ово литерарлно дело пати оз озбиљног недостатка чињеница о кључним моментима које тумачи уместо да их саопшти. То се види из сваког поглавља.
На пример говори, о почетку титовог устанка пренебрегавајући чињеницу да је устанак већ пре пар месеци почео у српским крајевима окупиране Краљевине Југославије.

 

[Добро дошли]

Књига Валтера Робертса " Тито, Михаиловић и савезници" коју нам Добро Дошли потура као "свето писмо", је само једно од од многих историографских дела . Она свакако не може да се посматра као историјски извор, јер се селективно и са очигледмом идеолошко -политичком тезом односи према документима.
Ово литерарлно дело пати оз озбиљног недостатка чињеница о кључним моментима које тумачи уместо да их саопшти. То се види из сваког поглавља.
На пример говори, о почетку титовог устанка пренебрегавајући чињеницу да је устанак већ пре пар месеци почео у српским крајевима окупиране Краљевине Југославије.

За тебе је ,,Свето писмо'' оно шта исфабрикује М.Самарџић и њему слични.Догађаји описани у овој књизи јесу се догодили и то је историјска чињеница.
А то што се теби не свиђа је само твој проблем.

 

[psmaniac]

Od naroda se tražilo da mirno podnosi teškoće okupacije

Шта је то што окупацију чини тешком за поднети?
Зашто Французима није било тешко?
Да није било бандитских напада на немачку војску не
би било ни одмазда.

П.С. Шта мислиш како би данас прошао на српском суду
да извршиш напад на НАТО колону и побијеш им војску?

 

[vučji čopor]

За тебе је ,,Свето писмо'' оно шта исфабрикује М.Самарџић и њему слични.Догађаји описани у овој књизи јесу се догодили и то је историјска чињеница.
А то што се теби не свиђа је само твој проблем.

Наравно да су се догодили Добро Дошли,али како су овде тумаћени а не пренети је проблематично.
На пример, Британци су од самог почетка спречавали директну везу Михаиловића са Круном и Владом. чак и када је био постављен за министра војног у тој влади и сва комуникација је морала да буде филтрирана преко Каира , а аутор то представља као позитивну страну и пример британске наклоности.
Та чињеница се види из огромног броја депеша , које аутор књиге уопште и не помиње јер не одговара његовој тези.
Да не отварамо сада непријатно питање колико је британских комуниста радило у Каирској централиза совјетску страну, што је у време писања ове књиге вач одавно било познато.
Такође није никаква посебна ствар да је Лондон слао инструкције о раду покрета отпора, јер су Бритнанци то радили са свим покретима отпора током рата.
Непредани део Пољске војске под командом Сикорског је био интегрисан у британску армију и није био у земљи за ралику од ЈВуО и ђенерала Михаиловића , а то је било спорно за Британце јер су и ђенерал Михаиловић и његова војска на терену били првенствено одговорни своме народу, Краљу и влади, а не Британцима.
О тим аспектима у књизи нема ни слова.

 

[vučji čopor]

Да се разумемоја немам ништа ни против те књиге ни против аутора.Имам против тога да се она узима као неприкосновнени основ и арбитрално користи у овим разговорима, јер је писана са политичком тезом.
Али чак и таква она јасно и децидно показује колико је титоистички покрет страно тело , да је подигнут на захтев стране државе и њеног политичког руководства - Коминтерне. О томе, очигледно, не постоји дилема ни код аутора, али га то заправо не занима јер има сасвим другачији задатак.Он додуше већ на почетку спомиње да је инструкција Коминтерне била да се у први план стави борба и праз нацизма , а не социјлна револуција што ЈБТ никако није хтео да прихвати.

 

[Добро дошли]

TITO, MIHAILOVIC I SAVEZNICI 1941-1945
http://www.znaci.net/00003/555.pdf
RANI ČETNIČKO-PARTIZANSKI ODNOSI (2)

U međuvremenu, nemačka ofanziva koja je počela krajem septembra protiv, kako su ih Nemci nazivali, „komunističkih bandi", koja je pak, obuhvatala i sve one četnike koji nisu sarađivali sa Nemcima i Nedićem, bila je u Srbiji u punom zamahu. Kraljevo je palo 16. a Valjevo 25. oktobra i Nemci su napredovali ka partizanskom ali i ka četničkom štabu.
Pretpostavljajući da više neće primati pomoć od Britanaca i videvši da su njegove trupe bile nemoćne u borbama protiv partizana te duboko uznemiren nemačkom ofanzivom u Srbiji, sa svim tim masakrima koje su sprovodili,
Mihailović je sebi dozvolio da ga nemačka obaveštajna služba nagovori da se sastane sa predstavnicima nemačkog glavnog zapovednika. Inicijativa je potekla od nemačkog kapetana Jozefa Matla, a išla je preko četničkog pukovnika Branislava Pantića, kao posrednika. Nemačka obaveštajna služba je postala svesna dubokog rascepa između četnika i komunistički vođenih gerilaca i žarko je želela da to iskoristi. Smatrajući da je neprijatelj podeljen i da se frakcije međusobno bore, kapetan Mati, koji je već ostvario kontakte sa pojedinim Mihailovićevim sledbenicima, je prvi povukao potez. Njegova ideja je bila da uspostavi modus vivendi između nemačkih okupacionih vlasti i Mihailovićevih snaga otpora. Na sastanku koji se odigrao 11. novembra u malom selu Divci na reci Kolubari, nemački pregovarači su pak tražili od Mihailovića apsolutnu predaju. On je to odbio. Bio je spreman da prepusti nemačke komunikacione linije i ekonomski važne gradove koji su pod kontrolom Nemaca pod uslovom da ga oni ostave na miru u planinama ali nije bio spreman na svoju bezuslovnu predaju. Sastanak je propao i ratno stanje se nastavilo135. Treba dodati da Mihailović nije izvestio svoju Vladu da se sastao sa nemačkim zvaničnicima a takva informacija je, naravno, jako dobro skrivana i od Hadsona.

