Quantcast

Tinejdz pisci i pesnici

MathPhysics

Iskusan
Poruka
5.331
Kako ne shvatate. :(

Doc je to juče napisao inspirisan nekim tekstom koji je njegovom jedva sličan. A onda su neki ljudi iz budućnosti (2.923 godina, koji dan pre apokalipse) rešili da iskoriste vremeplov... Putovali su nazad kroz vreme i zaustavili se kod 25-og septembra 2013-e...

Prva stvar koju su uradili dospevši u naše vreme jeste bila poseta ovom forumu... Pošto su našli ovaj tekst u postu Doca, ljubomorni i besni, u želji da ospore veličinu njegovog stvaralačkog dara, istog trenutka su krenuli dalje u putovanje kroz vreme, pa su menjali prošlost, postavljajući taj tekst svuda po internetu, u mnogim godinama pre te 2013-e. Naravno, pošto se prošlost promenila, ovaj tekst je mnogo pre svog postavljanja došao do internet populacije, pa tako i do Fjodora i mene.

Možete da pričate šta hoćete, jeste, zaživeo je mnogo pre svog stvaranja zahvaljujući ljudima iz budućnosti, ali nikada se ne bi pojavio da nije Doca. Stoga mu ne treba osporavati autorska prava.

P.S. Inače, iako to nikad nisam uspeo dokazati iz vrlo sličnih razloga, ja sam pravi autor "Braće Karamazovih". :(
 
Poslednja izmena:

Фјодор

Iskusan
Poruka
5.058
pišete li šta, goveda štreberska?


* * *

Noćas ne razumem tuđe pesme,
Sve vreme u jedan trenut je stalo.
Očiju svojih ne znam pravu boju.
U ovoj plavoj kriju ko zna koju,
I ko zna koliko je lepših i boljih,
U ovoj plavoj zanavek nestalo?

Ja noćas nemam rođenog brata,
Nemam ni majke, mira, spokoja.
Čama me plaši. Tek senka po koja
Bezvoljno gasi sumorni dan.
Ja noćas ključam gvozdena vrata.
Svi su mi stranci, svima sam stran.

Ja noćas tražim pesmu života.
Preturam sveske i knjige prašne,
No tamo nemi stihovi ćute.
Nekad mi pesma bila divota,
Jedini smiraj u sate strašne,
A noćas palim pesme rasute.

Čoveče tužni, uzalud pevaš,
Sve pesme gore u vatri straha.
Svu svetlost ista tišina guši.
Plačeš li, ćutiš, il tiho snevaš,
Istu ćeš sudbu darovat duši.
Sudbu pepela, smrti i praha.
 

-Northerian-

Ističe se
Poruka
2.056
"Arture, oni te cekaju"
Bilo je to poslednje sto je uspela da promrmlja kroz nalet suvog kaslja. Izustivsi tu recenicu, mlaz krvi joj je potekao niz usta. Napravila je cudnu, gotovo bizarnu grimasu, produkt kombinacije ludackog smeha i onog cudnog spokojstva ciju car imaju mogucnost da osete samo oni koji se prepustaju plimama drugih svetova.
Umrla je sa osmehom na licu.
Neprijatna tisina, prouzrokovana njenim odlaskom, odjednom bi prekinuta Arturovim teskim uzdahom. Ustade sa stolice, lica obojenog gnevom i visemesecnom patnjom i zaputi se ka vratima.
"Arture", zacu glas svoje supruge za njim. Nije se ni osvrnuo. Ovde vise nije imao sta da trazi.
Margaret ga je sustigla tek na kraju oronulog hodnika.
"Arture, moramo da razgovaramo. Da se nisi usudio da me ignorises, znas i sam da si odgovoran koliko i ja"
" To je od pocetka bila tvoja ideja, koliko puta treba da ti napominjem to? Ja sa ovim nemam nista, cujes li, nista!"
"Arture, molim te..." nije ni uspela da dovrsi recenicu. Njen voljeni suprug je vec napustio sumornu viktorijansku kucu za koju je bio prikovan danima.