Dana 14. novembra Tito je poslao poruku Mihailoviću u kojoj predlaže i treći sastanak kako bi se resili problemi koji su se pojavili između dve frakcije.
Sastanak se održao 18. i 20. novembra u Čačku. Ovog puta Tito i Mihailović nisu lično učestvovali. Titovi delegati su bili Aleksandar Ranković, Ivo Lola Ribar i Petar Stambolić; Mihailovića su predstavljali major Lalatović koji je sa Hadsonom došao u Jugoslaviju i major Radoslav Đurić. Na kraju se došlo do slabašnog dogovora u osam tačaka, koje su obuhvatale zajedničku komisiju koja bi istražila odgovornost za kršenje poslednjeg dogovora, tako da se vinovnicima sudi pred sudskim većem; zajednički operativni štab i koordinirane akcije protiv Nemaca; razmenu svih zarobljenika sa obe strane; sprečavanje da se Nemci propuste preko teritorije bilo koje strane.

Dana 27. novembra, predstavnici partizana i četnika su se ponovo sastali u Čačku a sledećeg dana, usled nemačke ofanzive, prešli su u Pranjane, kako bi raspravili pitanja koja su se pojavila kao rezultat sporazuma od 20. novembra. Hadson je učestvovao na tim sastancima i kasnije (maja 1943.) o njima izvestio: „U mirovnim pregovorima koji su sledili i kojima sam ja prisutvovao, partizani su odbili da prihvate primirje osim ako Mihailović ne pristane na najtesniju moguću saradnju, uključujući tu i zajednički štab, ali da partizani pri tom zadrže svoj identitet, političke komesare, propagandu i si."
Sporazum od 20. novembra nikada nije primenjen. On je postignut dok je nemačka ofanziva, koju su partizani kasnije nazvali Prva ofanziva, bila na vrhuncu. Molbe koje je Tito Mihailoviću upućivao telefonom 27. i 28. novembra nisu pokrenule četničkog vođu na zajedničku akciju. Do kraja novembra partizani su bili primorani da se povuku na jug, na teritoriju koju su kontrolisali Italijani137. Četnici su otišli na brda oko Ravne Gore ali su tokom decembra ostaci njihovih snaga bili pod nemačkim napadima.

Posle poslednjeg četničko-partizanskog sastanka u Pranjanima 28. novembra,
kapetana Hadsona su partizanski predstavnici otpratili do Užica, kako bi došao do svog radija. U Jugoslaviju je, kako se kasnije prisećao, stigao sa dva radio aparata. Jedan je bio suviše slab da bi iz Srbije imao domet do Malte a i potpuno je izgoreo. Drugi, teži aparat je ostao u Užicu kada je njegov vezista odlučio da se priključi partizanima. Tako je, od dolaska na Ravnu Goru, Hadson zavisio od četničkog odašiljača a s obzirom na loše odnose koje je imao sa Mihailovićem i četnicima, jedva je čekao da dođe do svog aparata.
Bilo kako bilo, čim je Hadson stigao do Užica, Nemci su zauzeli grad i Hadson nije imao drugog izbora do da se povuče na jug, zajedno sa partizanima. Tokom povlačenja, pronašao je Dragićevića sa svojim radijom i prema Dnevniku Dedijera, 1. decembra, pošto su stigli do reke Uvac kod Radojinje, odlučio je da se vrati Mihailoviću. Bio je britanski oficir čiji je zadatak bio vezan za Mihailovićev štab te je bio odlučan da sprovede naređenja koja je imao iako je njegov odlazak na Ravnu Goru sasvim sigurno samo uvećao ionako snažne sumnje koje su partizani imali prema britanskim motivima. Preko stotinu partizana, iz različitih razloga, je takođe krenulo ka severa i on je krenuo s njima. Ipak, samo nekoliko njih je bilo uz njega kada ih je nezavisna četnička jedinica, koju je predvodio Boža Javorski, napala, zarobila Hadsona i partizane i konfiskovala radio koji je opravio dok se povlačio ka Sandžaku. Tokom noći, Hadson je pobegao i sàm se probio do Ravne Gore, naravno, bez svog radio aparata.
********************************************
Очигледно да је Дража има сасвим другу концепцију током окупације. Пре свега да се обезбеди снабдевање и од савезника али и од окупатора. Окупатору морао је покаже апсолутну лојалност. То ће ускоро и показати.

 

[banebeograd]

Књига Валтера Робертса " Тито, Михаиловић и савезници" коју нам Добро Дошли потура као "свето писмо", је само једно од од многих историографских дела . Она свакако не може да се посматра као историјски извор, јер се селективно и са очигледмом идеолошко -политичком тезом односи према документима.
Ово литерарлно дело пати оз озбиљног недостатка чињеница о кључним моментима које тумачи уместо да их саопшти. То се види из сваког поглавља.
На пример говори, о почетку титовог устанка пренебрегавајући чињеницу да је устанак већ пре пар месеци почео у српским крајевима окупиране Краљевине Југославије.

ne moze da se smatra nikakvim izvorom samim tim jer nije izvor a ponajmanje istorijski ,
pisac je prvi put u jugoslaviju dosao 1960 i kako sam kaze citao je literaturu iz koje je onda kasnije nastajala njegova knjiga.
on to naravno nije ni mogao da zna ali evo sad kad se cita njegova knjiga uocavaju se mnostva gluposti, falsifikata, izmisljotina i lazi koje je on pokupio u toj posleratnoj nazovi literaturi i to stavio u svoj knjizevni uradak.

realno na ovu knjigu se moze u najboljem slucaju gledati kao na beletristiku ili neki ratni roman bez tendencija da se u knjizi prate istorijske cinjenice kroz dokumentovanu gradju .

 

[banebeograd]

TITO, MIHAILOVIC I SAVEZNICI 1941-1945
http://www.znaci.net/00003/555.pdf
DVA RAZLIČITA KONCEPTA OTPORA
Dva pokreta - Ravnogorski (četnički) i partizanski - su se našli rame uz rame u istom delu Srbije pa su čak u početku i sarađivali do određene mere.
Ipak, bilo je jasno da su Mihailović i Tito imali potpuno drugačije koncepte otpora. Iako je bilo pojedinih sukoba između Nemaca i četnika još u maju 1941, Mihailović je razmatrao otpor kroz uspostavljanje organizacije koja bi, kada dođe vreme, ustala protiv okupacionih snaga. Takvo vreme bi, po njegovom mišljenju došlo kada bi Saveznici obezbedili pobedu a oslobođenje Jugoslavije postalo neizbežno.
Mihailović je sledio politku koju je postavila jugoslovenska Vlada u izbeglištvu 22. jula 1941, kada je izdato saopštenje koje je objašnjavalo nemogućnost nastavka otpora. Od naroda se tražilo da mirno podnosi teškoće okupacije i da veruje u pobedu Saveznika, koja će doneti slobodu Jugoslaviji. Izjava, koja je pročitana preko BBC-a upozoravala je jugoslovenski narod da izbegava borbu i da čeka signal iz Londona. Tito je, pak sa druge strane, u skladu sa direktivama Kominterne, bio odlučan da udari odmah kako bi oslabio pritisak na ruskom frontu.
Kao rezultat, u početnom periodu su partizani vršili sabotaže, prvenstveno na linijama komunikacije. Mihailović je tu i tamo sprovodio akcije protiv svoje volje samo da ne bi čitav otpor potpuno prepustio komunističkoj gerili. Povremeno, poneki od Mihailovićevih komandanata su čak pravili zajedničke akcije sa partizanima na sopstvenu odgovornost a protiv Mihailovićevih naređenja. Na taj način on je izgubio nekoliko komandanata koji su prešli na stranu partizana - među njima i Pop Vlada Zečević, koji je kasnije postao i visoki partizanski zvaničnik - a sa njima i dobar deo svojih sledbenika koji su žarko želeli da se bore protiv Nemaca

BRITANSKA VLADA POKAZUJE INTERESOVANJE
Jugoslovenski Premijer, koji je indirektno primio izveštaj iz Istanbula i Kaira o Mihailovićevim aktivnostima, pomenuo je taj problem (ali verovatno ne i Mihailovićevo ime) Čerčilu koji je 28. avgusta poslao memorandum Hjuu Daltonu117, pod čijoj je komandi bio SOE:
Od Generala Simovića sam saznao da postoji široko rasprostranjena gerilska aktivnost u Jugoslaviji.
Njoj je potrebna kohezija, podrška, i usmeravanje spolja. Molim da me ukrakto izvestite kakve kontakte
imate sa ovim grupama i šta možete učiniti kako bi im pomogli.
Dalton je odmah odgovorio da je poslata misija u Jugoslaviju kako bi se ispitala situacija. Britanska politika prema evropskim pokretima otpora bila je da ih uzdrže od aktivnosti koje bi mogle da ih odvedu u njihovo prerano uništenje. Kada je u pitanju bila Jugoslavija, Dalton je tu politiku formulisao avgusta 1941:
Jugosloveni (Kraljevska jugoslovenska vlada u izbeglištvu), Ratna Kancelarija i mi smo
se složili da gerilske i sabotažne grupe koje su sada aktivne u Jugoslaviji treba da pokažu
dovoljno aktivnog otpora kako bi izazvale stalno ometanje okupacionih snaga i sprečile
bilo kakvo osipanje u broju. Ali bi trebalo da srž njihove organizacije i dalje bude dobro
balo da rade sve što je moguće kako bi razvili široku skrivenu organizaciju koja bi bila
spremna da kasnije, kada im mi za to damo signal, zada teške udarce.
Ovakva britanska politka se u početku podudarala sa konceptom na osnovu koga je funkcionisao Mihailovićev pokret.
Misija koju je Dalton pomenuo Čerčilu bila je čisto jugoslovenska. Šef jugoslovenskog predstavnika u Kairu, Đonović, je za obavljanje ovog zadatka izabrao dva kraljevska jugoslovenska oficira, majora Zaharija Ostojića, koji je pratio Princa Pavia u Grčku pa odatle otišao u Kairo i majora Mirka Lalatoviča, koji je leteo jugoslovenskim avionom iz Crne Gore u Grčku a potom takođe stigao u Kairo. Verovatno je tek u poslednjem trenutku, i najverovatnije kao rezultat Čerčilovog raspitivanja kod Daltona, u misiju ubačen i jedan britanski oficir. Bio je to kapetan D.Hadson120, koji je radio u SOE u Jugoslaviji pre državnog udara, gde je bio rudarski inženjer u rudnicima Zajača u Srbiji. Britanska podmornica je 20. septembra 1940.121 dovezla njega, dva jugoslovenska oficira i jugoslovenskog vezistu, Veljka Dragićevića, do obala Crne Gore, blizu Petrovca.
Sasvim je sigurno da uputstva koje su Ostojić i Lalatovič dobili od Đonovića nisu bile iste kao ona koje je Hadson dobio od Mastersona. Prvi su trebali da odu do Mihailovićevog štaba dok je Britanac trebalo da izvesti o gerilskoj situaciji uopšte. To je dovelo do ozbiljnih razmirica između jugoslovenskih oficira i Hadsona. Pošto su se iskrcali u Jugoslaviji, Hadson je javio daje britansko-jugoslovenska misija pod nazivom „pogodak u centar" pronašla gerilske grupe koje su bile pro-komunističke i dobro organizovane i predložio je da pomoć treba da bude poslata njima. Dok su Ostojić i Lalatović težili da dođu do Mihailovića, Hadson nije imao takve instrukcije sve do 9. oktobra kada mu je SOE iz Kaira naredila da ode do četničkog štaba. Ostaće zabeleženo da je prva direktna radio poruka od Mihailovića stigla do Britanaca čim je Hadson krenuo ka Jugoslaviji. Od tada je još nekoliko radio šifrovanih poruka došlo do Kaira i Britanci su hteli da Hadson preda Mihailoviću šifre (on je očigledno sa sobom imao barem dve šifre, te je mogao jednu da zadrži isključivo za svoje potrebe).
Šta se dogodilo na putu od Crne Gore do Ravne Gore nije baš jasno, a Hadson je, kao jedini preživeli iz te grupe, nažalost, odbio da govori o toj misiji.
Hadson je 19. oktobra poslao svoju poslednju poruku preko svog odašiljača u Kairo u kojoj kao i u prethodnima, govori o gerilskim akcijama koje izvode komunisti i patriote protiv Italijana u Crnoj Gori, suprotno od „nacionalnih" elemenata koji su to posmatrali sa strane. Posle toga, verovatno da su on i Ostojić nastavili dalje dok su ih Lalatović i Dragićević (ovaj potonji noseći radio od dvadeset pet kila) sledili.
Hadsona i Ostojića je pratilo nekoliko crnogorskih partizana (Milovan Đilas, Arso Jovanović i Mitar Bakić) do Užica, gde je bio Titov štab.
*********************************
Почетна очекивања Британаца од Драже Михаиловића и четника била су огромна. Како ће се завршити, видећемо касније.
Овај детаљ да су Хадсона од искрцавања до Ужица (Титов штаб) има своје објашњење у инструкцијама које је добио од Британаца при поласку у Југославију..