Trebalo mu je nekoliko sekundi da se privikne na suncevu svetlost koju je reflektovao tek napadali sneg. Sjurio je niz naprsle drvene stepenice i besciljno se uputio niz glavnu ulicu. Nije mu bilo bitno gde ce ga put odvesti, samo je zeleo da to bude sto dalje od ljudi koji su ga uvukli u sve ovo. Cim je izasao na ulicu lavina misli je pocela da se spusta preko njegove svesti. Razmisljao je o iluziji u kojoj je ziveo prethonih nekoliko godina, o svom braku, o Margaret, o propustenim prilikama i najvise od svega, o njima. Osecao je njihovo prisustvo, iako je vecinu vremena pokusavao da se odupre. Mogao je da ih ignorise tokom dana,zaokupljen drugim stvarima. Noc je, medjutim, bila razarajuca po njega. Kao da ga je nesto teralo da ih sam priziva u beskonacno dugim nocnim casovima provedenim za pisacom masinom. Davali su mu inspiraciju, prepricavajuci uzase koje su cinili dok su hodali zemljom. On ih je vesto prenosio u svoje romane, znajuci kakav teret preuzima na sebe. Sve je to cinio zbog gomile budala koji su smatrali da je fabula njegovih prica plod maste ili pak uspomene iz psihodelicnih iskustava. Sada je opet mogao da cuje njihov sapat, iako je bio dan a grad kljucao od ogromnog broja ljudi i njihovig besmislenih zivota.

Zatvorio je oci.

Nekoliko sati kasnije, Margaret je, sa suzama u ocima spalila njegovo telo.

Otvorio je oci. Odmah je znao da je na drugoj strani. Svet je delovao isto, ali opet nekako drugacije, sustinsko izvrnuto. Nalazio se u podnozju brda. Na samom vrhu stajala je utvara prekrivena crvenim ogrtacem. Uputio se ka njoj.
 

al bundy

Legenda
Poruka
58.573
pišete li šta, goveda štreberska?


* * *

Noćas ne razumem tuđe pesme,
Sve vreme u jedan trenut je stalo.
Očiju svojih ne znam pravu boju.
U ovoj plavoj kriju ko zna koju,
I ko zna koliko je lepših i boljih,
U ovoj plavoj zanavek nestalo?

Ja noćas nemam rođenog brata,
Nemam ni majke, mira, spokoja.
Čama me plaši. Tek senka po koja
Bezvoljno gasi sumorni dan.
Ja noćas ključam gvozdena vrata.
Svi su mi stranci, svima sam stran.

Ja noćas tražim pesmu života.
Preturam sveske i knjige prašne,
No tamo nemi stihovi ćute.
Nekad mi pesma bila divota,
Jedini smiraj u sate strašne,
A noćas palim pesme rasute.

Čoveče tužni, uzalud pevaš,
Sve pesme gore u vatri straha.
Svu svetlost ista tišina guši.
Plačeš li, ćutiš, il tiho snevaš,
Istu ćeš sudbu darovat duši.
Sudbu pepela, smrti i praha.
Zamišljam kako Džej peva ove stihove neka melodija tipa Nedelja ili Zgazila si me ... i naježio sam se ,svaka čast. :ok:
 

Фјодор

Iskusan
Poruka
5.058
Tunel

U polumrak beskrajnog tunela
Tamna sila u snu me unela.

Probudih se, ali već je kasno
Sna ne mogu da se setim jasno.

Oko sebe vidim senke samo
Krenuo bih, ali ne znam kamo.

No zašto da smisao me muči
Eno voza, čujem kako huči.

Uskoro će i do mene stići
Eto kraja ovoj smešnoj priči.
 

Direkt

Elita
Poruka
17.566
Bezmerno koračanje odagnaće sazvežđe
mrtvog lišća. Diže se iznad svih.
Vetar gura k nebu, s nadom da prihvati
leševe zemljinog ploda. Nebeske li sahrane!
Ipak, tmina stiska deo lišća blizak drhtaju.
Ni pomak sa večnog svoda, tamo će da uzdahnu
I zatreptaće taj poslednji dah nama u očima.
Smrt je bliska kad se pesma najsnažnije odsvira.
 

Sukhoi t-50

Aktivan član
Banovan
Poruka
1.078
Umiru u očima blistavi krovovi
nad kojima neverni bogovi ispevaše
svoju snenu liturgiju.

Podrhtava u bolu smejurija
ispisana očima neba
naseljenog u ruke besmrtnih zvonara

što pogledima ispraćaju moj život
u bestragije tuposti i nemog jada.

Stihovi koje sam pisao
rastu u grč oblika nošeni pticama
i senkama.

Nek noćas svaki klošar, cinik, probisvet
osvetli umotane novinske naslove
u svojoj ruci
upaljačem ili šibicom

Želim da gori kako nikad nije
gorelo.

Želim da poprimi svoj život
želim da poleti, niz kišom ranjene pločnike
želim da preživi taj porod vode i blata
i da tiho, kao hologram, osvane u tmini.

U toj ćeš vatri pronaći
sve moje bolesti;
datume u kojima sam, samo u čarapama
plakao bez znanog razloga
dok kreveti podamnom i plafoni iznad
istrajno ćute.

Ili onaj dan kada sam lutao ulicama
dok nisam shvatio da je svaki drugi takav,
i da će svaki drugi biti takav
još dugo, dugo.

Kad pronadješ svaku od tih slika
zapretenih u drhtave ramove
odaberi samo jednu, stavi u džep
i pronesi svojim putem, kakav god da je.

To je finalno svedočanstvo
mog postojanja.

I ako te neko pita da li žalim
za bilo kim, bilo čim, bilo kad,
bilo gde...


reci, glasom modrim od šapata:

"Nipošto.
Taj čovek je zapalio kišu."
 
Poslednja izmena:

Sukhoi t-50

Aktivan član
Banovan
Poruka
1.078
U ovom svetu laži i obmana, pronašao sam stablo izraslo na vodi. Nije bilo korena, ni krošnje, samo to falusno, uspravno stablo prilepljeno podnožjem za vodu ispod, i naličjem na nebo iznad. I tako, sedim na obali ove vode i zurim u tu postojanost, gledam kako zaustavlja vetar i kvari čistinu vidika svojim prisustvom, a ni voda ni nebo se ne ljute, jer je zapovest prirodnog toka odredila da to stablo bude baš tu, izraslo iz nemogućeg, nemo i sveto, jasno i nepremostivo, moje i večno.

Kakva je, istinski, ogomna razlika izmedju mene samog i tog stabla. Čini mi se da sam izrastao iz mraka utrobe svoje majke, u koju me je smestila armija brutalno ispaljenih spermatozoida. Medjutim, nisam odatle izrastao, nego samo izašao, bačen ravno u bol, golotinju, sivilo, blok iz likovnog na kom me amalgam bolesno smežuranih boja iscrtao rukom novostečenog Života. Tu sam, tu sam, tu sam, i dišem, a ne sećam se ničega baš. Moje godine su došle, huk voza na prugama, ali ni iz tih vozova nisam izrastao, nego sam u njih samo ušao i odmorio stope putujući, sakriven od svega što život jeste. Mašta me obuzela, bacila na kolena i mačem mi isekla zenice. Eno ih, spavaju tamo pored jednog od vagona, a ja od tada gledam golim očima na svet.

Da li sam izrastao iz devojaka sa kojima sam bio? Kad unazad pogledam, nisu mi dale ništa bitno. Nisu posadile odgovor u mene, samo su mi dale povod za patnju, mržnju i strah.

Da li je možda moj rast rodjen u lekovima koje sam pio, u moru progutanih kristala sreće, veselo nošenih vodom iz flaše ili česme ili sa mog čela niz grlo? Da, gutao sam znoj, kad nisam smeo da ga pokažem nikome.

Nebo peva svoje litije, i jesen je opet u ljudima, tamo u dnu, Milane Mladenoviću. Samo što su jata ptica i huk korenja zaglušili sluh, životareći u podsvesti naroda i svetova. A nas više nema.

Izrastao sam iz Te spoznaje.
 

MathPhysics

Iskusan
Poruka
5.331
Dellamor(t)e

S neumitnim krajem jedne rajske ćudi
Snebivam se dalje, dok bajkom jezde ljudi
Uz sećanja u dalji besane blede noći
Duž beskraja u tami bezdani cede kostim.

Bedemi su pali, od očaja gore snovi,
Veseli čuvari poraza se klone novih.
Rastavljeni osmesi, raskošni a srozani,
I bataljeni podvizi, potresni al' skončani,

Izbledeli u dalji jedne majske zore
Predeli u čađi, i bedne, hladne vode,
Rastopljenog leda što nam srca spoji
Izgubljenog brega što sada ne postoji.

Utonuli u bezdno naših jarkih žeđi
Klonuli smo najzad i naspram jakoj želji,
Odvojeni sada, slučajno se srevši
Voljeni za svagda? Ili možda smešni?

Zar je bitno sada, kada smo daleki?
Zatišje od svađa. Most na svojoj reci.
Sada kad smo stranci, šta bi mogli reći?
 

Manifold

Ističe se
Poruka
2.552
Nekako mi je lakse na engleskom, cak mi se desava da znam na engleskom sta hocu da napisem a na maternjem nema sanse da se setim. Pa zato evo ovo :

In this twisted world, slowly going transparent,
vanishing, unable to take flight with a single
wing I had been given. Fragmented, searching
for the pieces of a puzzle, something to make
myself complete. Always unable to locate them.
Hollow shell, in which silence rules. In this
endeavour I always seem to come across one
thing.

Your voice.
Guiding me.
Where?

To the unknown, but one thing is certain. It set
a trap, one I cannot escape, destined to wander
alone, my only company being the hourglass,
whose each grain of sand represents a day I
have lost, or am about to lose.
Is there no way to escape this never ending
nightmare? Shall angry voice of an angel ever
break through, singing a hymn of salvation, or
shall I forever be cursed with wicked whispers
of demons from within?
 

Top