gomila gluposti i netacne hronologije ....sta li tek sledi

 

[banebeograd]

TITO, MIHAILOVIC I SAVEZNICI 1941-1945
http://www.znaci.net/00003/555.pdf
BRITANSKA VLADA POKAZUJE INTERESOVANJE (2)
Zvanični jugoslovenski dnevnik „Hronologija", ne pominje sastanak između Tita i Hadsona u Užicu ali su se njih dvojica izgleda zaista sreli, verovatno 24. oktobra. Tito se osvrnuo na taj sastanak a Dikin nam prenosi još detalja o tome123. Tito se seća da je pitao Hadsona zašto je London proglasio Mihailovića za nacionalnog heroja kada se on zapravo uopšte ne bori, na šta je, prema Titu, Hadson odgovorio da britanska Vlada nije uopšte ništa znala 0 Mihailoviću. Dikin izveštava da je Hadson navodno ponudio Titu tehničke podatke, uključujući i šifru, kako bi uspostaivo vezu sa Kairom ali je Tito naglasio da bi on više voleo da dobije pomoć od Saveznika preko Sovjeta.
glasio da bi on više voleo da dobije pomoć od Saveznika preko Sovjeta.
Ostojić je nastavio ka Ravnoj Gori izvestivši Mihailovića o Hadsonovim poprilično pozitivnim stavovima o partizanima, dok je sàm Hadson ostao u Užicu. Ipak, Ostojić se vratio u Užice sa zadatkom da dovede Hadsona na Ravnu Goru, pošto je šifra koju je Hadson nosio sa sobom bila ključna za četnike. Lalatović i Dragićević još uvek nisu stigli do Užica kada su Hadson 1 Ostojić već otišli za Ravnu Goru, 25. oktobra.
Ubrzo posle toga, Lalatović i Dragićević su stigli u Užice i dok je Lalatović otišao na Ravnu Goru, Dragićević je odbio da mu se pridruži i umesto toga je ostao sa Hadsonovim radiom u partizanskom štabu.
U skladu sa onim što je Ostojić preneo Mihailoviću o Hadsonovom stavu prema partizanima, četnički vođa nije u početku najsrdačnije primio britanskog oficira za vezu, onako kako bi se očekivalo, iako je Hadson predao Mihailoviću šifru za komunikaciju sa Kairom. Ipak, bitno je napomenuti da je to bila britanska šifra te su tako sve Mihailovićeve poruke, pod šifrovanim imenom „Vila Resta", čak i one koje su išle njegovoj sopstvenoj Vladi, bile poznate Britancima. S druge strane, sve Hadsonove poruke, čak i kada je koristio svoje sopstvene šifre, morale su da idu preko Mihailovićeveog radija, pošto je njegov ostao u Užicu.

Britanci ne samo da su Mihailoviću poslali oficira za vezu, već su u skladu sa svojom politikom koju su odredili avgusta 1941. u vezi sa gerilskim operacijama u Jugoslaviji takođe i sa Vladom u izbeglištvu razmatrali i pitanja snabdevanja četnika. Marjanović je, citirajući dokumenta jugoslovenske kraljevske vlade, pomenuo razgovore od 13. oktobra po ovom pitanju između kralja Petra i Čerčila a Kljaković je pomenuo tri aide-memoire premijera Simovića britanskoj Vladi, u pismu datiranom 20. oktobra, pozitivan odgovor šest dana kasnije, Simovićeve razgovore sa Idnom od 29. oktobra i konačno pismo koje je Dil uputio Simoviću 31. oktobra, u kome se kaže da će u „narednih nekoliko dana" Mihailović primiti oružje, puške, pištolje, zavoje i zlato, kao i ostale stvari koje će stići kasnije.
Zapravo, Britanski štab je smatrao da je pobuna u Jugoslaviji prerana, „ali su patriote izašle na crtu i moraju primiti svu moguću podršku." Komanda na Bliskom istoku je 7. novembra 1941. dobila uputstva iz Londona da pomoć dostavi podmornicama, avionima ili brodovima.
***********************************
Британци не само што су се определили за помоћ (снабдевање) четника већ су им постављали и задатке које је требало да четници извршавају. Пре свега задатке герилског ратовања. А како су извршавали, видећемо касније.

"ali su se njih dvojica izgleda zaista sreli, verovatno 24. oktobra"
"izgleda", "zaista","verovatno" ono kad od prve napisane recenice pocinje opravdana sumnja u sve sto sledi

 

[banebeograd]

TITO, MIHAILOVIC I SAVEZNICI 1941-1945
http://www.znaci.net/00003/555.pdf
RANI ČETNIČKO-PARTIZANSKI ODNOSI
19. septembra 1941, dan pošto je Tito stigao do svojih partizanskih jedinica, Mihailović i Tito su se, na Titovu inicijativu, po prvi put sreli, u Struganiku, između Robaja i Ravne Gore. (Mihailović se u avgustu sreo sa partizanskim predstavnicima, na njihovu inicijativu). Razgovori su dosta dobro išli, ali se nije došlo ni do kakvog sporazuma o saradnji zbog nepomirljivo različitih koncepcija otpora.
Posle razgovora u Struganiku, došlo je do izvesne korespondencije između Tita i Mihailovića, u vezi sa njihovom čvršćom saradnjom, te je upriličen i njihov novi sastanak. On se odigrao 27. oktobra 1941, u Brajićima, između Užica i Ravne Gore. Mihailović je poveo Hadsona sa sobom ali mu nije dao da prisustvuje samim razgovorima iako je Tito predložio da Hadson bude prisutan128. Mihailović je očito želeo da izbegne da Hadson bude svedok sukobu obostrano neprihvatljivih koncepcija koje su zastupale dve organizacije.

Mihailovićeva politika, koja se u to vreme podudarala sa instrukcijama koje je dobijao od Vlade u izbeglištvu, ali i sa britanskim razmišljanjima, postala je još čvršća kada su do njegovog štaba stigle vesti o strašnim represalijama koje su sprovodili Nemci tokom prethodnih nekoliko sedmica.
Tito se kasnije prisećao da je tokom sastanka u Brajićima ponudio Mihailoviću vrhovnu komandu ali je dodao da ukoliko bi ovaj to prihvatio, Tito ne bi služio pod četničkim vođom.
Ovaj drugi sastanak Tita i Mihailovića se završio nekom vrstom dogovora. Mihailović je trebalo da dobije polovinu proizvodnje iz fabrike oružja koju su partizani držali u Užicu. Za uzvrat, Mihailović je Titu obećao da će s njim podeliti šta god padobranom stigne kao pomoć od Britanaca.

Ovaj dogovor je, pak, bio vrlo kratkog veka. Sukobi između partizana i četnika su nastupili gotovo momentalno. Svaka strana je krivila onu drugu za započinjanje incidenta. Četnici su govorili da su 28. oktobra, dan posle satanka Tito-Mihailović, partizani napali livnicu u Zajači (južno od Loznice) koju su držali četnici. Ali dokazi danas podržavaju široko priznati stav da je građanski rat započeo kada su u noći između 1-2. novembra četnici, kako je to javio kapetan Hadson u Kairo, ,,u velikoj meri podcenjujući partizane i njihove sledbenike neuspešno napali Užice." Nedavno pre toga, Mihailović je poslao telegram svojoj Vladi u Londonu u kojem kaže da se „pomirio" sa komunistima ali da mir ne može više da traje jer partizani ne žele da četnicima vrate Čačak i Užice.
Mihailović je preneo svojoj Vladi da se „plaši" da bi njegovi četnici morali da zauzmu Užice kako bi sprečili dalje jačanje komunističkog pokreta. Kada je postalo jasno da je četnički napad na Užice prošao loše, Mihailović je poslao niz radio poruka svojoj Vladi. u kojima traži da kod Britanaca izdejstvuje da povećaju isporuke pomoći. „Britansko obećanje o pomoći", kako je kasnije navodio Hadson, „dovelo je samo do pogoršanja odnosa između četnika i partizana. Kada sam prvi put došao na Ravnu Goru... pre četničko-partizanskih sukoba, Mihailović je već preko telegrama saznao da će dobiti pomoć od Britanaca. S pravom je mislio da niko van zemlje ne zna za partizane..." .
Jugoslovenska Vlada u izbeglištvu prenela je Mihailovićeve molbe Britancima. Ipak, kada je kapetan Hadson postao svestan ozbiljnosti sukoba između četnika i partizana, savetovao je Kairo da prestane da šalje oružje Mihailoviću jer je želeo da spreči da se britansko oružje koristi u građanskom ratu. Zapravo, od tada - od 9. novembra - primljena je samo jedna isporuka. Ali su četnici očekivali još jednu te su čitavu noć probdeli na popriličnoj hladnoći, čekajući da padobrani stignu. Sledećeg dana Hadson je rekao Mihailoviću za svoju poruku Kairu. Mihailović je pobesneo, i odnosi između Hadsona i četnika, koji su počeli veoma loše zbog Hadsonovog neslaganja sa njegovim saputnicima Ostojićem i Lalatovićem, su tako postali još gori.

U međuvremenu, nemačka ofanziva koja je počela krajem septembra protiv, kako su ih Nemci nazivali, „komunističkih bandi", koja je pak, obuhvatala i sve one četnike koji nisu sarađivali sa Nemcima i Nedićem, bila je u Srbiji u punom zamahu. Kraljevo je palo 16. a Valjevo 25. oktobra i Nemci su napredovali ka partizanskom ali i ka četničkom štabu.
**************************************
Ужице, Чачак, ....које је Дража хтео без борбе је уједно и повод за дефинитивни разлаз ТИТА и Драже.
Хадсонов боравак у партизанском штабу свакако је било битно када је саветовао да се престане са обећаном помоћи четницима у оружју. Претпостављао је да ће доћи до грађанског рата. Дража, када је сазнао за то просто је побеснео а односи Хадсона и Драже поремећени.
Остало је питање како ће и којим ће путем Дража после тога.

citas li ti ikad to sto linkujes i komentarises ili ti je sve jedno sto svi vide nelogicnosti i netacnosti od postupaka do hronologije o kojima pises

 

[banebeograd]

TITO, MIHAILOVIC I SAVEZNICI 1941-1945
http://www.znaci.net/00003/555.pdf
RANI ČETNIČKO-PARTIZANSKI ODNOSI (2)

U međuvremenu, nemačka ofanziva koja je počela krajem septembra protiv, kako su ih Nemci nazivali, „komunističkih bandi", koja je pak, obuhvatala i sve one četnike koji nisu sarađivali sa Nemcima i Nedićem, bila je u Srbiji u punom zamahu. Kraljevo je palo 16. a Valjevo 25. oktobra i Nemci su napredovali ka partizanskom ali i ka četničkom štabu.
Pretpostavljajući da više neće primati pomoć od Britanaca i videvši da su njegove trupe bile nemoćne u borbama protiv partizana te duboko uznemiren nemačkom ofanzivom u Srbiji, sa svim tim masakrima koje su sprovodili,
Mihailović je sebi dozvolio da ga nemačka obaveštajna služba nagovori da se sastane sa predstavnicima nemačkog glavnog zapovednika. Inicijativa je potekla od nemačkog kapetana Jozefa Matla, a išla je preko četničkog pukovnika Branislava Pantića, kao posrednika. Nemačka obaveštajna služba je postala svesna dubokog rascepa između četnika i komunistički vođenih gerilaca i žarko je želela da to iskoristi. Smatrajući da je neprijatelj podeljen i da se frakcije međusobno bore, kapetan Mati, koji je već ostvario kontakte sa pojedinim Mihailovićevim sledbenicima, je prvi povukao potez. Njegova ideja je bila da uspostavi modus vivendi između nemačkih okupacionih vlasti i Mihailovićevih snaga otpora. Na sastanku koji se odigrao 11. novembra u malom selu Divci na reci Kolubari, nemački pregovarači su pak tražili od Mihailovića apsolutnu predaju. On je to odbio. Bio je spreman da prepusti nemačke komunikacione linije i ekonomski važne gradove koji su pod kontrolom Nemaca pod uslovom da ga oni ostave na miru u planinama ali nije bio spreman na svoju bezuslovnu predaju. Sastanak je propao i ratno stanje se nastavilo135. Treba dodati da Mihailović nije izvestio svoju Vladu da se sastao sa nemačkim zvaničnicima a takva informacija je, naravno, jako dobro skrivana i od Hadsona.

Dana 14. novembra Tito je poslao poruku Mihailoviću u kojoj predlaže i treći sastanak kako bi se resili problemi koji su se pojavili između dve frakcije.
Sastanak se održao 18. i 20. novembra u Čačku. Ovog puta Tito i Mihailović nisu lično učestvovali. Titovi delegati su bili Aleksandar Ranković, Ivo Lola Ribar i Petar Stambolić; Mihailovića su predstavljali major Lalatović koji je sa Hadsonom došao u Jugoslaviju i major Radoslav Đurić. Na kraju se došlo do slabašnog dogovora u osam tačaka, koje su obuhvatale zajedničku komisiju koja bi istražila odgovornost za kršenje poslednjeg dogovora, tako da se vinovnicima sudi pred sudskim većem; zajednički operativni štab i koordinirane akcije protiv Nemaca; razmenu svih zarobljenika sa obe strane; sprečavanje da se Nemci propuste preko teritorije bilo koje strane.

Dana 27. novembra, predstavnici partizana i četnika su se ponovo sastali u Čačku a sledećeg dana, usled nemačke ofanzive, prešli su u Pranjane, kako bi raspravili pitanja koja su se pojavila kao rezultat sporazuma od 20. novembra. Hadson je učestvovao na tim sastancima i kasnije (maja 1943.) o njima izvestio: „U mirovnim pregovorima koji su sledili i kojima sam ja prisutvovao, partizani su odbili da prihvate primirje osim ako Mihailović ne pristane na najtesniju moguću saradnju, uključujući tu i zajednički štab, ali da partizani pri tom zadrže svoj identitet, političke komesare, propagandu i si."
Sporazum od 20. novembra nikada nije primenjen. On je postignut dok je nemačka ofanziva, koju su partizani kasnije nazvali Prva ofanziva, bila na vrhuncu. Molbe koje je Tito Mihailoviću upućivao telefonom 27. i 28. novembra nisu pokrenule četničkog vođu na zajedničku akciju. Do kraja novembra partizani su bili primorani da se povuku na jug, na teritoriju koju su kontrolisali Italijani137. Četnici su otišli na brda oko Ravne Gore ali su tokom decembra ostaci njihovih snaga bili pod nemačkim napadima.

Posle poslednjeg četničko-partizanskog sastanka u Pranjanima 28. novembra,
kapetana Hadsona su partizanski predstavnici otpratili do Užica, kako bi došao do svog radija. U Jugoslaviju je, kako se kasnije prisećao, stigao sa dva radio aparata. Jedan je bio suviše slab da bi iz Srbije imao domet do Malte a i potpuno je izgoreo. Drugi, teži aparat je ostao u Užicu kada je njegov vezista odlučio da se priključi partizanima. Tako je, od dolaska na Ravnu Goru, Hadson zavisio od četničkog odašiljača a s obzirom na loše odnose koje je imao sa Mihailovićem i četnicima, jedva je čekao da dođe do svog aparata.
Bilo kako bilo, čim je Hadson stigao do Užica, Nemci su zauzeli grad i Hadson nije imao drugog izbora do da se povuče na jug, zajedno sa partizanima. Tokom povlačenja, pronašao je Dragićevića sa svojim radijom i prema Dnevniku Dedijera, 1. decembra, pošto su stigli do reke Uvac kod Radojinje, odlučio je da se vrati Mihailoviću. Bio je britanski oficir čiji je zadatak bio vezan za Mihailovićev štab te je bio odlučan da sprovede naređenja koja je imao iako je njegov odlazak na Ravnu Goru sasvim sigurno samo uvećao ionako snažne sumnje koje su partizani imali prema britanskim motivima. Preko stotinu partizana, iz različitih razloga, je takođe krenulo ka severa i on je krenuo s njima. Ipak, samo nekoliko njih je bilo uz njega kada ih je nezavisna četnička jedinica, koju je predvodio Boža Javorski, napala, zarobila Hadsona i partizane i konfiskovala radio koji je opravio dok se povlačio ka Sandžaku. Tokom noći, Hadson je pobegao i sàm se probio do Ravne Gore, naravno, bez svog radio aparata.
********************************************
Очигледно да је Дража има сасвим другу концепцију током окупације. Пре свега да се обезбеди снабдевање и од савезника али и од окупатора. Окупатору морао је покаже апсолутну лојалност. То ће ускоро и показати.

po svom starom obicaju gomilas tekstove pune budalstina ne citajuci ih uopste

ocigledno je da tebi nije jasno ko je jedina regularna i legitimna vojna formacija koja je od prvog dana rata usla u borbu sa okupatorima a ko je u taj rat usao kao saveznik okupatora i neprijatelj naroda , drzave i poredka.
dakle , da ti docaram
da bi razumeo sve moras da krenes od pocetka rata
u tom momentu su tzv komunisti nemacki SAVEZNICI
draza i njegovi su od prvog dana rata tj od 6. aprila 1941 BORCI PROTIV OKUPATORA i njegovih SAVEZNIKA kao i kvislinga
i tako od prvog do zadnjeg dana rata .

to ti je osnova , dakle sa jedne strane imas regularne vojne formacije vojske kraljevine jugoslavije i imas okupatore, saveznike okupatora i neprijatelje drzave i naroda sa druge starne
i tako opet od prvog do poslednjeg dana rata !!!!!!!

 

[vučji čopor]

Бесмислено је читаву тему која није ни мала ни једноставна базирати на једној књизи, како Бане сасвим исправо констатује, белетриске са историјском тематиком.

 

[Добро дошли]

TITO, MIHAILOVIC I SAVEZNICI 1941-1945
http://www.znaci.net/00003/555.pdf
MIHAILOVIĆEVA PASIVNOST
Kada je Mihailović uvideo snagu nemačke ofanzive odlučio je da privremeno raspusti veći deo svojih trupa i da zadrži samo mali deo osoblja. Svoj radio odašiljač je ugasio 5. decembra, kako Nemcima ne bi otkrio svoje položaje. (Nije slao radio poruke sve do januara 1942.) Ali Nemci su mu ipak bili veoma blizu.
Ujutro 6. decembra skoro da su ga zarobili i u trenutku je, iskočivši kroz prozor, uspeo da se spase. Tokom celog dana je ležao u malom jarku prekrivenom lišćem i žbunjem dok su ga Nemci svuda okolo tražili, povremeno čak i bukvalno prelazeći preko njega
Pošto se konačno oslobodio svojih progonitelja i ponovo uspostavio komunikaciju sa svojim osobljem, Mihailović je počeo da se krije. Samo tri čuvara (Blagoje Kovačević, Nikola Mandić i Franja Seničar), jedan vezista (Slobodan Likić) i lični ađutant (Zvonimir Vučković) bili su uz njega dok su se premeštali po planini Rudnik u naredna tri meseca, sve dok Mihailović nije otišao na jug, najverovatnije u Crnu Goru141. U isto vreme, četički štab se podelio na dva dela. Veći deo, pod vodstvom potpukovnika Dragoslava Pavlovića, je ostao blizu Ravne Gore, dok je manji deo (uglavnom G-2142) pod majorom Ostojićem, ostao blizu Mihailovića.
Pošto se Hadson vratio na Ravnu Goru 7. decembra, ostao je uz Pavlovića i s obzirom da niko nije mogao do Mihailovića bez Ostojićevog odobrenja, Hadson nije bio u prilici da vidi četničkog vođu tokom ovog perioda. Mihailović je 1. decembra poslao radio poruku da se Hadson nije vratio iz Užica i to je bilo poslednje što su Britanci čuli o svom oficiru za vezu u naredna četiri meseca.

Jugoslovenska Komanda za Bliski istok, u Kairu, je 3. decembra objavila prvi kominike o borbama u Jugoslaviji, objavljujući da su tri nemačke divizije pokrenule veliku ofanzivu protiv jugoslovenskih položaja u dolini reke Zapadne Morave. Izveštaj „Junajted Presa" o kominikeu je govorio da su vojni stručnjaci u Kairu smatrali ovu kampanju otvaranjem „trećeg fronta" koji je primorao Nemce da se ponovo bore na Balkanu u vreme kada su bili pod jakim pritiskom u Rusiji i Severnoj Africi. U Kominikeu se tvrdilo da se srpske trupe pod vodstvom pukovnika Draže Mihailovića „uspešno odupiru snažnim naletima neprijatelja" dok je u okolini Užica „neprijatelj tenkovskim napadima naterao jednu našu jedinicu da se povuče".
Nesvesno koristeći reč „partizan" u kominikeu se dodaje da su „partizani izveli nekoliko uspešnih operacija u neprijateljskoj pozadini."
Nešto ranije, Vlada u izbeglištvu, koju je podržavala zapadna štampa, je uspešno vodila propagandnu kampanju uzdizanja Mihailovića i četnika te njihovu moguću korist u borbi protiv Nemaca.
Ti podvizi su očigledno bili preuveličavani. Britanska i američka Vlada su, pak, verovali i podržavali ovakvu propagandu. Masovni mediji, uglavnom nenamerno, su takođe podržavali tu priču. U jesen 1941, Njujork tajms je, na primer, donosio česte izveštaje od svog bivšeg dopisnika iz Beograda, Reja Broka143, koji je tada bio u Istanbulu, u vezi sa borbama koje su Mihailovićevi četnici navodno vodili protiv Nemaca. Dana 1. februara 1942. Njujork Tajms Magazin je takođe preneo Brokov članak koji je govorio o „jednom ogromnom bojnom polju." To je bilo vreme kada je Mihailović bio potpuno pasivan.
To je bila razumljiva greška. Herojski otpor je bio deo legende srpske istorije. Sa moralne tačke gledišta, posle mnogo neuspeha koje su do tada u ratu doživeli, ta fikcija o junačkom i aktivnom centru otpora u srcu Evrope predstavljala je pravo ohrabrenje.

Skoro niko nije znao činjenice, a oni malobrojni koji su se pitali zapravo nisu želeli da ih znaju. Čitajući izveštaje koje je Bencler, Opunomoćeni predstavnik Ministarstva spoljnih poslova Nemačke pri vojnom zapovedniku u Srbiji slao u Berlin tokom jeseni 1941, budete zatečeni činjenicom da on pominje isključivo aktivnost komunista.
U telegramu od 3. decembra 1941, izveštava o uspešno završenim operacijama protiv komunističkih bandi.
... Osim toga, u ličnosti puk. Draže Mihailovića postoji tačka okupljanja svih pobunjenika
sa nacionalističkim sklonostima. Ova osoba koja tvrdi da ima svoj vojni štab u planinama
između Čačka i Valjeva, u selu Ravna Gora, nema više tako mnogo sledbenika ali ga ipak
ne treba podcenjivati... u ovom trenutku on ne predstavlja nikakvu akutnu opasnost, posebno
stoga što je postao neprijatelj i komunistima, sa kojima je u početku sarađivao a sada se zapravo
bori protiv njih.
Bilo je optužbi da je krvavi sukob između četnika i partizana zapravo nastao usled saradnje između Nemaca i četnika. Ovu tvrdnju ne podržavaju nikakvi dokazi.
S druge strane, nesumnjivo je istina da Mihailović nije bio nimalo nesrećan zbog proterivanja partizana iz Srbije. Četnici su čak, tu i tamo, „malo pomogli" u tome. Ali u to vreme nije bilo nikakve saradnje između njega ili bilo kojeg zapovednika pod njegovom komandom i Nema -
***********************************
Замало да Бенклер прогласи Дражу и четнике за комунисте. Толико су Дража и четници били нејасно дефинисани као покрет отпора.

 

[vučji čopor]

Само ти Добро Дошли терај даље , ето нама смеха и пошалице

 

[vučji čopor]

Чим пресуше аргументи хваташ се вређања и безобразлука.

 

[banebeograd]

Само ти Добро Дошли терај даље , ето нама смеха и пошалице

pa on samo citira a ne cita sa razumevanjem sta tamo pise pa tako ne kapira da sam sebe demantuje

 

[banebeograd]

Ali Nemci su mu ipak bili veoma blizu.
Ujutro 6. decembra skoro da su ga zarobili i u trenutku je, iskočivši kroz prozor, uspeo da se spase.

U Kominikeu se tvrdilo da se srpske trupe pod vodstvom pukovnika Draže Mihailovića „uspešno odupiru snažnim naletima neprijatelja" dok je u okolini Užica „neprijatelj tenkovskim napadima naterao jednu našu jedinicu da se povuče".

Bilo je optužbi da je krvavi sukob između četnika i partizana zapravo nastao usled saradnje između Nemaca i četnika.
Ovu tvrdnju ne podržavaju nikakvi dokazi.
S druge strane, nesumnjivo je istina da Mihailović nije bio nimalo nesrećan zbog proterivanja partizana iz Srbije. Četnici su čak, tu i tamo, „malo pomogli" u tome. Ali u to vreme nije bilo nikakve saradnje između njega ili bilo kojeg zapovednika pod njegovom komandom i Nema -

sva prica stade u par recenica i temeljno obori sve lazi i falsifikate koje su komunci sirili decenijama...

nemci jure drazu kao svog jedinog i najljuceg neprijatelja dok o jbt-u nemaju ni pojma da postoji , sto govori i poternica izdata naravno samo za drazom

izvestaji iz saveznickih misija govore o herojskoj borbi cetnika protiv nemaca
dok u isto vreme ne postoje nikakvi dokazi o nekakvoj saradnji sa nemcima kako to tvrde falsifikatori i neprijatelji drzave i naroda.

 

[vučji čopor]

Наравно бане да не постоје, јер та прича фабрикована доста касније.

 

[Добро дошли]

TITO, MIHAILOVIC I SAVEZNICI 1941-1945
http://www.znaci.net/00003/555.pdf
POČETNE MISTERIJE OKO TITOVOG IDENTITETA
Postoje izveštaji146 da se tokom prvog sastanka Tito-Mihailović septembra 1941, partizanski vođa kratko predstavio:
„Ja sam Tito." Kada su ga upitali zašto se nije predstavio svojim punim imenom, Tito je navodno odgovorio: „Saznaćete ga jednog dana."
Kasnije, tokom istog razgovora, navodno je rekao: „Dolazim odozgo." U Mihailovićevom taboru su razumeli da je on Rus koji se padobranom spustio u Jugoslaviju. Bili su još više sigurni u svoje mišljenje jer su rekli da Tito u svom izgovoru ima nekakav čudan akcenat i intonaciju srpskohrvatskog. Tito se kasnije prisećao147 da je znao da je Mihailović mislio da je on Rus i da njegovo objašnjenje da je hrvatski komunista očigledno nije bio ubedljivo. Sovjetska Vlada je, naravno, znala ko je bio Tito ali dugo vremena ga nisu oslovljavali imenom.
Sam Tito, koji je prvih šest kominikea iz partizanskog štaba potpisao inicijalima T.T, je od sedmog kominikea, od 1. oktobra 1941. počeo da koristi potpis Tito. Prvih šest kominikea su se štampali u Beogradu u ilegalnoj štampariji KPJ ali od sedmog kominikea situacija se promenila: Tito je stigao na slobodnu teritoriju, u Užicu je radila štamparija a partizanski štab postao je Vrhovna komanda.
Nemci su saznali za Titovo postojanje već u avgustu 1941. U oktobru je nemačka tajna služba ispravno povezivala Tita ne samo sa pokretom otpora nego i sa Komunističkom partijom ali pri tom, pak, nisu znali da je njegovo ime Josip Broz.

ODNOSI ČETNIKA I ITALIJANA U CRNOJ GORI
Posle uspešnog ustanka cnogorskih „bjelaša" i komunista protiv italijanskih okupatora u julu 1941, komunisti su preuzeli kontrolu nad situacijom. Nema sumnje da je njihova vladavina bila krvava i da su mnogi bili protiv nje. Kada su Italijani u leto izveli kontra-napad, ustanovili su da je odlučniji otpor usledio jedino od komunista dok su ostali delovi stanovništva jednostavno stajali po strani.
Italijanski vojni upravnik, general Pircio Biroli148, uskoro je postao svestan ovog rascepa između crnogorskih komunista i ne-komunista te je već u jesen 1941. tajno dao probne signale lokalnim nacionalističkim (četničkim) vođama, da će ih italijanske okupacione snage ostaviti na miru ako zauzvrat oni ne diraju italijanske garnizone i komunikacione veze. Vođe crnogorskih četnika su to prihvatile i to je bio početak italijansko-četničke saradnje. Ipak, treba istaći da je do ove saradnje došlo kada je Mihailović još uvek bio u Srbiji te nije imao kontrolu nad onim što se događa u Crnoj Gori, gde su lokalne četničke vođe - Bajo Stanišić i Pavle Đurišić, odlučili da donose odluke bez konsultovanja sa Mihailovićem, mada je bilo nekih kurirs kih kontakata a sam Đurišić je došao na Ravnu Goru u decembru 1941.

Do kasne jeseni, partizani, koje su napali Italijani uz podršku četnika, su praktično izgubili svaki pedalj teritorije u Crnoj Gori. Sam Tito, koji je došao iz Užica, smatrao je da je situacija u Crnoj Gori suviše neprijateljska te je kroz Sandžak, koji su Italijani držali pod okupacijom, produžio za Bosnu. Na tom putu skoro da je poginuo kada su 14. decembra kuću u kojoj je prespavao u Novoj Varoši otkrili Italijani. Ali kao i Mihailović tačno nedelju dana ranije, uspeo je da pobegne u poslednjem trenutku. Do 2. decembra je bio u Rogatici, u istočnoj Bosni. Tu se povezao sa Svetozarom Vukmanovićem-Tempom, koga je poslao u Bosnu jula 1941. da tamo organizuje partizane. Tempo je u svojoj misiji bio prilično uspešan, tako da kada je Tito došao, poprilično velika oblast Bosne je bila u rukama partizana.
Dana 21. decembra, na vojnom planu je učinjen veliki korak, kada su partizani proglasili stvaranje Prve proleterske brigade pod vodstvom Koče Popovića, što je bio model za još dvadeset devet takvih brigada koje su, godinu dana kasnije, stopljene u Jugoslovensku narodno-oslobodilačku vojsku, koja je bila organizovana u vojne korpuse i divizije. Nemci, koji su shvatili da su oba pokreta otpora, i komunistički i četnički, nekako uspeli da izbegnu uništenje početkom decembra, su saznali da je jedna grupa nekako stigla u istočnu Bosnu ali su mislili da ih predvodi Mihailović.
*********************************
Знам добро да се поштоваоцима лика и (не)дела Д.Михаиловића и четника не свиђа ова тема. Ствар укуса и прердасуда.
Али све што се износи из ове књиге су легални и доказани догађаји истоветни са описом из других извора.
Према томе: можете а не морате да читате и коментаришете. Ако већ то ипак урадите, будите бар мало пристојни па да се ваши коментари сведу на разуман коментар а не на некакво негирање, дискриминисање, омаловажавање и вређање корисника и написано. Искључите недозрелост бар док то радите.